Tanja Savić iskreno o detinjstvu, emotivnom statusu i teškim životnim trenucima

Pevačica Tanja Savić svoje detinjstvo je provela u rodnom Radincu, naselju nadomak Smedereva. Odrasla je u velikoj porodici, ima brata i sestru, a značajan pečat u njenom odrastanju ostavila je baka za koju je bila veoma vezana. Nikada joj nije ništa nedostajalo, naučila je da ceni prave vrednosti, a to sve zahvaljujući vaspitanju.

Pevačica je u intervjuu evocirala uspomene iz perioda kada je bila ušuškana i voljena kraj svoje porodice, a onda se zbog poverenja i ljubavi prepustila manipulaciji, a sada kaže da se potpuno uzdigla iz svega. Govorila je o svim teškim životnim odlukama, deci Maksimu i Đorđu i njihovom odnosu sa ocem.

Kakve uspomene ti se bude kad pomisliš na detinjstvo?

– Moje detinjstvo je bilo prelepo. Kada god se setim tog perioda uhvati me nostalgija. Bila sam bezbrižno dete. Ono što mi je ostalo u sećanju jeste period koji sam provela sa bakom, mnogo sam je volela. Ona je umrla kada sam imala devet godina, nikada neću zaboraviti taj dan. Bila sam mnogo tužna, i brat i sestra i ja smo bili mnogo vezani za nju. Volela sam da se ušuškam kod nje, spavale smo često zajedno. Kasnije kada se ona razbolela, nisam smela da budem blizu nje, da je ne bih udarila u snu, pa sam spavala kraj nje. Detinjstvo baš pamtim po njoj.

Ko je bio miljenik porodice s obzirom na to da imaš brata i sestru?

– Najveća mezimica je bila moja sestra jer je bila najmlađa. Brat i ja smo bili ti koji smo izvlačili deblji kraj, kad su kazne u pitanju. Ne mogu da kažem da nije bilo prutića, bilo je. Mama je bila ta koja nas je kažnjavala, tata je bio neutralan. Više je radio nego što je bio kod kuće, mami nije bilo lako sa nama. Ona je bila uvek ta koja je kontrolisala situacije, tata je bio stub, a mama vrat kuće.

Da li si imala u životu sve što poželiš?

– Ja sam bila od one dece koja su se radovala malim stvarima, eto tako je i dan danas. Kada kao mali uvidite koje su vam stvari važne, potrebne za sreću i kada shvatite da su to sitnice, a ne materijalne stvari, e onda ste bogat čovek. Novije generacije su drugačije odrastale od nas, one su imale mnogo više nego mi. Mi smo preživeli inflaciju, bombardovanje, sve smo osetili to na svojoj koži, te stvari su nas i ojačale i napravile od nas ljude.

Znači li to da nije bilo finansija za sve želje?

– Sećam se toga, i te kako, ali ne da nije bilo para, nego nas je mama terala da budemo vredne i mene i sestru. Mi smo imali voćnjak iza kuće, mama je htela da mi „obradimo“ to sve, da počupamo travu, a kao nagradu kupila bi nam one ćelave lutke, koje su tada svi voleli. Mama je sadila krompir, mi smo tu gledale kako ona radi, počupale travu, da bismo na kraju kada smo sve sredile, tražile da nam kupi „Ćelavka“. „Mama, kad ćeš nam kupiti Ćelavka?“, a ona nam je govorila: „Kada odemo za Makedoniju“.

Čime su se tvoji bavili? Da li su mnogo radili kako bi vam sve obezbedili?

– Tata je imao zaposlenje, radio je u Železari, na visokoj peći, baš mu je bilo naporno. Sećam se svaki put kada je kući dolazio umoran, od grafita je imao crne linije ispod očiju. On se uvek istušira na poslu i dođe kući, sav miriše, čist, ali ispod očiju je imao crni kreon. Baš mi ga je bilo žao, nisam shvatala šta je to, pa sam mu uvek govorila: „Tata, a što ne opereš“, a on mi govori kako to ne može tako lako da se skine. Moji roditelji su mnogo radili da bi nama obezbedili sve što je potrebno. Mama je bila domaćica, kada smo malo porasli, to je bio period inflacije, tada je mama krenula sa tatom da prodaje robu u Makedoniji, a to su bile te lutke Ćelavci, koje smo sestra i ja toliko želele da imamo, ali nam ih mama nikada nije dala. Želela je da ih proda i da nam kupi knjige. Smatrala je da nam igračke u tom trenutku nisu potrebne. Želela je da bude racionalna i da troši pametno.

Da li si imala lepše detinjstvo nego što ga tvoja deca imaju?

– Ja sam imala lepše detinjstvo od svoje dece iz razloga što nam roditelji nisu pružali sve što smo hteli. To je načinilo ljude od nas. Deci ne treba davati sve što žele, jer sve što manje imaju, to su bolji ljudi. Moja mama nije pravila greške, ja se time vodim. Njihova želja je da im ja sad kupim Plejstejšn 5, to košta oko 900 evra. Raspitala sam se i to je stvarno mnogo. Iako svojim radom to deci mogu da priuštim, ja ću ih sigurno lišiti toga, pokušaću da izbegnem to da im kupim. Ne treba im udovoljavati previše, jer će tada provoditi više vremena u sobi, neće raditi domaći, biće preokupirani igricama. Mislim da deca ne treba da žive u lažnom svetu, ja nisam mama koja će svojoj deci uvaliti ajped, samo da budu mirna. Više sam za to da se pozabavim njima, da budu dobri ljudi, da slušaju taj unutrašnji glas, da ih kroz život vodi ljubav, to mi je najvažnije. Ljudi koji su iskreni, njima sve piše na licu. Mene ovaj moj posao nije uspeo da iskvari. Estrada je bara puna krokodila, ali nije uspela da takne moju dečiju dušu.

Kako si zamišljala svoj život kada si bila devojčica?

– Ja sam ceo život zamišljala baš ovo što mi se i desilo. Ne mislim na ove ružne stvari, samo na ove lepe. Sanjar sam veliki, Riba sam u horoskopu. Uvek sam maštala kako ću nositi belu venčanicu, kao iz bajke i naravno sanjala sam princa na belom konju, ali naravno došao je samo konj. Princa nije bilo. Kao mala sam želela da imam barem jednog dečaka, a posle šta mi Bog da. I onda sam dobila i drugog sina, što je lepo, ali volela bih da dobijem i devojčicu, zato što su devojčice nešto posebno. Sada vidim da bi mi prijala i jedna ćerka.

Da li je bilo trenutaka da ste morale sestra i ti da radite da biste zaradile novac?

– Sestra i ja smo išle da prodajemo naše jabuke, te godine su toliko rodile, imali smo onaj „Green smit“, presočne su bile, cela kuća nam je mirisala na njih. Moja sestra i ja smo želele da probamo da prodamo nešto da ih se rešimo, da ne bi propale. Mi smo to radile, ne iz finansijskih razloga, jer nam mama i tata ne bi dozvolili da to radimo već iz zabave, da vidimo šta ćemo mi zaraditi. Jedan dan smo sedele i prodavale, i odustale smo. Nismo znale ni da izmerimo, baš smo malo zaradile. Ma, meni je presmešna ta situacija.

Kako si bila prihvaćena u školi? Da li si tokom školovanja bila predmet zadirkivanja?

– Hvala Bogu, ja nikada nisam bila predmet zadirkivanja, jer smatram da nisam davala povoda za to. Bila sam tiho, povučeno, stidljivo dete. I učiteljicu kada sam videla, ona kaže da sam bila divno dete, baš mirna – dete iz senke, što se kaže. Sedela sam uvek napred, volela sam da sedim u prvim redovima, nikada nisam sedela u magarećim klupama. Imala sam dobre ocene, što mi je generalno i bio podstrek da nastavim tako. Volela me je učiteljica, to sam osećala, to me je oblikovalo.

Sećaš li se školske simpatije? Kakvi su ti se dečaci sviđali?

– Isti mi je ukus ostao, to je neverovatno. Ja sam se zaljubila u jednog malog dečaka u prvom razredu. Sećam se još njegovog imena – Svetozar. Imao je krupne zelene oči i bio je tamnoput, smeđa kosa. To je ono na šta ja padam i dan danas. Takav je i moj muž bio. Njega sam potajno volela, on to nije znao. On je bio izbeglica, ne mogu tačno da se setim. Mi smo u septembru krenuli u školu, on je došao kasnije, u oktobru ili novembru. Ostao je samo jednu godinu kod nas, potom se odselio. Meni je srce bilo slomljeno kada je otišao. I dan-danas čuvam njegovu fotografiju iz prvog razreda.

Koja je najteža životna odluka koju si donela?

– Morala sam mnogo čega da se odreknem zarad nečeg drugog. Kada sam se udala u Australiji, nisam znala da će mi biti teško da se razdvojim od njega. Prvo razdvajanje, pa se ne vidimo po tri, četiri meseca, čujemo se neprestano preko telefona. Bilo je tu mnogo emocija, kidanja živaca, kasnije su došla deca, pa razdvajanje od bake tamo, pa bake i deke ovde. Pa idemo tamo, pa ovamo, zato i nismo našli svoj mir. Mislim da je to opet posledica svega ovoga što se dogodilo.

Koje suze su te najviše bolele?

– Ženske suze su najgore suze, one stignu svakog muškarca. Mi žene smo potpuno drugačija bića od muškaraca, uvek imamo empatiju prema drugima. Tek kada se rešimo muškaraca, mi shvatimo koliko smo potrebne same sebi, koliko smo moćne. Mogu da kažem da oni nas sputavaju u slobodi. Vole da nas kontrolišu, naravno tu se ograđujem, postoje i žene koje to rade svojim muževim, ja pričam iz svog ugla. Ja sam bila kontrolisana tokom čitavog života, ali sama sam to dozvolila. Uvek sam ja bila ta koja želi nešto da ispravi. Udovoljavala sam voljenoj osobi, nikada nisam sebe stavljala na prvo mesto i tek sada, posle 36 godina sam shvatila da treba i o sebi da razmišljam. Muž mi nikada nije bio kod kuće, stalno sam bila sama. Umorna dođem sa puta, uvek je bila neka tenzija, ispitivanja, to je bilo iscrpljujuće. Umesto da dođem da odmaram kući, ja sam bila ispitivana kao na poligrafu.

Jesi li sada napokon srećna?

– Jesam, mnogo sam srećna, hvala dragom Bogu, imam svoj mir i to mi je najvažnije.

Šta sebi zameraš?

– Previše sam verovala. Dok ne padnete, ne znate da ste pali. Ja sam neko ko je bio na dnu, ali i na vrhu i u karijeri i u privatnom životu. Kad si gore, sve vam je lepo, svi vam tapšu, vole vas, a kad ste dole, nema nikoga, imate sami sebe. Kada spoznate da imate sami sebe, tek onda shvatite šta je život i koliko treba da volite sebe.

Da li posle svega sebe možeš da vidiš još jednom kao voljenu ženu i da li ćeš sebi dati priliku da upoznaš novu ljubav?

– Apsolutno da. Nisam izgubila veru u ljubav. Dala sam sve od sebe da sačuvam taj brak i vezu, i ne vidim svoju grešku. Smatram da zaslužujem svoju sreću, ljubav, a verujem da će mi se desiti nakon svega što sam prošla. Sve ovo me je ojačalo, vratio mi se sjaj u očima, osmeh, zagrlila sam sebe.

Kakav imaš sada odnos sa decom, da li su se navikli na okolinu?

– Kada uporedim kakvi su bili kada su došli i kakvi su sada, to je sušta suprotnost. Materijalne stvari im više nisu prioritet kao ranije. Bili su sebični, nisu umeli da dele, nisu bili socijalizovani, nisam bila srećna zbog toga. Kada su došli, ovde je bilo mnogo drugara, svi su im se obradovali, tamo su živeli neki geto život, zatvoreni u četiri zida, ajpedi, sve moguće mašinerije, sve su imali samo da ne misle na majku. Oni su sada počeli da se otvaraju, ranije sam morala reči kleštima da im izvlačim iz usta. Moja deca imaju ispred sebe primer kakav ne treba biti.

Ti i Dušan ste zvanično razvedeni?

– Ja ne bih da komentarišem. Pokrenula sam sudski postupak razvoda odavde, ali to iziskuje mnogo vremena, ide veoma sporo. Sa druge strane sam posvećena deci i poslu. Muka mi je i da gledam i čitam sve te papire, da opet prolazim isto. Teško mi je, ali svesna sam da me to čeka kasnije da bih svoju decu spasila od predatora. Taj čovek pokušava u javnosti da me ocrni i da umanji moju vrednost i ispadne da sam ja sve na silu uradila. Socijalna služba zna sve to, oni imaju psihološki tim, kakva je to osoba koja tera sinove da prijave majku za nasilje. Neću da pričam o tome, neću o njemu negativno da pričam, ja gledam svoja posla i svoj život. Karma je čudo. Ko drugome jamu kopa, sam u nju upada.

Otkako su deca sa tobom, da li su se čula sa ocem?

– Da jesu, kada god su izrazili želju ja sam im dala da se čuju sa tatom. On je umrežio svoj kompjuter sa njihovim ajpedima i on prati svaki njihov korak, lokaciju. Kada je krenuo da ih ispituje, ja nisam želela da ih kontroliše kao mene. Otac treba tu da bude da ih zaštiti, da ih pita kako su.

Da li si slušala razgovor svoje dece i oca, kakve su to reči bile?

– Ima tih emotivnih trenutaka, ali u smislu da izmanipuliše dečijim osećanjima. Jako je teško za slušanje, ja to moram da slušam da deca ne bi bila pod njegovom manipulacijom i želudac mi se prevrne dok slušam. To su više neka nagovaranja, u smislu: Ja vam spremam dobar život ovde, kupiću kuću, a deca kada ga pitaju: „Tata, odakle ti novac, šta radiš?“ Onda je odgovor: „Moram da idem“. Meni sve bude jasno. Taj čovek nema jedan dan radnog staža. Kakav život vodi nek vodi, samo mene neka ostavi na miru, samo da deca ne padnu pod njegov uticaj i manipulaciju, eto to mi je želja. Da budu dobri ljudi. Tata je tu, da ih voli, treba i oni da vole svog tatu, ali samo ne želim da oni budu kao on. Ja imam poruku za sve žene koje trpe nasilje, da to nikako ne rade, jer ako se osećaju nesrećno, manje vredno, i ako krenu da se preispituju, to je alarm za uzbunu, znači da imate manipulatora kraj sebe.