„Тихи човек“ – без харизматичног вође и без идеологије

„Cancel култура“ – тумачење „дивног“ окупљања као револуционарни покрет и грађанска непослушност, освешћивање или ипак ометање унутрашње равнотеже?

Некада представљена као нови вид друштвене одговорности и револуционарног активизма, „cancel култура“, данас све чешће изазива полемике о границама слободе говора и јавне осуде. Овај савремени феномен, у коме појединци, јавне личности или организације бивају масовно критиковани и бојкотовани, најчешће путем друштвених мрежа, за неке је облик друштвене правде, док га други виде као опасну форму дигиталног линча, без могућности за дијалог, или одбрану.

Најчешће карактеристике ове појаве су јавне осуде и одвијају се на друштвеним мрежама. Корисници друштвених мрежа, престају да прате, подржавају или конзумирају садржај одређене особе или организације и позивају на бојкот. „Морална одговорност“, често се користи као параван да би се овакве акције спроводиле, а исте се стављају у контекст, да је то правично, одговорно и вид борбе.

Овде не постоји формално суђење и феномен „отказивања“ се дешава без правног процеса, а пресуду доносе они који су и иницирали.
Доступност информација није никаква гаранција да ће појединци који тек сазнају за појаву, имати више простора да одаберу „страну“, јер информација никада не стиже без интерпретације. Читајући мноштво података људи који различито размишљају, тумачиће их на другачији начин, а под притиском новонасталог тренда на друштвеним мрежама, постаће неснађени и све више потпадати под утицај већине.

Да ли ова култура може да донесе неку правду и да ли заиста може да утиче на психу људи који су „отказани“?

У култури отказивања не постоји могућност за разговор или одбрану. Јавност не тежи промени, већ потпуном уништењу појединца. Грешке из прошлости извлаче се ван контекста и користе као оружје у стварању дигиталног линча, лишеног нијанси и разумевања. Последице по психу „отказаних“ могу бити озбиљне, од анксиозности, депресије, несанице и изолације, до суицидних мисли. Снага последица зависи од тога да ли особа има подршку породице, ментално стабилно окружење или већ носи терет траума. Многи губе каријере, приход, друштвени статус, а неки и осећај сопственог идентитета. Осећај „брисања“ из друштва постаје доминантан, а питање границе између одговорности и цензуре све актуелније. Да ли се сви у том процесу третирају једнако? И да ли је уопште могуће у потпуности се опоравити након што те друштво једном „откаже“?

Пример те културе био би случај у којем нека позната личност објави расистички коментар, након чега корисници друштвених мрежа, који се не слажу са коментаром, позивају на бојкот њених филмова, песама или производа. Слично томе, ако неки бренд објави сексистичку рекламу, потрошачи често јавно позивају на прекид куповине њихових производа.

Онлајн линч може прерасти у масовну хајку без пропорционалности према учињеном. Не оставља се простор за јавно извињење и учење из грешака. Настаје утишавање слободе говора јер се људи из страха плаше да изразе своје мишљење.
Ова култура пружа глас онима који га раније нису имали и даје им неку моћ. Она не мора да има трајни ефекат.
Велику улогу имају друштвене мреже, јер оне убрзавају „отказивање“.

Да ли постоји и на Балкану „Cancel култура“ и специфичност нашег региона – публика која заиста отказује или она која брзо прашта? Да ли у нама буди неке промене?

Критика да, линч не: Зашто као друштво морамо научити разлику

Грешке треба осудити, али не и људе избрисати. Промена је могућа, ако пружимо прилику.

У времену дигиталних пресуда и виралних осуда, питање које ретко постављамо јесте – да ли тежимо правди или освети? Све чешће заборављамо да су иза грешака стварни људи, а не аватари које можемо једним кликом „отказати“.

У времену када се грешке све чешће третирају као неопростиви преступи, важно је поставити питање: да ли као друштво знамо да разликујемо конструктивну критику од јавног линча?

Критика има своју вредност. Она је неопходна за лични и колективни напредак. Указивање на проблематично понашање, став или изјаву може бити полазна тачка за дијалог, едукацију и промену. Међутим, оно што се често дешава у дигиталном простору превазилази границе критике и улази у сферу осуде, хајке и потпуне друштвене елиминације појединца – феномене који све чешће називамо „канселовањем“.

Нико није безгрешан. Људи греше, уче и мењају се. И то је оно што би требало да негујемо као друштво – простор за исправку, прилику за извињење, могућност за раст.

У пракси, међутим, често видимо супротно. Једна погрешна реч, непромишљен поступак или стари статус на друштвеним мрежама могу бити довољни да се против некога покрене талас осуде који прераста у колективни линч. У тој атмосфери нестаје нијансирано размишљање. Уместо да осудимо понашање, ми уништавамо људе.

Такве ситуације остављају дубоке последице. Анксиозност, депресија, осећај изолације и губитак идентитета нису само „нуспојаве интернета“ – то су стварне психолошке повреде које погађају стварне људе. Психолози упозоравају да овакве друштвене динамике могу имати озбиљне последице по ментално здравље појединаца који се нађу на мети јавног презира.

Зато је важно да се зауставимо и поставимо себи кључно питање: Критикујемо ли понашање – или уништавамо човека? Када линч замењује дијалог, тада више није реч о правди, већ о освети.

Као друштво, треба да тежимо равнотежи. Грешке треба осудити, али људима треба пружити шансу да их исправе. Критика јесте потребна – али линч, претње и искључивање нису пут ка бољем друштву.

Верујете ли у другу шансу? Или сматрате да су неке грешке неопростиве?

мр Јасмина Драгутиновић, професор (о друштвеној правди и дигиталној етици)