EKSKLUZIVNO Svetislav Pešić za Vesti: O FIBA Kući slavnih, knjizi, tajni Indijanapolisa, Radmanu, Pirotu i „čudu“ u Nemačkoj (FOTO/VIDEO)

Uspehe niže kroz čitavu karijeru. Požrtvovanost, znanje i predan rad su osobine koje ga vode. Često ističe da „pre zore ne sviće“, a bilo da je u Minhenu, Barseloni, da je sa klubom ili reprezentacijom, Pirot je u njegovoj duši, a košarka je njegov život.

Legendarni Svetislav Pešić jedan je od najboljih i najtrofejnijih trenera Srbije, ali i Evrope i sveta, što je i glavni razlog zbog kojeg je nedavno izabran u FIBA Kuću slavnih kao član klase 2020. Lik i delo popularnog Karija tako će od ovog 18. juna zauvek sijati u španskom gradiću Alkobendasu u Kući košarke, i to, uz legende poput Radivoja Koraća, Bore Stankovića, Ranka Žeravice…

O tome, ali i o medaljama, životnim vrednostima, Bormiju, Nemačkoj, tajni istorijskog Indijanapolisa i titule šampiona sveta 2002, kao i o Pirotu, Zvezdi, Partizanu i knjizi koju piše, razgovarali smo sa Pešićem, koji za „Vesti“ ističe koliko mu znači priznanje FIBA:

– Košarka je ne samo deo, već i smisao mog života! Naravno da mi prija da budem u društvu ljudi koji su je stvarali i menjali, napravili je jednom od najpopularnijih igara u svetu. Ne zovu je džabe „kraljicom igara“. Košarka je u poslednjih 20, 30 godina doživela najveći napredak i definitivno, kao i fudbal, postala je globalni sport.

Momenti za pamćenje – Bormio, odlazak u Nemačku, reprezentacija Jugoslavije i Indijanapolis

– Kada si skoro četiri decenije trener i 15 godina profesionalni igrač, onda shvatiš da se mnogo toga desilo. Uglavnom pamtimo ono što je dobro bilo. Ja sam se uvek bavio više procesom nego rezultatom – pojašnjava Kari i pravi osvrt na momente koji su obeležili bogatu karijeru.

Početak u Bormiju

Setio se Pešić istorijskog Bormija i tog 5. avgusta 1987. godine. Jugoslavija je sa golobradim dečacima, Divcem, Đorđevićem, Kukočem, Rađom i ostalima, sedmom pobedom u isto toliko duela postala juniorski prvak sveta savladavši u finalu, drugi put na turniru, strašni SAD.

-Možda bih izdvojio to moje vreme sa ekipom iz Bormija. Mi smo 3, 4 godine bili zajedno. To su bili mladi igrači iz cele Jugoslavije. I ja sam bio praktično početnik jer sam skoro iz patika postao trener. Imali smo kadetsko, juniorsko i svetsko prvenstvo. Zajedno smo rasli, oni kao igrači, ja kao trener. Gde god smo igrali, osvajali smo zlatne medalje i prva mesta, što je ogromna satisfakcija. Po prvi put na jednom zvaničnom takmičenju pobeđena je reprezentacija SAD, sastavljena od košarkaša sa koledža od kojih je veliki broj kasnije potpisao profesionalne ugovore. To je već bila poruka Amerikancima da je košarka u Evropi i van Amerike napredovala. Tako su i počeli da na zvanična takmičenja da šalju najbolje timove.

Odlazak u Nemačku

Pešić ističe da je za njegovu karijeru bio važan odlazak u Nemačku. Bio je to šok, u smislu svega što ga dočekalo. Kada je odlazio, jugoslovenska liga je bila najača u Evropi, košarka je bila prvi sport, a počeo je da radi u zemlji gde košarka nije bila na tom nivou popularnosti.

-Verovao sam u sopstvene mogućnosti i uspeh. Bio sam i informisan. Uvek sam se pitao kako ta nemačka košarka ne ide napred. Oni su bili prvi, ili među prvima koji su dali 3 NBA igrača. Pojavilo se i dosta dobrih, talentovanih momaka. Recimo, Henrik Redl bio je osvajač NCA titule sa Karolina Univerzitetom i jedan od najboljih igrača Albe i reprezentacije. Danas je on trener nacionalnog tima.

‘

– Taj put je bio dosta težak, izazovan i interesantan. Osvojili smo bronzanu medalju na Univerzijadi, bili smo i u Barseloni 1992. Na Olimpijskim igrama i kao kruna, osvojili smo Evropsko prvenstvo 1993. godine. Za sve je to bla jedna velika senzacija. To ističem jer je to bio rezultat jednog kontinuiteta i rada. Bio sam i motivator i ambasador košarke, držao sam predavanja i objašnjavao značaj igre. Tada mojom Opel Omegom odem da gledam utakmicu u Ulmu, koji je 6 sati vožnje i vratim se po kiši i snegu i ujutru ponovo kolima i idem na neku drugu utakmicu. Trenirao sam igrače i kroz razgovor. Prodavao sam, kao trgovac, tu moju filozofiju i način razmišljanja.

Tajna svetskog zlata 2002.

Najveći uspeh jugoslovenske i srpske košarke, svakako je zlatna medalja u Indijanapolisu 2002. Pešić otkriva tajnu i plan koji je skovao najsjajnije odličje:

– U Istanbulu smo na EP 2001. pobedili bez poraza sa ogromnom razlikom i bili smo baš dominantni. U Indijanapolisu smo dobili selekciju SAD, koja je imala praktično 10 Ol-star košarkaša i, takođe, osvojili zlato, mada nismo najbolje startovali. Mi smo tu utakmicu morali da dobijemo. Kompletne pripreme su bile podređene tom duelu. Naravno, niko nije planirao da ćemo sa Amerikancima igrati već u četvrtfinalu.

– Tajna tog prvenstva bila je u pripremama. Kako volim da kažem: „Neuspeh u pripremama je priprema za neuspeh.“ Mi smo malo promenili i način igre. U Istanbulu smo bili napadačka ekipa. Forsirali smo takvu košarku sa mnogo poena i trčanja. E, sad, znali smo da su tu Amerikanci mnogo jači zahvaljujući njihovom individualnom kvalitetu, atletici i načinu na koji igraju. Promenili smo igru i dobili smo tzv. „kontrol basket“. Pozicioni napad bez kontranapada sa kontrolom lopte i sa jakom odbranom, jer sve u košarci polazi odatle. To su bili tajna i razlog zašto smo neke susrete u pripremama, a i na Svetskom prvenstvu gubili.

Kad je reč o utakmici sa Drim timom, ispričane su brojne anegdote o načinu na koji je Kari motivisao ekipu, posebno Gurovića, koji je „eksplodirao“ i trojkama urnisao rivala. Pričalo se i o raznoraznim trikovima koji su podizali tim u bitnim momentima.

– Ja sam tada i rekao da idemo na pobedu, da smo spremni za to zato što sam imao argumente za to. Treneri koji vežbaju i koriste trikove, njihovi izabranici zaborave da igraju košarku. Kada si na tom mestu i vodiš košarkaše koji su sve postigli u karijeri, ponekad se misli da su to trikovi.

– Ne, to je znanje koje ti omogućava da kreiraš neke situacije koje obični igrači nisu u stanju da urade. Trikovi ne postoje, postoje različiti načini kako se motivišemo. Ne treba kukati nad problemima već ga prihvatiti kao izazov koji treba rešiti.

Radmana sada ne bih izbacio

Zlato u Americi obeležio je i momenat kad je košarkaša Vladimira Radmanovića selektor odstranio zbog nediscipline. Mnogi su to komentarisali kao ključan potez koji je odredio uspeh. Ipak, Pešić je suprotnog mišljenja:

– To uopšte nije tačno! Niko nije želeo da se to desi. Takve stvari se dešavaju u svlačionicama svih timova. Mi smo imali izvanredan sastav, iskusne košarkaše koji su igrali mnogo jakih utakmica: Bodiroga bez premca u Evropi, Stojaković, jedan od najboljih šutera, a Divac jedan od najboljih NBA centara, Jarić jedan od najboljih plejmejkera Starog kontinenta… Bio je to spoj mladosti i iskustva, dobre hemije. Radmanović je bio izuzetan talenat, ali još nedovoljno zreo da se adaptira. Zahvaljujući tom ogromnom talentu, prerano je proglašen NBA zvezdom. Neko to breme popularnosti i tapšanja podnese, ali za to treba vremena. Iz ove perspektive sigurno je da to nikad više ne bih uradio. To je bilo pitanje momenta i trenerske intuicije, šta je za tim bolje. Uvek sam govorio da jedan igrač ne čini, ali može da rasturi ekipu. Ako trener ne štiti ekipu, ko će da je štiti?

Kokoškov na teškom zadatku

Barselona je bila poslednji tim koji je popularni Kari vodio. Sada, odmara, piše knjigu i, naravno, prati sva dešavanja u srpskoj i evropskoj košarci:

-Klubovi su praktično vlasnici igrača, a opterećenje je veliko jer su sezone duge. Evo sada imamo slučaj, da se završava sezona i odmah imamo kvalifikacijeza Olimpijske igre. Praktično nema odmora i vremena za regeneraciju. Ponekad igračima, i pored velike želje, telo ne dozvoljava da igra u tom ritmu toliko na vrhunskom nivou – kaže Pešić i potom sa puno znanja i žara analizira predstojeće reprezentativno leto:

-Reprezentaciju još uvek nemamo. Odnosno, igrače za reprezentaciju imamo, a reprezentaciju nemamo i tek treba da se napravi. Jedan težak posao za Kokoškova, a malo vremena. Ponekad se puvamo i pravimo se važni zahvaljujući prošlosti, ali sadašnjost je drugačija., Za te kvalifikacije, moraćeš dobro da se pripremiš. Italija će doći sa dobrom ekipom i neopterećena jer Srbija je favorit, iako mislim da nije apsolutni favorit.

‘

-Kvalifikacioni turnir je primarni cilj, ne Olimpijske igre koje dolaze posle. Pa 2005. Godine smo svi pakovali kofere i igrači su već bili sa medaljom na podijumu u Beogradu, a u Novom Sadu smo poraženi od Francuske. Prema tome, spustiti loptu, dobro se organizovati, držati kontakt sa svim igračima koji dolaze u obzir za reprezentaciju, videti koliko se oni mogu odmoriti i oporaviti da budu dovoljno sveži i motivisani da odigraju turnir koji neće biti lak.

Na pitanje o tome, treba li uključiti mlade igrače poput Petruševa, Pokuševskog, Nakića, Koprivicu, Uskokovića, nema dilemu:

-Treba uključiti one grače koji mogu da nas odvedu na Olimpijske igre koje su jedini cilj.

Plejmejkerima potrebno vreme

Mnogi košarkaški stručnjaci smatraju da Srbija ima problem sa plejmejkerima, dok je Pešić drugačijeg mišljenja:

– Vasa je sada najbolji plejmejker Evrolige. Ima i u Zvezdi i Partizanu igrača. Tu su i Jaramaz i Uskoković. Plejmejker se ne pravi preko noći, ni Moka Slavnić, ni Đorđević, ni Teodosić, ni Jarić nisu postali najbolji sa 18 godina. Mnogo mora da proteče vode Savom i Dunavom da bi se napravio plejmejker. Ja sam Micića doveo u Minhen kada je imao 19 godina. Mnogo toga je morao da uradi da bi igrao na nivou na kojem je sada. To je razvoj. Ja kažem, „pre zore ,ne sviće“. Imamo mi puno mladih, talentovanih igrača koji prvo moraju da se dokažu u svojim klubovima, i radom i disciplinom i naravno svojim košarkaškim talentom. 

Zvezda i Partizan ove sezone

Tokom karijere, Pešić je igrao za Partizan, a kao trener vodio Crvenu zvezdu. Ceni, poštuje i prati oba “večita rivala”:

-Zvezda je imala mnogo povreda i igrača koji su imali koronu. Mnogo je i novih igrača u timu i sve to je uticalo. Sećate se, Kup u novom sadu su igrali bez pola tima. Preko noći se ne postiže rezultat, a uz to ima i dosta mladih igrača koji još moraju da uče i da napreduju da bi bili kompetitivni na nivou evropske lige. Došlo je do nekih poraza i Saša je otišao, a došao Radonjić koji je tu dugo godina i poznaje system Zvezde. On je malo uspeo da uredi situaciju, posle Kupa to je dalo samopouzdanje igračima i tim se izvukao i ponora. Budućnost je izgubila i oni su prvi u ABA ligi, na kraju, tamo gde su želeli.

-Partizan, kao i mnogi klubovi, doživljava pad. Kada su mene zvali 2018. u Barselonu, oni su bili predzadnji u Evroligi, kada sam dolazio 2003. sa  Bodirgom, cilj je bio da osvojimo ligu i Evropu., a sada da ne budemo zadnji. Nekada je možda to i dobro da se vidi šta je realnost.

– Mi treneri kažemo da se najviše uči od poraza. Partizan je veliki klub,  jedna ogromna organizacija sa velikom tradicijom i interesom javnosti. Ja bih rekao da će oni krizu sportkih rezultata preovladati i da će sledeće godine, mnogi neočkivani porazi, biti dobra pouka. Imaju dosta mladih igrača, došao je Zoran Savić koji ima ogromno iskustvo. Sada samo treba da se izvrši izbor trenera i to je put do uspeha.

‘

Doktor dao ideju za knjigu

– Te 2016. sam morao da operišem kuk i koleno. Rehabilitacija je trajala oko dva meseca. Jednog dana dođe šef klinike koji je bio olimpijski pobednik u atletici, zaboravio sam mu ime, da priča sa mnom i pita me: „Her Pešić, šta radite kad se svi programi završe“. Objasnim mu da šetam koliko mogu, čitam i da mi je dosadno. To je bilo u centru na Tegen jezeru. On meni kaže: „Znate šta, preporučio bih vam da napišete knjigu.“ Bio sam pri kraju da je završim, kada me je zvao predsednik Barselone i posle toga nisam imao vremena. E, sad vremena imam i knjigu završavam, nadam se do juna.

Vratimo se u Srbiju

Trenutno trofejni trener je sa porodicom u Minhenu gde priprema knjigu o svojoj karijeri:

– Danas bih, da nismo radili intervju, već bio u „Englischer garten“,
najvećem parku na svetu, koji je na pedesetak metara od kuće u kojoj živim. Bio bih tamo biciklom, onako sam sa sobom. Kada je reč o unuku, on igra košarku za kadete Bajerna. Dobar je i slušamo se uzajamno. Ipak, ja više volim da on sluša svog trenera.

Za čitaoce „Vesti“, Pešić ima važnu poruku:

– Dugo sam van Srbije, ali sam uvek u Srbiji i glavom i dušom i srcem! Da li ću da živim u Srbiji duže, verovatno da. To bih preporučio svim mojim vršnjacima. Srbija je naša zemlja, Srbija je lepa zemlja. Nažalost, mi koji smo dugo u inostranstvu nismo je dobro upoznali i doživeli i možda je sada trenutak da kada dođemo u neke godine da to vreme provedemo u Srbiji. Da slušamo našu muziku, da pijemo naše vino i da se družimo s našim drugarima. To će nam na neki način, ne samo produžiti zadovoljstvo, već i život.

Odustajanje od košarke: Vraćaš se u Beograd!

Kada je reč o Pešiću, porodica u svakom momentu igra važnu ulogu. Sada je suprug, otac i ponosni deda, a nekada je bio uzoran sin koji je u jednom trenutku od svega odustao.

-Tačno je. Bilo je to avgusta 1968. godine. Počele su pripreme Partizana u Beogradu, a znate kako je tamo u avgustu. Prvu nedelju sam pregurao, drugu nedelju, pokojni Rajačić, moj veliki prijatelj, da nam slobodno za vikend. E sad, ja nekako subotu izdržim, nedelju ne mogu i vratim se u Pirot. Taman se ja vratim u nedelju, na moj rođendan 28. avgusta, i zateknem roditelje i mog brata u bašti, ispred kuće….porodični ručak. Sve onako kako sam ja i zamišljao. Imao sam 18 godina i falila mi je familija. Ja sam pre toga bio dva puta u Beogradu. Jednom su mene i brata roditelji vodili da vidimo Albaniju kao najveću zgradu n Balkanu, pa smo brojali spratove, a drugi put sam kao igrač Pirota igrao sa 15, 16 godina protiv Železničara iz Beograda koji je tada bio drugi tim Partizana.

-I, ja se vratim. Majka je bila mnogo jača od mog oca, koji je bio emotivac. Kažem da sam se vratio, da ne mogu više i da mi je dosta Beograda, a otac se složi. Kaže: „Šta te briga, i ovde se igra košarka, završio si ekonomsku školu, ne moraš da studiraš, a ako hoćeš možeš u Nišu… I ovde možeš da radiš u „1. Maju“, kod legendarnog Dragana Nikolića“. Ćale mi je već odredio sudbinu, a mama kaže: „Završi ručak, ostavi te stvari da ti operem, a ti Sretene (ime oca), idi izvadi sinu autobusku kartu za 6.45 za Beograd. Ti se vraćaš“. Tako je i bilo. Kada sam doneseš odluku onda se stalno pitaš jesi li doneo dobru odluku, a kada je neko drugi donese, onda nemaš izbora. U mom slučaju ova odluka je odredila mene i u sportu i u životu.

I danas sanjam da sam na terenu

Trofejni trener ostvario je uz pomoć košarke svoje snove. Ipak, jedan san u njemu traje.

– Sanjam i dalje da igram. To je najlepše vreme, dok igraš. To je najlepše vreme koje sam proveo u Pirotu, Partizanu i pogotovo u Sarajevu gde sam se definitivno i afirmisao kao neki igrač. Šta bih ja mogao drugo da sanjam nego stvari koje su mi se dešavale kroz košarku. Kad se probudim, malo sam tužan, ali i zadovoljan što sam ostao u košarci koja mi je puno dala.

Domče, domče, nige mi te nema

-Tačno je to „Domče, domče, nigde mi te nema“.  Ja sam dosta vezan za Pirot, vezan sam za grad, za ljude pre svega. Većina mojih drugara koji su završili studije se vratila i pronašla život u Pirotu. Hvala Bogu, u Pirotu još postoji košarkaški klub, što je važno i za mene. Sada sam u Minhenu, a u Pirotu sam. Gde god sam bio na svetu. Praktično nikada nisam napuštao Pirot. Uvek sa imao osećaj da je to praktično jedino mesto na svetu koje meni lično pripada. Svako slobodno vreme koje imam provedem tamo. Imamo direktne letove za Niš, napravljeni su i autoputevi. Tako da, ja sam za 2.15 minuta kolima do Beograda, a za 35 minuta od aerodroma u Nišu, tako da je putovanje sada mnogo lakše i jednostavnije i često sam u Pirotu.