Do najveće konfuzije je došlo u noći između petka i subote, kada je iz Amsterdama sleteo poslednji avion koji je saobraćao tog dana ka Srbiji. Brojne novinarske ekipe, ali i oko 50-ak najvernijih Šešeljevih pristalica i simpatizera je željno iščekivalo da li će se lider radikala pojaviti bilo na VIP ili donjem izlazu za putnike. Posle 20-ak minuta, nedoumicu je prekinula jedna stjuardesa koja je tvrdila da je stigla tim letom i da Šešelj nije stigao, mada je tako bilo planirano?!

– Imali smo informaciju da treba da se ukrca na naš let i da je u pratnji holandske policije i zvaničnika konzulata Srbije stigao na Aerodrom. Zbog toga smo navodno i kasnili 25 minuta sa poletanjem. Međutim, u poslednjem trenutku se od toga odustalo, ali mi nismo dobili nikakvo objašnjenje – kazala je ova stjuardesa.

Šešeljev pravni savetnik Milan Terzić kaže da ne zna koliko je ta informacija tačna.

– Holandske vlasti imaju stroga pravila da se svaki transfer ove vrste drži pod oznakom poverljivosti sve dok je osoba na teritoriji Holandije. Otuda i ja kao pravni savetnik ili Šešeljeva porodica ne znamo ni tačan datum ni tačnu satnicu njegovog povratka – kaže Terzić.

– Tek kada avion poleti, ambasada Srbije obaveštava porodicu i pravnog zastupnika.

Ni Jadranka Šešelj takođe nije mogla da iznese više detalja o tvrdnji da se u poslednjem trenutku odustalo da njen suprug u petak stigne u Srbiju.

– Čuli smo se i verujem da bi mi tako nešto rekao. Pretpostavljam da je u pitanju nečija loša informisanost ili izmišljotina – kaže Jadranka i dodaje da njen suprug bez euforije čeka trenutak kada će napustiti Haški tribunal i poleteti ka Srbiji.

– Rekao mi je da se spakovao, razdužio sve stvari i da čeka kada će ga pozvati da krenu, ali ne zna kada bi to moglo da se dogodi, pa čak i da li će ići redovnom avionskom linijom ili ne – objašnjava supruga predsednika SRS.

U vrhu SRS nezvanično smo saznali i da je potpuno nejasno da li će Šešelj uopšte doći direktnom avio-linijom ili će se transfer obaviti presedanjem u nekom od evropskih gradova, kao i da li će možda u Srbiju stići nekim specijalnim letom.

Reporteri "Vesti" sve do ranih jutarnjih časova, u subotu su na Aerodromu "Nikola Tesla" čekali lidera radikala u "pratnji" 50-ak najodanijih Šešeljevih pristalica i simpatizera, kao i velikog broja policajaca u uniformi i u civilu.
– Izgleda se povratku Šešelja raduje samo srpska policija, mi četnici i vi novinari – kazao je kroz smeh jedan od članova SRS koji planira da i sledećih dana na aerodromu čeka vojvodu.

"Jedini srpski junak našeg doba" – Došla sam da sačekam jedinog srpskog junaka našeg doba, Vojislava Šešelja. Samim Tatjana Olujić sa suprugom njegovim puštanjem na slobodu Hag je priznao svoj poraz. Dakle, Šešelj je održao svoje obećanje od pre 12 godina i razbucao je ovaj sud – kazala je "Vestima" proslavljena violinistkinja Tatjana Olujić. Ona je dodala da je strašno što se Šešelj razboleo u Hagu. – Ne sumnjam da će se ipak brzo oporaviti u okruženju svoje porodice, stranačkih kolega i svog naroda. Uverena sam da će Srbiji doneti boljitak – kazala je Olujić.   Moma Raičević Ona je bila u društvo svog supruga Dragana Aničića, ali i nekadašnjeg Miloševićevog pravnog savetnika, Mome Raičevića. – Šešelj dolazi u Srbiju živ i to je najvažnije. U Hagu se držao kao junak, a to će pokazati i sada, kada stigne u Srbiju – kratko je prokomentarisao Raičević.

Advokat Branislav Tapušković: Tribunal kriv za tešku bolest

Advokat Branislav Tapušković smatra da je bezuslovno puštanje Vojislava Šešelja na slobodu znak da Haški tribunal nije vodio računa o zdravlju zatvorenika. On je u

Branislav Tapušković

Kažiprstu na TVB92 istakao da je ovakva odluka Haškog tribunala znak da je zdravstveno stanje predsednika SRS veoma ozbiljno.

– Čini mi se da je njegovo zdravstveno stanje takvo da oni nisu znali šta više da učine, pa se zato i nisu bavili uslovima koje su nekada postavljali za puštanje zatvorenika na privremenu slobodu – naveo je Tapušković.

Prema Tapuškovićevim rečima, Šešeljev odnos prema Haškom tribunalu je bio principijelan i ne može se govoriti o tome da je on vršio opstrukciju.
– Ako je Ramuš Haradinaj odlazio iz Suda, bavio se politikom, a potom se vraćao u Sud, nema razloga da u Šešeljevom slučaju to bude drugačije – smatra Tapušković.

Чланак Misterija leta iz Amsterdama се појављује прво на Vesti Online.

On je odbio da to konkretnije pojasni, ali elektronski mediji juče navode da je očekivano to što vlast u Beogradu nije imala hrabrosti da prihvati vruć haški krompir i pošalje garancije uprkos činjenici da je Vojislav Šešelj najavio da neće poštovati haške zahteve.

– Postupak srpske vlade je još jedna igrarija i prebacivanje odgovornosti s jednog na drugog! Haški tribunal želi da se oslobodi Vojislava Šešelja, a srpska vlada očekivano preuzima deo odgovornosti i prihvata Šešelja, ali pod uslovima Tribunala. A od Šešelja se očekuje da se izjasni u pravno-obavezujućoj formi da će poštovati sve uslove koje propiše Tribunal?! Sve je to lakrdija! Gde je tu Vojislav Šešelj i njegovo pravo – pita se i advokat Branislav Tapušković, koji je kao prijatelj suda (amicus curie), branio Slobodana Miloševića.

On podseća da se Šešelj dobrovoljno predao Haškom tribunalu, februara 2003. godine i da je od tada bez presude – utamničen.

– Šta je to, ako nije kršenje osnovnih ljudskih prava – kaže Tapušković i ističe da je lider radikala jasno rekao pod kojim uslovima može da dođe u Srbiju.

– Nema sumnje da Tribunal i srpska vlada i pored Šešeljevog protivljenja mogu Šešelja da pošalju u Srbiju – u kućni pritvor! Jasno je da niko od njih ne vodi računa o Šešelju, a red bi bio da mu se dozvoli da se vrati u Srbiju pod jedinim uslovom koji je prihvatio, a to je da neće da napušta granice Srbije. Haškom tribunalu, ali i Vladi Srbije očigledno se nije dopalo to što ne prihvata da bude u kućnom pritvoru, što hoće da se bavi politikom, daje intervjue i kritikuje Haški sud – kaže Tapušković.
Zašto Hag i srpska vlast otežavaju privremeno puštanje na slobodu Vojislava Šešelja, pitanje na koje je "Vestima" odgovor dao dr Milan Dimitrijević, međunarodni ekspert za strategiju i odnose s javnošću:

– Koliko je eventualni povratak Vojislava Šešelja važno nacionalno pitanje, ali i kakve sve implikacije može da izazove, dovoljne govore postupci Haškog tribunala, kao i činjenje, odnosno, nečinjenje Vlade Republike Srbije. Stav Tribunala je jasan, takva institucija ne može i ne sme sebi da dozvoli ucenjivanje jednog pojedinca ili eventualno, nestabilne garancije krajnje klimave Vlade, što je dodatni Vučićev problem.

Dimitrijević objašnjava da srpski premijer nastoji da reši problem povratka Šešelja u Beograd tako što postavlja dodatne uslove.

– Dodatno srpsko uslovljavanje je puka forma da bi Tribunal i srpska vlada lakše oblikovali mišljenje svetskog javnog mnjenja, jer Šešelj bez prvostepene presude robija 11,5 godina, što je nedopustivo – kaže Dimitrijević i dodaje da nestručnost Tribunala i nesposobnost srpske vlade već dugo provocira svetsku javnost.
 

Još jedna haška prevara!

Advokat Toma Fila slučaj Vojislava Šešelja ocenio je kao specifičan. Uvek do sada zahtev za puštanje na privremenu slobodu išao je od odbrane i optuženog, a Vlada Srbije davala je garanciju jer, po Zakonu o saradnji, država mora dati garancije za svakoga ko se dobrovoljno predao, kaže Fila.

Toma Fila

 

– To što Tribunal traži posebne uslove – da bude u kućnom pritvoru, da mu se stavi nanogica i slično – to je nešto što Vlada Srbije ne mora i ne treba da prihvati. Po Zakonu o saradnji država Srbija može da garantuje i mora da garantuje da Šešelj neće napustiti zemlju, i to je sve što treba Republika Srbija da uradi. Posebni zahtevi – da bude u kućnom pritvoru, da bude ovamo-onamo – moraju naići na oštro protivljenje naše zemlje. Zato što je apsolutno jasno da je ovo jedan trik, jedna prevara… Sud pokušava da svoj problem reši tako što će ga prebaciti na Srbiju. Oni znaju dobro da Šešelj nikada neće prihvatiti uslove, da ih on ne prihvata. To znači, ako dođe u Srbiju, skinuće tu narukvicu, izaći će kroz prozor, ako treba i kroz vrata, napraviće incident, onda bi Srbija morala da ga hapsi, i da ga vraća, na silu, nazad.

Fila kaže da bi na taj način Tribunal želeo da "pokrije sebe za ono što je neviđeni, nezapamćeni, istorijski skandal da neko sedi ovoliko godina bez presude".

"Pošto se Šešelj dovoljno opravdao, oni mogu jednostavno da ga puste da dođe za Beograd i čeka nastavak suđenja i presudu pod uslovima koje je Šešelj rekao. Znači da samo garantuju da neće pobeći iz Srbije i da će se pojaviti pred Tribunalom kada bude to Tribunal tražio. To je jedina stvar koju Srbija može da uradi", zaključio je Fila.

Чланак Beograd oprao ruke od Šešelja се појављује прво на Vesti Online.

– Bila sam u poseti kod Vojislava kada smo čuli za odluku sudskog veća, koju je potpisao predsedavajući sudija Žan Klod Antoaneti. Moj muž još nije dobio tu odluku, ni na francuskom, a ni na srpskom jeziku – kaže Jadranka Šešelj, koja ne krije zadovoljstvo što je posle nekoliko meseci videla supruga. – Razgovarali smo o odluci koju je potpisao Antoaneti da Vojislav bude privremeno pušten na slobodu. Voja će prihvatiti tu odluku, ali pod uslovima koje sam pomenula, a jedini uslov koji bi mogao da prihvati jeste da za vreme privremene slobode neće napuštati teritoriju Srbije.

Jadranka nam otkriva da se lider radikala dobro oseća s obzirom da je pre nekoliko meseci imao tešku operaciju karcinoma i da ne prima prepisanu hemoterapiju.
 

Prilikom ranijih najava da bi Šešelj mogao da bude na slobodi do izricanja presude Hag je tražio da dobije garancije od države Srbije da će se optuženi kad to Hag smatra potrebnim vratiti u Ševeningen. Međutim, Šešelj je kategorično odbacivao takvu mogućnost.

– O tome nismo razgovarali, jer Vojislav ni sada o tome ne razmišlja! Njegov stav po pitanju traženja garancija od ovakve srpske vlasti je poznat, tako da je nerealno očekivati da bi Voja od njih tražio bilo kakve garancije – kratko i jasno kaže Jadranka Šešelj, podsećajući da njen suprug tako nešto nije uradio ni kada mu je umrla majka.
 

Slično mišljenje ima i beogradski advokat Branislav Tapušković, koji je učestvovao kao "prijatelj suda" na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu.

– Pitanje, eventualnog Šešeljevog traženja garancija od srpske vlasti je na nivou naivnosti, da ne kažem neku težu reč. Šešelj tako nešto nikada ne bi uradio! To nije učinio ni kada je imao smrtni slučaj u porodici. Zašto bi to uradio sada, kada je jedanaest i po godina robijao bez presude! Uostalom, to je odluka sudskog veća, koje ne zna kako da se izvuče iz slučaja Vojislava Šešelja. Takođe, ovo je jedinstven slučaj da sudsko veće predlaže privremenu slobodu, a ne traži je optuženi, pa ne vidim, zašto bi onda bilo ko tražio garancije od srpske države. Svima je jasno da Šešelj nigde neće otići, čovek se dobrovoljno predao Haškom tribunalu – kaže Tapušković.
 

On ističe da je lider radikala žrtvovao gotovo 12 godina slobode samo da bi raskrinkao apsurdnost postojanja Haškog suda, nekredibilnost svedoka i haških presuda.

– Svih ovih godina se Šešelj držao fantastično, u pravnom, ali i u svakom drugom smislu. U Hagu se i razboleo. Tamo je imao i nekoliko teških operacija, ali od svojih principa nije odustajao. Podsećam da je Šešelj pet godina čekao početak suđenja, a onda je morao da štrajkuje glađu da bi se sam branio, što je takođe još jedan apsurd! Međutim i pored svega lider radikala je svima u Tribunalu održao čas iz pravnih nauka, ali i nacionalne i opšte istorije – smatra advokat Tapušković.

On dodaje da je Šešelj u potpunosti raskrinkao svedoke Tužilaštva, ali i Haški tribunal, kao i njegove finansijere.
 

– Vojislav Šešelj od Tribunala traži da konačno donesu presudu, oslobađajuću ili osuđujuću, a ne privremeno puštanje na slobodu – kategoričan je Tapušković, mada kaže i to da je sve moguće od Haškog tribunala. – U svakom slučaju, Vojislav Šešelj koga poznajem neće prihvatiti ograničeno kretanje i 24-satnu prismotru i život bez politike. Zato ako se privremno vrati u Beograd, to će biti pod njegovim uslovima, a to je da živi kao slobodan čovek.

Pobedio je: Advokat Tapušković Pobedio je Tribunal! – Lider radikala je pokazao svu besmislenost svakodnevnog menjanja pravne procedure u Haškom tribunalu, kao i dvojne aršine ovog ad hok suda. Takođe, pokazao je da ima snage više od jedanaest i po godina da iščekuje presudu, jer ništa drugo i ne očekuje. Koliko je siguran u sebe i svoju nadmoć u odnosu na Haški tribunal, pokazuje i činjenica da nije želeo čak ni da izvodi svoje svedoke. Šešelj je pobedio tribunal, svedocima Tužilaštva – smatra beogradski advokat Branislav Tapušković.

Чланак Šešeljeva tri uslova Hagu! се појављује прво на Vesti Online.

Kada je položio advokatski ispit, pokušao je da upiše režiju na Akademiji za film u Beogradu. Kaže da ne ceni ljude koji kažu da se nikad ne bi bavili ničim drugim do onim što su radili čitavog života. Branio je uticajne, moćne ljude, od Fikreta Abdića i Hamdije Pozderca u slučaju "Agrokomerc", preko Slobodana Rakočevića, prvooptuženog pukovnika u slučaju "Opera", do Branislava Uroševića, direktora "Rada".

U Hagu: Branislav Tapušković

Zastupao je i Gojka Đoga zbog knjige "Vunena vremena". Branio je i Vuka Draškovića, zbog devetomartovskih demonstracija, govorio na Trgu u vreme svakodnevnih protesta, bio na bini ispred Mlađana Dinkića i Zorana Đinđića, kao prvi čovek Advokatske komore. U Hagu je radio od 1996, punih 13 godina. Kao prijatelj suda pozvan je da zastupa interese Slobodana Miloševića. Tako ga pamte kao čoveka koji je branio Slobu, što mu ne opraštaju ni sa ove, ni sa one strane.
 

– Ima sina Uroša, kćerku Jelenu i unuka Andreju. Prva Tapuškovićeva supruga Kremenka je preminula. Oženjen je koleginicom Mirom. "Bila je protivnički advokat kad sam zastupao klijenta i ubi me načisto", smeje se.

Bugarsko carstvo
 

– Moj otac Milutin je krajem 20-ih godina prošlog veka, završio gimnaziju u Beranama, u Crnoj Gori, a inače je iz Rovaca, odakle potiču i Vlahovići i Bulatovići i Bećkovići. Morao je često peške tokom godine iz Kolašina, preko onih planina, po najgorim snegovima da ide do Berana da bi se školovao. Pošto je iz skromne porodice, moj otac se uputio u saobraćajnu školu. Završio je školovanje 1933. i kako je to u onim vremenima bilo i sa vojnicima i sa učiteljima i sa sveštenicima, gde te rasporede, to ti je sudbina.

– Otac je bio upućen u Makedoniju. Sećam se, nije bilo mesta na kojima nije radio, prvo kao otpravnik poslova, kasnije i kao šef železničkih stanica, od Đevđelije, Demir Kapije, Prilepa do Skoplja. Rat nas je zatekao u Prilepu. Tu smo se rodili ja i moj srednji brat Vasilije.
 

– Četrdeset prva nas je zatekla u Makedoniji. Upali su Bugari i proglasili bugarsko carstvo. Ko je hteo da se povinuje njihovim zahtevima, između ostalih da promeni prezime, mogao je da ostane. Mi bismo se prezivali Tapuškovski ili Tapuškov, ali otac je to odbio. Sve su nam razneli od stvari, do poslednje igle. Ostali smo bez ičega, potrpani u vagone za stoku i upućeni prema Srbiji.
 

– Nekoliko puta umalo otac nije bio streljan zbog sudara na pruzi… Često sam razmišljao o svom ocu dok sam bio manji. Malo me je mučilo zašto nije bio general, zašto nije otišao u vojsku, zašto i on nešto nije uradio za otadžbinu, a kasnije sam shvatio da je bilo najteže da ostane tu gde je bio i da trojicu sinova i svoju porodicu sačuva na toj vetrometini.

Bez igde ičega

– Među železničarima postoji velika solidarnost. U tim železničkim upravama se znalo da je jedna velika grupa železničara poterana iz Makedonije. Neki su ostali na Kosovu, kao i jedan dobar tatin drug. Ubile su ga šipratske bande još za vreme rata, jer je sudbina namestila da ostane tamo negde kod Kosovske Mitrovice na železničkoj stanici, a tatu su poslali u Gružu u proleće 1941. godine. Već oko pola godine kasnije bila su ona strašna streljanja u Kraljevu, u Kragujevcu. Otac nas je nekako sklonio sa železničke stanice u brda, u selo Pajsijeviće. Tek kad smo u Gruži ostali bez igde ičega, primio nas je lokalni putar koji je živeo na jednom brdašcu iznad železničke stanice. Kod njega smo bili dok se nije oslobodio službeni stan koji je bio na spratu železničke stanice.
 

Sa kolegom Momčilom Bulatovićem u Specijalnom sudu

– Kad sam ja stasao za studije, zahvaljujući železničkoj solidarnosti tata je dobio premeštaj za Beograd i to u Generalnu direkciju železnica, gde je bio šef jednog velikog sektora. Posle toga je imao malo veći stan. Prvo stan od 40 kvadrata, a onda stan od 70 kvadrata u kome smo svi završili fakultete. Ja sam završio Pravni fakultet za četiri godine, Vasa je završio jugoslovensku i svetsku književnost, a Raca Elektrotehnički fakultet.
 

– Ceo drugi svetski rat mi smo praktično proveli na železničkoj stanici. Kad je rat počeo, imao sam četiri godine i dosta sam zapamtio. Ko sve tim prugama nije prolazio, i partizani i četnici, odnosno Nemci, prvo u jednom, pa u drugom pravcu. Kad smo napuštali Gružu, Nemci su zapalili železničku stanicu. Sećam se da je sve što smo imali izgorelo. Samo je jedan gvozdeni krevet sačuvan. Tu smo bili sve do 1945. godine. Onda je tata premešten za šefa železničke stanice u Paraćinu. Tu smo bili samo dve godine. Posle je bio šef železničke stanice u Zaječaru u ona teška vremena Informbiroa, kad se na granici prema Bugarskoj često puškaralo.

Poslovna avantura
 

– Posle Zaječara proveli smo dve godine u Nišu. Tu je otac bio načelnik Direkcije za celu južnu Srbiju. Potom ide Kraljevo 1951. godine, gde smo se zadržali pet godina i gde sam završio gimnaziju. Upisao sam Pravni fakultet i završio ga 1960. Tačno za četiri godine.
 

– Moji roditelji su bili vrlo nezadovoljni kad sam krenuo u advokaturu. Posle završenog fakulteta i petogodišnjeg staža, iako me je očekivala sudijska služba i siguran posao, ja odjedanput krećem u pravu kockarsku avanturu. Da se bavim advokaturom u stanu gde živi nas petoro! Braća neoženjena, roditeljima može da šeta kroz kuhinju ko god hoće. Trebalo je 15-ak godina da dođem do prave kancelarije.
 

Na imanju sa porodicom

– Moj sin mi je u jednom momentu rekao: Neću da se bavim stvarima kojima se ti baviš! Tako je otišao u sport. Kaže, neće da se takmiči sa mnom. I bio je u pravu. Ovo vreme danas uopšte nije za advokaturu.
 

– Advokat može da se ponosi samo ako je imao dovoljno petlje i kuraži da učini sve ono što je morao da uradi. Oduvek sam radio samo onako kako sam mislio da treba, čak i kad nisam mogao da računam na velike predmete. Kažem velike predmete, a nema velikih predmeta. Za nekoga ko se vama obrati za pomoć, njegov problem je najveći, ali mislim na predmete koji su izazivali opšte interesovanje. Ja sam 1966. godine postao advokat. Manja grupa nas, vrlo mladih advokata, a u to vreme nije bilo mladih advokata, bilo je nekoliko kolega kojima su očevi ili bliski rođaci bili advokati, pa naravno i oni, a samo nas nekoliko koji nismo imali baš nikoga da nam pruži podršku smo se opredelili da se bavimo advokaturom. Pazite, ’66. to je bilo teško vreme. Tad Beograd nije imao više od 500-600 advokata, sad ih ima više od 3.000. Sad, gde god najure jedan broj ljudi iz ovih ili onih razloga, pa i one koji su nedostojni, mi uopšte nemamo mehanizam da ih sprečimo da završe u advokaturi. I evo sad će u ovoj situaciji kad je 600-700 sudija u Beogradu ostalo bez posla, svi oni ući u advokaturu.
 

– Na početku suđenja Slobodan Milošević je prijatelje suda prilično hladno dočekao. Mene je optužio da kao advokat ne poznajem dovoljno Ustav, jer su njega isporučili Hagu ne poštujući Ustav. Polako je menjao stav i shvatio da smo tu da pomognemo i njemu i sudu. Kasnije me je zvao, videli smo se u Hagu, razgovarali.

Pitao je čak i kako mi je majka.

Baksuzne knjige

– Objavio sam knjigu 1996. godine, mojih pet odbrana, a zove se "Pet lica pravde". To je bio slučaj Medenica, slučaj Fikreta Abdića, Vučka Manojlovića, i ta smrtna kazna koja je doskoro bila na snazi, čuvena afera "Opera" na samom početku rata i afera "Rad". Srodne su to bile teme, takozvani privredni kriminal, ali te priče, tih pet odbrana, pokazuju kako se naše društvo raslojavalo i polako već raspadalo. Ali, zbog čega vam to spominjem u vezi sa mojom braćom. Raca je bio u bolnici. Knjiga je tek bila objavljena i ja mu je odnesem. I on kaže: U, neću sad. Kad izguram operaciju, natenane ću je pročitati. Verovatno je nije ni otvorio. Umro je zbog greške lekara u bolnici na Banjici. Pogrešili anesteziolozi, zdrav, prav, otišao u bolnicu jer su ga malo mučili kukovi. Ode u četvrtak, u subotu bude mrtav, jer su lekari zabrljali nešto. Nisam mogao da mu dođem na sahranu, jer sam imao važno suđenje u Hagu.
 

– I Vasi sam odneo knjigu "Pravdu i krivdu" desetak dana pre operacije. On je pročitao za dva dana i rekao: "Dobro je Branko da si ovo zabeležio". Ja sam otišao za Hag i sedam dana kasnije on je umro. Uzrok smrti je sepsa. Usred Beograda. To je posebna priča. Da ne poverujete. I rekao sam, više neću da napišem ništa. Ma uvek ja nešto beležim, ali verovatno neću ništa više za života objavljivati.

Чланак Upoznao sam sve srpske pruge се појављује прво на Vesti Online.