Timski duh doneo finale

Široj javnosti Marin Sedlaček najpoznatiji je kao dugogodišnji stručni komentator na najvažnijim košarkaškim takmičenjima. Zajedno sa kolegom Darkom Plavšićem radio je i poslednje Svetsko prvenstvo, na kojem su „orlovi“ postigli veliki uspeh osvojivši srebro. Ko god ih je slušao slaže se da su bili sjajan tandem i da su na sebi svojstven način obojili prenose našeg tima. Marin je, međutim, mnogo više od komentatora. Nekada je bio trener (pomoćnik u Crvenoj zvezdi između ostalog, vodio je švedski Alvik, Hemofarm uveo u prvu ligu). U poslednjih 20 godina deo je NBA lige kao skaut, prvo Memfisa, a zatim i Filadelfije. Svojim analizama pomogao je brojnim asovima da ostvare svoje snove i postanu deo najjače lige na svetu.

Verovao u Srbiju

Postigli smo sjajan uspeh u Manili?

– U najavi SP rekao sam da očekujem da ćemo biti u polufinalu i izboriti Olimpijske igre – počinje Sedlaček priču za „Vesti“. – Već tokom priprema se videlo da reprezentacija ima hemiju, „dubinu“ i da se košarkaši odlično slažu. Jeste izuzetan uspeh, pre svega imajući u vidu broj igrača koji je otkazao, ali to je samo dodatna potvrda kvaliteta koji imamo. Svi koji su došli dali su maksimum. Ponovo se pokazalo da igranje za reprezentaciju daje šansu pojedincima da izađu iz nje bolji i da kasnije nastave karijere u većim klubovima. Konkretno – Stefan Jović. Nije ga bilo na velikoj sceni neko vreme, mučile su ga povrede, ali je zablistao na SP, pa se vratio u Evroligu. Ne treba zaboraviti da ga je selektor Pešić zvao na FIBA „prozore“ kada nije imao klub. Treba pomenuti i veoma zanimljivu izjavu Nikole Jovića, koji je rekao da je tokom boravka u reprezentaciji postao bolji čovek, ne samo igrač. Takve poruke su veoma važne, osim ogromnog uspeha koji je postignut.

Ekipa je otišla na SP bez velikih očekivanja i pritiska javnosti. Ispostavilo se da to nije bilo loše?

– Nema sumnje da je u njima proradio motiv da se dokažu. Skloni smo tome da postavljamo državni tim na niže mesto nego što zaslužuje samo zbog toga što gledamo kroz imena reprezentativaca koji igraju. Vasilije Micić i Nikola Jokić su učestvovali prošle godine na EP, pa se nismo proslavili iako smo važili za jednog od favorita. Isto važi i za 2019. kada smo bili viđeni za finale sa Amerikancima, a završili smo tek peti. Sastav ekipe, dakle, nije nikakva garancija rezultata, važnije je da se od prisutnih napravi dobar tim. Javnost često nema pravi uvid u kvalitet ostalih timova i zbog toga „bezglavo“ donosimo zaključke pre nego što mečevi počnu. Nedostaje nam kulturna sportska stabilnost da procenjujemo reprezentaciju kroz celo takmičenje, već gledamo od utakmice do utakmice.

U finalu smo igrali protiv Nemaca, pa se stiče utisak da to predstavlja trijumf timske košarke u odnosu na jake individualce koje su imale SAD i Kanada?

– Prvenstvo je pokazalo da ekipe koje znaju da igraju brzo i u tranziciji, koje dobro sarađuju i gde postoje određeni prepoznatljivi sistemi, imaju veće šanse za uspeh.

Nemačka raznovrsnost

Da li je iznenađenje to što je pehar otišao u Nemačku?

– Oni imaju pet NBA igrača i video sam ih u krugu favorita. Takođe, trener je uspeo da ih složi i ukomponuje u evropski stil. Nemci su pokazali dva lica. Jedno protiv SAD kada su im parirali NBA stilom, na poen više, da bi protiv nas pokazali da i te kako mogu da odigraju kontrolisano, i u napadu i u odbrani. To dovoljno govori o kvalitetu i sposobnosti da prihvate i implementiraju različite ideje. Prošle godine na EP bili su treći, to je bio signal da imaju kvalitet. Trijumfovali su na SP bez poraza i imali neke mečeve za pamćenje, jaku Sloveniju su pobedili 30 razlike. To je bilo iznenađenje za mnoge jer Slovenci imaju Luku Dončića, ali ne može jedan igrač sam protiv četiri-pet, ma koliko bio dobar.

Amerikanci su osvojili „drvenu“ medalju?

– To za mene nije iznenađenje. Sastavili su ekipu koja nije bila pripremljena, a nije imala ni dovoljno želje da se prilagodi ostalim reprezentacijama i zbog toga su platili cenu lošim rezultatom. Nisam uopšte siguran da će mnogo bolje proći čak i kada sastave jači tim na papiru, sa Lebronom Džejmsom i ostalim NBA veteranima. Ništa im neće biti zagarantovano na Olimpijskim igrama.

Mnogo velikih zvezda nije bilo na Mundobasketu, ali je ipak viđena dobra košarka?

– Igralo se efektno i efikasno u oba pravca i za koš više, što je gledaocima uvek zanimljivo. Pokazalo se da ekipe sa širom rotacijom imaju bolje šanse da ostvare dobar rezultat. I ovaj Mundobasket je potvrdio da se najbolja košarka i dalje igra u Evropi i da su igrači sa našeg kontinenta najbolji. U završnici su se našle samo dve neevropske ekipe (SAD, Kanada) i to govori da je možda teže biti evropski nego svetski prvak. Na Olimpijskim igrama će biti još lakše da se dođe do medalje jer učestvuje manje selekcija iz Evrope.

Ko je pozitivno iznenadio na SP?

– Južni Sudan je, svakako, senzacija, Letonci takođe, niko ih nije video tako daleko. Za njih je na poziciji plejmejkera igrao Arturs Žagars, koji je zbog povrede Bertansa bio njihov glavni plej. Zablistao je i pokazao da je SP pozornica na kojoj se rađaju novi asovi. To je još jedan dokaz da ne igraju imena, već je teren jedino merilo.

Imamo perspektivu, ali…

Stalno se postavlja pitanje imamo li novih igrača i da li ćemo i u budućnosti moći da se nadamo uspesima poput ovog u Manili?

– Imamo perspektivu i potencijal, košarka je na ovim prostorima popularan sport. Postoje, međutim, dve velike prepreke. Pre svega, problem je „plasiranje“ igrača posle 18. godine, tj. prelaženje iz juniorskog u seniorski pogon gde mnogo njih otpadne ili ne napreduje dovoljno. Potrebno nam je identifikovanje trenažnog centra KSS gde bi se okupljali najkvalitetniji i najtalentovaniji klinci. To bi bila njihova druga kuća gde bi se stvarao timski duh još od malih nogu, a zatim postepeno gradio i kroz individualni rad. Takođe, bilo bi dobro da selektori mlađih kategorija budu profesionalci koji bi bili samo tome posvećeni.

Čini se da naši klubovi „izbacuju“ igrače koji često nisu dovoljno tehnički potkovani i da se već tokom selekcije gledaju „fizikalije“, a ne veština?

– Problem je što se košarka ne uči kroz elemente, već igrajući pet na pet. Deci je to najlepše, kao i roditeljima koji plaćaju. Tako je zadovoljstvo bavljenja košarkom veće, pa klinci ne rade dovoljno individualno tehničke elemente. To je kao da vas neko tera da pišete diktat, a vi niste savladali sva slova azbuke, tako da je normalno da ćete u nekim elementima da „štucate“.

Selektor Pešić je po završetku SP bio kritičan prema stanju u srpskoj klupskoj košarci rekavši da nemamo čemu da se nadamo u budućnosti bez ozbiljne lige?

– O tome je pričao i pre prvenstva, ali su mu zatvarali usta govorivši „napravi rezultat, pa se onda javi“. Sada je iskoristio momenat jer je osvojeno srebro. Svi zajedno treba da se dogovore da se napravi održiv sistem na zdravim nogama. Mislim da u našoj ligi treba da bude maksimalno 12 klubova (sada ih je 16) i da se promeni način prohodnosti. Ranije se često dešavalo da se neke ekipe ugase i onda njihovo mesto preuzme tim iz nižeg ranga koji ima sredstva.

Srbija oštećena na Jadranu

Treba li nam ABA liga?

– Ona je kvalitetna, ali je greška neograničen broj stranaca. Takođe, apsurdno je ograničavati broj klubova iz jedne zemlje (pet), a time je Srbija najviše pogođena. Zlatibor je teško oštećen jer je bio najbolji u drugoj ABA ligi, a nije mu omogućeno da igra u najjačem rangu. To mora da se promeni i da sportski uspeh bude jedini kriterijum. Mi smo vodeći u toj ligi i treba da diktiramo pravila koja nama odgovaraju.

Koledži „otimaju“ talente

Sve više mladih odlazi na koledže gde dobijaju dobre uslove, uključujući i novčane. Na koji način će to uticati na našu košarku?

– Ti momci idu tamo gde vide bolju prohodnost i veću mogućnost napredovanja. Nije to slučaj samo sa nama. Jedan od najuspešnijih univerziteta u Americi, UCLA, od 12 igrača ima trenutno šest internacionalaca, sa tendencijom da prva petorka bude kompletno strana. To je trend koji će se nastaviti, posebno sada kada je koledžima dozvoljeno da plaćaju igrače. Ostatak sveta treba da smisli način kako da se tome odupre. Finansijski ne možemo da pariramo, ali mogli bismo dobrim radom koji bi mladima pružio perspektivu da mogu više da postignu ako ostanu ovde. To je jedini način na koji možemo da odgovorimo Americi.

Večiti mogu u top 8

Zvezda i Partizan su nikad jači i velika su očekivanja od strane navijača. Mogu li večiti do plej-ofa Evrolige?

– I jedni i drugi imaju realne šanse da uđu u top 8. Ranije su stalno kaskali za najvećim klubovima jer su imali mnogo manje budžete, a sada to više nije tako. Napravljeni su jaki timovi, ali neće biti lako, jer i drugi su se pojačali. Mislim da će veći uspeh postići tim koji se bude pre uigrao.

Crveno-beli bi mogli da imaju veće poteškoće jer imaju mnogo više novajlija?

– To ne gledam kao problem, nego kao trenutno stanje koje se rešava. Potrebno je strpljenje bez obzira na početne rezultate. U velikoj meri će i raspored uticati. Jasno je da pobede daju samopouzdanje. Željko Obradović i Duško Ivanović su veoma iskusni i imaju mnogo velikih rezultata. Ne sumnjam da će znati da pripreme ekipe za sve što ih očekuje.

Ponosan na rad u Filadelfiji

Deo NBA lige ste punih 20 godina kao skaut. Koliko se vaš posao promenio u tom periodu?

– Digitalizacija, odnosno uvođenje Sinerdžija je promenilo sistem rada u NBA, a napredna analitika je postala dominantna za praćenje profila igrača koji se regrutuju. Potrebno je naći balans između poznavanja košarkaške igre i korišćenja modernih „pomagala“ jer jedno bez drugog ne može. Brojke same po sebi ne mogu da donesu ispravnu procenu o nečijem kvalitetu i mogućem napretku. Ponosan sam na period proveden u Filadelfiji, jer sam za deset godina uspeo da ubedim poslodavce da draftuju deset internacionalaca koje sam predložio.

„Gasio“ sam Plavšića

Mnogima ste najpre znani kao stručni komentator sa velikih takmičenja. Ove godine je bilo posebno zanimljivo jer se vaš kolega Darko Plavšić proslavio emotivnim komentarisanjem mečeva Srbije. Bili ste dobar tandem?

– Rad sa njim je bio maksimalno pozitivno iskustvo. Pravi je zaljubljenik u košarku, a takođe i veliki patriota. Iz srca je prenosio sve naše utakmice, sa strašću koju sam ja ponekad morao da gasim svojom mirnoćom. Mislim da smo malo podigli standarde i da je to gledaocima bilo interesantno. Dugo radim ovaj posao, više od 20 godina sam proveo sa Slobodanom Šarencem na RTS-u i za mene je ovaj novi pristup bio osveženje. Do SP nisam nikad radio sa Darkom. Nisam imao predrasude prema njemu, niti on prema meni i to je glavni razlog zašto smo se tako dobro uklopili.

Nazeb u Manili zagarantovan

Da li je Manila baš tako „strašna“ kao što se priča?

– Prestonica Filipina ima 19 miliona stanovnika i izuzetno naporan sistem transporta jer je javnog prevoza veoma malo. Imaju samo jednu liniju metroa koja je poluupotrebljiva, pa smo mnogo vremena provodili u kolima, posebno u prvoj fazi takmičenja u dvorani Araneta. Najstresnije nam je bilo da sa plus 40 uđemo u dvoranu kojoj je bilo 16 stepeni. Nema nikog koga nije uhvatio nazeb, mene je mučio prvih nekoliko dana. Ovo je moje šesto SP, bio sam na mundobasketima po celom svetu i nigde nije bilo ovako hladno u dvorani. To je bilo po instrukcijama FIBA jer su se plašili vlage na parketu i klizanja.

Kina previše gleda ka SAD

Kinu je predvodio Saša Đorđević, ali oni nikako da naprave iskorak uprkos ogromnim ulaganjima u košarku?

– Razgovarao sam sa njim u Manili. Oni prolaze kroz period tranzicije, što im se često dešava i nikako iz toga da izađu. Imaju talentovane igrače, ali su im potrebne dve-tri godine da bi nešto moglo da se uradi. Mnogo vremena su izgubili lutajući oko profila košarkaša kojeg će da angažuju sa strane. Dovodili su islužene NBA igrače koji nisu mogli da odgovore onome što zahteva moderna košarka. Kinezima je teško da se adaptiraju na stvari koje su mimo njihovih navika, počevši od ishrane. Imaju i veliki kulturološki problem jer na košarku gledaju iz nekog drugog ugla u odnosu na ostatak sveta. Imaju talentovane visoke igrače, ali im nedostaju organizatori, gde je potrebna malo veća sportska i košarkaška kultura da bi se napredovalo. Takođe, previše su zagledani u Ameriku. Morali bi više da se okrenu ostatku sveta.