Sve muka za mukom

Duže od dve decenije dobrotvori iz celog sveta pomažu siromašnom i teško bolesnom (srce) Vukomiru Tomoviću iz Novog Pazara koji sam, bez ikakvih prihoda i pomoći grada i države, u bedi i nemaštini, brine o paralizovanim i nepokretnim sinovima Ivanu i Predragu.

Za hranu i lekove

Kad god su bili u nevolji, kad su ostajali bez hleba, lekova i svetla, Vukomiru, Ivanu i Peđi stizale su, obično u „minut do dvanaest“, povremene donacije iz dijaspore, najčešće iz Australije, koje su ih „vraćale u život“ i pomagale im da se prehrane, leče, ugreju i opstanu u svom domu u prigradskom naselju Šestovo, koji su im svojevremeno svojim prilozima izgradili naši čitaoci.

Za razliku od ranijih godina, kad su bar mogli da kupe drva i lekove i izmire dug za struju, pomoć Tomovićima ove godine je skoro potpuno presahla, poslednju donaciju (100 australijskih dolara) dobili su početkom januara ove godine, pošto njihova bolest uzima sve više maha, stižu nove nevolje, sve je drastično poskupelo, pa Vukomir, Ivan i Predrag sa strahom i neizvesnošću očekuju dane koji dolaze, posebno strahuju od nestašice lekova.

Nama su dobri ljudi iz celog sveta, najviše čitaoci „Vesti“, puno pomogli, duže od dve decenije pomažu nam da lakše prebrodimo sve nevolje koje su nas snašle, sada smo ponovo u velikim problemima i svaki dan nam je nova neizvesnost i veliko iskušenje, nesposobni smo za bilo kakav rad, stalno smo po bolnicama, potrebno nam je i puno lekova, a pomoći niotkuda. Nadam se da nas dobrotvori ipak nisu zaboravili, da znaju za sve naše patnje i da će nam ponovo pomoći – naglašava Vukomir i ističe da im je, uz sve bolesti koje ih od rođenja prate, mnogo nevolja zadala i korona koju su jedva prebrodili i koja je na njih ostavila strašne posledice.

Dug za struju

Imamo pozamašan dug za struju, bojim se isključiće nam svetlo, za lekove se pozajmljujemo, kuburimo i sa ogrevom, skupe su i pelene, problem nam je i hrana. Kovid nam je dodatno otežao život, još osećamo posledice virusa i stalno smo po bolnicama – dodaje Ivan Tomović i zahvaljuje se svim dobrotvorima koji su im poslednjih godina slali vredne priloge i pomogli da izgrade kuću u Novom Pazaru i da kupe bolja invalidska kolica koja na smenu koriste.

Do pre dve decenije Tomovići su živeli u zabitom Pasijem Potoku na Rogozni, udaljenom od Novog Pazara 35 kilometara, Vukomir i njegova sada pokojna supruga Zorka, kad god su morali lekaru, na leđima su, po blatu, kiši i snegu nosili Ivana i Predraga. Te potresne slike ganule su tada mnoge naše čitaoce koji su im svojim prilozima pomogli da se sa Rogozne presele u Novi Pazar, u prigradskom naselju Šestovo sagrade kuću i budu bliže lekarima i Specijalnoj bolnici za distrofičare u Novopazarskoj banji.

Ceo naš život je jedna velika muka i patnja, Ivan i Predrag nikada nisu prohodali, sada su već u ozbiljnim godinama, trajno vezani za invalidska kolica, koja sve teže pokreću, a i ja se bližim osamdesetoj, pritisla me je i teška bolest, ne znam šta će biti sa njima kad mene više ne bude bilo, nadam se da ih država i dobri ljudi neće ostaviti bez ogreva, hleba i lekova – ističe Vukomir.

Srčani bolesnik

Taman kad se malo stabilizuju i Vukomir, težak srčani bolesnik, dobije bar malo oduška pojavi se neka nova muka. Da li od posledica prevelikog konzumiranja lekova, korone ili paralize, mlađem Predragu ozbiljno su oboleli bubrezi, pa često mora u bolnicu, početkom maja srčani problemi pojavili su se i kod starijeg Ivana, pa je i on morao na bolničko lečenje, Vukomir strahuje od novih komplikacija i strepi za svoje sinove kojima je posvetio ceo svoj život.

Velika rana

Nisu Ivan i Predrag jedine muke i bol nesrećnog Vukomira Tomovića, i njegova unuka dvadesetogodišnja Katarina, ćerka njegovog trećeg(zdravog) sina Zorana i snaje Marije od rođenja je paralizovana i vezana za invalidska kolica, pošto je mlađa od stričeva Ivana i Predraga, njeni roditelji još se nadaju da će bar za nju biti leka i da će prohodati.

Bog je tako hteo, sudbina se poigrala s nama, Katarina mi je treća rana, i oni su, kao i mi, stalno po bolnicama, ne mogu da nam pomognu, a ni mi njima – žali se Vukomir.