Tišina bolnija od rana

Tada je imala 13 godina i trčala je do Bistrice jer su svi njeni drugari već bili tamo. Kraj reke. A gde bi deca na 40 stepeni?

Danas, 21 godinu kasnije Dragana Srbljak (34) uglavnom ne zna kuda ide. Stalno je na relaciji Goraždevac – Beograd – Nemačka. Jedini dan u godini kada zna gde će tačno biti je 13. avgust. Tada je u rodnom mestu kako bi sa ostalim preživelim mališanima, a sada već zrelim ljudima, odala poštu poginulim drugovima i komšijama Panteliji Dakiću i Ivanu Jovoviću.

Parastos ubijenim dečacima prvo se služi u Crkvi Uspenja Presvete Bogorodice u Goraždevcu, a onda porodice, rodbina i prijatelji odlaze do grobova dečaka. Upale sveće, prekrste se i ćute.

I Dragana ćuti. I tako 21 godinu.

Pitomo selo taj Goraždevac. Metohija. I ljudi u njemu uglavnom ćute. Saterani u geto, okruženi albanskim naseljima iz njega izlaze samo kad moraju. I vraćaju se samo kad moraju.

Sećanje udara kao malj

– Čim svane 13. avgust sećanja počinju da me udaraju kao maljem. Tada nisam dobro – priznaje Dragana Srbljak.

– Tog dana sam trčala ka reci kao da me neko zvao. Možda je prošlo par minuta kada sam stigla, a začuli su se rafali. Ogluvela sam od jačine tog zvuka i pala kada me metak pogodio u nogu. Bila sam bukvalno zaleđena od straha. Oko mene su se čuli vrisci i zapomaganja, deca su bežala, ali ništa od toga nisam registrovala. Tek kasnije sam saznala da su od tih rafala poginuli moj kum Pantelija Dakić i prvi komšija Ivan Jovović, a da je nas četvoro ranjeno: Đorđe Ugrenović, Marko Bogićević, Bogdan Bukumirić i ja. Bogdana su pogodili u glavu. Samo zahvaljujući dragom Bogu je preživeo – priča naša sagovornica.

Ranjenu, sa obale Bistrice izvukao je sadašnji sestrin muž i automobilom prevezao do lokalne ambulante.

– Jako sam krvarila pa me otac ubacio u kola za vojnu bolnicu u okviru italijanskog kontigenta Kfora koja je u blizini Goraždevca. Ali, tog dana su imali smenu i bilo je zabranjeno da se prilazi njihovom kampu. Vojnici su nas poslali u Peć, u albansku bolnicu. Stavili su mi gips na živu ranu i rekli da možemo da idemo. Na sreću, mama je medicinski radnik i rekla je da preuzima i mene i Đorđa.

Odmah su krenuli ka Kliničkom centru u Kosovskoj Mitrovici, u srpski deo ovog podeljenog grada. Bila je to bukvalno trka sa vremenom kako bi se spasila dva mlada života.

– Operacija je trajala oko dva sata, a doktori su mi rekli da sam u međuvremenu izgubila toliko krvi da verovatno ne bih preživela da smo stigli samo deset minuta kasnije – priča Dragana kao da se nije dogodilo njoj, već nekom drugom.

U bolnici je saznala da je u grupi dece koja je imala sreću da preživi napad kraj Bistrice.

Večni ožiljci u duši

Posle nekoliko meseci, one fizičke rane su zarasle, ostali su ožiljci. U Draganinom slučaju skočni zglob koji je oštećen trajno i to 80 odsto.

Ali, mnogo bolnije su one rane koje se ne vide i još teže vidaju. Kažu, vreme ih leči. Dragana navodi da taj lek kod nje još ne deluje.

– Kada su, prošle godine na Badnji dan, ranili Stefana Stojanovića sve mi se vratio, ceo film. Ceo taj dan sam preplakala. Imao je isto godina kao ja kada sam ranjena. Strašno me potresao taj događaj. Sav onaj njegov plač, tu njegovu tugu sam prolazila sa njim tog dana.

Sumnja da će odgovorni za ono što se dogodilo njoj i njenim vršnjacima iz Goraždevca ikada odgovarati.

– Pred ovim, ovozemaljskim sudovima izgleda neće. Ali stići će ih, ako već nije, ona mnogo teža, Božja kazna. Pucali su na decu. Kome deca mogu biti kriva za bilo šta. „Duhove iz prošlosti“, ono što se dogodilo 13. avgusta 2003. godine ne mogu da ostavim. Večno će me pratiti – kaže na kraju razgovora Dragana Srbljak.

Pomaže drugima

Dragana ima titulu diplomirani master psiholog. Školovala se da pomaže drugima.

– Dugo godina, zapravo tek kada sam odrasla, počela sam da shvatam šta se zapravo dogodilo kraj Bistrice, da su vam dragi ljudi nestali, da ste i sami mogli da doživite tu sudbinu…. I to je bio taj moj sudar sa stvarnošću. Tada sam se valjda i odlučila da budem neko ko će pomagati drugima u ovakvim situacijama – iskrena je naša sagovornica.

Zločini bez kazne

Priznaje Dragana da ne razume da ni posle 21 godine niko nije odgovarao za ono što se dogodilo njenim drugovima i njoj.

– Tadašnji šef Umnika je izjavio da će prevrnuti svaki kamen kako bi pronašao ubice, ali 2010. godine je obustavljena istraga. Dobili smo pisma od Euleksa gde stoji da nisu pronašli nikakve dokaze. Snage međunarodne misije su bile te 2003. u Goraždevcu. Bili su zaduženi za našu bezbednost, za zaštitu ljudskog života na Kosovo i Metohiji. Pitam se gde su bili toga dana, zašto nas niko nije zaštitio – pita Dragana.

Kaže da je porazno što se do danas malo toga promenilo, barem kada je reč o kažnjavaju za zločine nad Srbima na Kosovu i Metohiji.

– Izgleda je postalo pravilo da svi ti zločini koji se stalno dešavaju na Kosovu i Metohiji nad Srbima ostaju nekažnjeni, da počinioci nikada nisu pronađeni ili ih brzo oslobode. Moji roditelji žive tamo… Sav taj naš narod opstaje i pored saznanja da ubice šetaju u istim tim mestima gde su i oni – priča Dragana Srbljak.

U potrazi za poslom

Razgovoramo preko jedne od društvenih mreža. Poziv smo dogovorili za posle 17 sati. Dok se sestra i zet ne vrate sa posla. Ona im pazi dete. Posle zajedno prošetaju gradom. Nemačka. Umesto stalnog posla uglavnom se nadobijala – obećanja.

– Do sada nisam imala sreće u pronalaženju posla u Srbiji, pa je možda suđeno da ostanem ovde. Odmah posle događaja kraj Bistrice svi su nas zaboravili. Postali smo imena u novinama. Na svaku godišnjicu bi mi obećavali posao, a već sutradan zaboravljali šta su obećali. Tako sam tavorila u Goraždevcu dok nisam pomislila da ću u Beogradu imati više sreće. I stvarno, od 2017. sam počela da radim. Obećaju mi platu od 30.000 dinara, a daju 15.000. Zamolim šeficu da me zbog noge ne šalje na ispomoć u druge apoteke, a onda me uslovi otkazom. Kada sam otišla, nisu više slali ispomoć toj apoteci… Baš sam se razočarala i tako mi se valjda i javila misao za odlazak u inostranstvo, da tamo počnem novi život.