Svetosavski dečji vez

Jedan od stihova „Himne Svetom Savi“ je i „Sveti Savo, ti pomozi“, i pomogao je da Srbi u Parizu budu brojni i složni, dišu kao jedan, ne skidaju pogled sa dečice, gromko im aplaudiraju uz povike „Bravo“, a u finišu nazdrave čašicom prijateljstva. Sve to u slavu Svetog Save, na njemu posvećenoj Svetosavskoj akademiji, održanoj u organizaciji Saveza Srba Francuske i Udruženja Singi Art. Mesto ovog nadahnutog skupa je prelepa rezidencija ambasadorke Nataše Marić, palata Tremuaj iz bel epok epohe, sva u ogledalima, kristalima i zlatnim rezbarijama.

– Deco, vaš je red! – izgovara Petar Gojković, inicijator i dvodecenijski reditelj pariskih svetosavskih kulturnih zbivanja.

Mali manekeni

Deca poput roja pčelica, doterani, šnalice i cvetići u kosici, bele košuljice, leptir-mašne, bilo je i balskih, do poda dugih haljinica, obavezne sportske patike na nogama, pravcati manekeni da im zavide.

Gurkaju se i roditelji, svi bi što bliže improvizovanoj sceni, svaki od njih bi telefonom da snimi fotografiju, treba svoje čedo ovekovečiti.

Dečica cvrkuću. Iako rođeni na tlu „galskog petla“, reči su im na srpskom i svi su za to zaslužili samo petice. Hej, ljudi, znate li koliko je teško boriti se u tuđini i izboriti za svoje srpstvo!

– Imamo dečji ansambl. Lepo je s njima raditi. Nauče oni koreografije, ali im je najdraže druženje. Mora na srpskom, na tome insistiramo – objašnjavaju Aleksandra, Željko i Valentina Ivović, rukovodioci KUD Mladost.

Prednji redovi su za zvanice, Natašu Marić, ambasadorku Srbije, koja je dobrodošlicom pozdravila prisutne, ističući značaj učenja i negovanja srpskog jezika, i Bojanu Kondić Panić, ambasadorku BiH. Do njih konzulke Srbije Branislava Bečanović (Pariz) i Anđelija Šimšić (Strazbur), gosti iz Nemačke, Švajcarske, Istočne Francuske, Republike Srpske i Srbije, dijasporski aktivisti, prijatelji. Slađana Stamenović je dovela medaljama okićene francuske vojne veterane.

Prof. Petar Gojković glavnokomanduje i, najiskrenije, da nije njega – na francuskom tlu ne bismo imali spone sa srpskim kulturnim poslenicima. Petar je uporan, smišlja, organizuje, pronalazi, dovodi učesnike i uvek poručuje: „Idemo dalje.“

Srpstvo u krvi

Dečji svetosavski hor je sličan cvetnoj bašti, svako je solista i svi publici dokazuju koliko su vredna i zlatna deca. Sve su im to kroz pripremne časove omogućile škole u kojima nastavu organizuju Ministarstvu prosvete Srbije, parohija Sv. Save i ŠC „Jelena Anžujska“, dok su kreatorke svetosavskog veza bile nastavnice Blaženka Trivunčić, Milija Jevremović, Ljiljana Simić, Katarina Strailović, Tamara Nacik, Marija Praizović, Katarina Mijić, Katica Pavličević i Ljubica Burgić. Đaci su njihova otvorena knjiga, a zaključak je da ne jenjava obostrana ljubav učenika i učiteljica.

„Uskliknimo s ljubavlju“ je daleko odjekivalo, cela himna, nijedan stih nije propušten. Na red dođe „Oj, Kosovo, Kosovo“, recitacije su u nizu i u svakoj malo naravoučenije, kroz igrokaz se saznalo da Sveti Sava bez muke pripitomi i vuka… Publika uživala.

Mlađariji KUD Mladost lepo stoji narodna nošnja, sitno kolo do kola i eto Šumadije na srpsko-pariskom tlu. Aplauz nezaustavljiv.

Oduševljava i novoosnovani kvartet SKD Izvor (frula, saksofon i dve gitare) u sastavu Maja Petrović, Kristijan Stevanović, Nenad Aksentijević i Bogdan Stepanović, bivši učenici Petra Gojkovića. I oni umetnici.

– Fenomenalna deca, lepa i pametna. Osetim da dišu po srpski. Neka im srpstvo odmalena uđe u krv – komentar je Dobrice Filipović, menadžerke iz sveta visoke mode.

Tok muzike se nastavlja kroz starogradske i francuske šansone, nostalgiju izmajstorisali i srca raznežili Luka Jovanović (klavir), bivši đak dopunske škole, danas student, i Loran Prokopić.

Petar Gojković ne zaboravlja zaslužne, pa nastavnicama Blaženki, Katarini i Ljubici uručuje ukoričena Blagodarja, svetosavske povelje Saveza Srba Francuske, dok je Đuro Ćetković, čelnik Saveza, pozvao Miću Aleksića i Petra Gojkovića i njima takođe uručio Blagodarja za dvodecenijske svetosavske proslave.

Predivno veče

Svetlana i Teodora Sević i učiteljica Ljubica Burgić

– Moj tata je Ivan Janković, za penziju je izabrao Čačak. Sve nekadašnje dijasporske aktivnosti počinjale su od njega. Biće tata presrećan kad mu javim da se i danas lepo družimo. Ovo je predivno veče – izjavila je Svetlana Senić, u društvu ćerke Teodore.

Medalje su cilj

Lazar Milkić (16), učenik dopunske škole u Dransiju, pre nekoliko dana, na Bogojavljenje, na jezeru Žonkui, pobedio je u plivanju za časni krst.

– Uuu, bilo je mnogo hladno! Preživeo sam. Treniram plivanje, sve stilove, takmičim se za medalje, želja mi je učešće na Olimpijskim igrama. Sa takvim ogromnim željama je počinjao i Novak Đoković, mogu i ja, nikad se ne zna – najavljuje Lazar dok se slikao uz majku Mariju.

Recitator iz Miluza

Kao recitator pesme „Nasleđe“ Milana Rakića najavljen je dečak Miodrag Bratuljević koji je ovim povodom, sa roditeljima Jelenom i Milom i učiteljicom Marijom Praizović, došao iz Miluza, od Pariza 550 kilometara udaljenog mesta.

Gosti iz Frankfurta

Proslavi Svetosavskih dana prisustvovali su Olga i Ljubiša Simić i Zlata Ikanović iz Frankfurta. Sve im se dopalo.

– Ne mogu porediti nas Nemce i vas Francuze. Pariz ima prelepo zdanje rezidencije, mi u Frankfurtu ne možemo kreirati takav ambijent. A potvrdilo se da su deca naše najveće blago u rasejanju, oni se bore za srpski jezik i da ostanu svoji na tuđem – reči su poete Ljubiše Simića.

Harmonika kao orkestar

Šlag na tortu ponudio je gost iz Banjaluke Radovan Ivanković (20), poeta na harmonici, virtuoz u klasičnoj muzici. Zvezda je današnjice, budućnost mu nesaglediva. Dobio je ovacije.

Radovan je spojio dar sa neba i radinost i osvojio brojne nagrade širom sveta, poslednji je šampionski tron na 75. svetskom kupu harmonike održanom pre dva meseca u Ženevi.

Radovan je harmoniku izabrao kao petogodišnjak, „eto, onako“, od tada su u ljubavi i nerazdvojni drugari.

– U Parizu sam prvi put, došao sam na poziv Petra Gojkovića, Sv. Savi u čast. Grad je čaroban.

Radovanu je teško da odgovori na pitanje koliko dnevno vežba, a lako se priseti da je trenirao košarku, pa odustao kako bi prste sačuvao od povreda.

– Moje opredeljenje je klasična muzika i pokušavam da dokažem kako je harmonika umetnički instrument. Uostalom, i narodna muzika se može izvesti na umetnički način. Prvu pobedu sam dokučio kao 11-godišnjak. Lep je osećaj kad ti se svuda otvaraju vrata, zauzvrat ja pomeram granice cilja. U potpunosti razumem Novaka Đokovića – Radovanova je autoanaliza.

U Parizu je briljantno odsvirao „Ples patuljaka“ Antonija Bacinija. Svoj instrument, težak 13 kilograma, pretvorio je u orkestar, tehnika mu na najvišem nivou. Milina ga slušati.