Tračak sreće u stanu tuge

Teška sudbina usamljenog invalida Milana Kojičića (40) iz Beograda, o kome smo nedavno pisali i zabeležili da živi od samilosti svojih komšija, nije se mnogo promenila. Komšije i dalje daju sve od sebe da Milanu ne nedostaje ono najosnovnije. Brinu se i kako će platiti račune za komunalije jer Milan nema nikakvih primanja.

Za Milanov osmeh i nadu u malo lakše sutra, ovog puta zaslužni su naši plemeniti čitaoci iz Australije i Nemačke, koji su za ovog čoveka izdvojili pomoć od 200 dolara i 200 evra. Darovi humanog M. V. iz Sidneja i anonimnog dobrotvora iz Bad Homburga više su nego dobrodošli da ne brine da li će ostati bez ičega.

– Ne umem s rečima baš najbolje, ali ova pomoć mi zaista mnogo znači. Hvala do neba što su mislili na mene i odlučili da mi pomognu. Zahvaljujući njima, ali i mojim predivnim komšijama, znam da nisam sam u svojoj nevolji, a i to mi mnogo znači. Biću kao i uvek dosad štedljiv. Svestan sam da mi je svaki dinar kao poklon s neba i zato moram da budem posebno pažljiv s ovim čime raspolažem – iskreno će Milan Kojičić.

Podsećanja radi, za goleme muke ovog čoveka gotovo nikada ne bismo ni doznali da nije bilo dobrih ljudi iz njegovog okruženja, zabrinutih za njegovu budućnost. Na njihovu molbu, reporteri „Vesti“ zaputili su se kod Milana kako bi iz prve ruke čuli nešto više o njegovim nevoljama, ali i sami se uverili u reči njegovih dobronamernih komšija. Predusretljivi Milan dočekao nas je na ulazu zgrade u Ulici Palmira Toljatija 54, pokazujući nam umrlicu osobe koja mu je bila sve. Na sam pomen majčinog imena, reči mu uvek kao knedla zastajkuju u grlu. Jasni znaci tuge, nesnalaženja u svakodnevnim aktivnostima bili su očiti pri samom ulasku u stan. Njegove muke zapravo su počele već od samog rođenja, kad je ustanovljeno da neće biti kao i sva druga deca, da neće videti na jedno oko, a samim tim da će ga predrasude pratiti gde god se okrene. Zato je posebno težak životni udarac za ovog mladog čoveka momenat kad je ostao bez majke Desanke, jedinog životnog oslonca, da se bori sam s teškom svakodnevicom, bez posla i ikakvih primanja.

Humane komšije bile su više nego na visini zadatka. Pobrinuli su se za Desankinu sahranu i sve druge troškove, znajući za njihovu situaciju. Pomogli su mu u najtežoj životnoj situaciji i sada se trude da ga ne ostave na cedilu. Ipak, stan u kome ovaj nesrećni čovek živi nesumnjivo zahteva ozbiljne popravke, ali i pomoć u održavanju. Raznizan pod, pokvarena veš-mašina i televizor, stvari poređane svuda, više su nego jasan znak da je Milanu pomoć preko potrebna.

Gubitak majke, sa kojom je delio koru hleba, mnogo mu je teško pao. Kako kaže, i dalje mu je najgore kada padne mrak i ostane sam u stanu sa svojim mislima koje više nema sa kim da podeli. Ne može ni da gleda televiziju jer mu je TV pokvaren, pa duge sate prekraćuje čitajući izdanja „Vesti“ koje dobije na poklon. Desanka više nije tu da ga zaštiti svojom ljubavlju i brigom, a to se sve poput noževa zariva u njegovo osetljivo srce.

Dobro dobrim vraćaju

– Svako ima svoju muku i gleda sebe, i ja to vrlo dobro znam. Zato i ne mogu da očekujem da će komšiluk stalno brinuti o meni, niti da mi mogu pomoći u krupnim stvarima. Moram reći da sam prezahvalan za sve što su do sada učinili za mene. Znam da je to i zbog majke koja se uvek trudila da bude odlična komšinica – skrušeno će Milan Kojičić, kome su zbog pretrpljenog stresa počele da otiču noge.

Činjenica je da mu je svaki vid pomoći od velikog značaja, a posao možda i najpresudniji, da kako-tako nastavi svoj život bez bojazni da će gladovati i ostati bez krova nad glavom.

Predrasude i diskriminacija

Činjenica je da je Milan zajedno sa majkom živeo od njene skromne penzije koja je iznosila oko 150 evra, a sada nema ni taj prihod.

– Kada nas je zadesila poplava u stanu, nastalu štetu nismo mogli da saniramo. Sve što je u stanu dotrajalo, nismo mogli da popravimo. Ja sam se trudio da nađem bilo kakav posao, ali sve što bih i dobio, nije dugo trajalo. Završio sam školu za slepu i slabovidu decu u Zemunu, a potom i PTT školu. Radio sam povremeno sitne poslove, ali već duže vreme ne mogu ništa da nađem. Svi kažu, ne može on, slabovido je lice. Teško je nositi se sa tim. Neće ljudi da zapošljavaju osobe poput mene, iako mogu da sortiram robu što sam već radio, da radim na kompjuteru ili nešto slično. Predao sam i papire u PIO fondu za porodičnu penziju da je nasledim, čekam to rešenje, ali pitanje je šta će od toga biti. Mama je kupila stan na kredit od vojne banke dok je radila i to je njena jedina zaostavština. Imam krov nad glavom, ali nemam od čega da živim i dok ne stigne rešenje, ne mogu ni da tražim zaposlenje, što je otežavajuća okolnost – iskreno će Milan koji od rodbine nema nikog svog na koga može da se osloni.

Kontakt

Plemeniti čitaoci „Vesti“ koji mogu i žele da pomognu Milanu Kojičiću da reši bar neku muku, mogu stupiti sa njim u kontakt telefonom na broj: +381 62 197 22 99 i u dogovoru sa njim uputiti pomoć. Na usluzi je, kao i uvek, Redakcija „Vesti“.