Kad smo Lazara Aleksandra Đuricu, zamenika šefa sale prve smene u najluksuznijem hanoverskom hotelu Luisen Hof, koji je bio na lečenju od korona virusa na Univirzitetskoj klinici u Hanoveru pozvali i predložili da svoje iskustvo s opakom bolešću prenese našim čitaocima, pristao je bez dvoumljenja. Odmah je rekao: „Hoću, ali ne da se junačim kako sam pobedio koronu, već da im ispričam svoje muke, kako bi oni koji pročitaju mogli da izvuku zaključak za sebe.“
Priču u kojoj se borio za život Đurica je počeo smireno i staloženo, kao da se sve dogodilo nekome drugom, a ne njemu.
– Mogu samo Gospodu i lekarima Univirzitetske klinike u Hanoveru da zahvalim što sam preživeo i što imam snage da s vama razgovaram. Sve je počelo na redovnoj rutinskoj lekarskoj kontroli koju svake godine obavljam. Bio sam zdrav, ali kad sam doktorki naveo da osećam manji, beznačajan bol u želucu rekla je da će mi ipak izvaditi krv. Dala mi je tablete za umirenje bolova, a sutradan me pozvala i saopštila mi da sam pozitivan na koronu – otkriva nam detalje Đurica.
Preboleću na nogama
Dodaje da se nije mnogo uzbuđivao jer je korona već godinu dana svuda oko nas.
– Da vam iskreno kažem, ja se jesam pazio, ali koronu nikada nisam shvatio kao nešto što čoveka može da ugrozi, pa i kada sam saznao da sam pozitivan verovao da ću je preboleti na nogama. Ne znam da li me razumete, mislio sam da koronu treba ozbiljno da shvatim, ali ne i da živim u stalnom stahu od nje – naglašava naš sagovornik.
Ubrzo je korona je Lazara činila fizički sve više slabim, tako da je vrlo brzo prestao da se nada da će je preboleti na nogama.
– Već drugi dan posle dijagnoze počeo sam da osećam umor, a treći dan sam bio toliko isrpljen da nisam mogao da odem u toalet. Supruga Tamara, koja se o meni brinula i kojoj su iz Zdravstvenog ureda takođe potvrdili da ima COVID-19
, pozvala je hitnu pomoć. Prebacili su me u svetski poznatu Univerzitetsku kliniku, verovatno zato što je ta bolnica bila najbliža mom stanu.
Iz gotovo bezazlene situacije, Lazar Đurica je dospeo na aparate za disanje. Još umoran od preležane bolesti opisuje nam detalje.
Mašina za disanje
– Nije to respirator. To je neka „lakša“ mašina za disanje. Oni uređaje za disanje određuju prema količini kiseonika koji pluća mogu samostalno da unesu u organizam. Ako su vam uz pluća oštećeni srce, bubrezi ili neki drugi vitalni organi, onda dospevate na respirator. Nisam stručnjak za te uređaje, ali su mi rekli da moji ostali nalazi nisu loši i da mi respirator nije potreban. Priključili su me na aparat za disanje. Da bi pratili snabdevanje organizma kiseonikom i sva druga zbivanja u organizmu prva 24 sata, svakih pola sata ili sat vadili su mi krv. Dobijao sam i injekcije protiv tromboze. Zbog rasterećenja pluća morao sam da spavam samo na stomaku. Na uređaj za disanje bio sam priključen 12 ili 14 dana, što ne mogu tačno da znam, jer u to vreme nisam mogao da se orijentišem i da znam šta ti požrtvovani ljudi rade da bi mi spasli život. Znam da su non-stop bili uz mene i nijednog trenutka nisam bio prepušten sam sebi. Da nije bilo te pažnje, možda ne bih preživeo – pun je reči hvale za osoblje Univerzitetske klinike.
Tek posle skidanja s aparata, Lazar Đurica je postao svestan događaja i opasnosti kojoj je bio izložen.
– Nisam bio svestan sebe, bio sam u Božjim i lekarskim rukama. Posle skidanja s aparata za disanje u bolnici sam ostao još tri dana. Pratili su moj oporavak, a kada su mi pluća bila osposobljena da u organizam sama unesu 96 odsto potrebnog kiseonika pustili su me kući.
Na pitanje da li se posle ovoga nešto promenilo u njegovo razmišljanju o životu i kako dalje Lazar Đurica odgovara:
– Mogu samo da kažem da je svaki dan koji živimo dar Božji i da je lepo da ga živimo. Zahvalan sam Bogu, medicinskom osoblju i svima koji su me podržali. Kad je sve prošlo, prvo sam se setio pomorskih litija u mojoj Boki Kotorskoj. Bilo je lepo, a moja Tamara i ja ponovo ćemo da se vratitimo našoj Boki i uživanju u plavom moru i toplom suncu.
Karantin i terapija
– Posle dijagnoze da sam pozitivan obavešten je Gesundheitsamt koji mi je odredio karantin od 15. do 26. februara. Karantin je zvanično završen izlaskom iz bolnice 1. marta. Posle izlečenja sam imun na koronu, a virus ne mogu ni na druge da prenesem. Polako se oporavljam i verujem da je korona za mene završen slučaj. Supruga je bila pozitivna, a karantin je i njoj završen 3. marta. U sredu i smo već išli u prodavnicu. Kupili smo najpotrebnije jer mi je savetovano da ne smem fizički da se opterećujem. U ponedeljak imam zakazanu kontrolu kod kućnog lekara. On će odrediti terapiju koja će, kako mi je rečeno, biti usmerena na fizičko jačanje organizma i imunog sistema.
Podrška
– Ako si u situaciji u kojoj se boriš za život, onda si veoma zahvalan svima koji te podrže. Ja sam prvo zahvalan Darku Pajiću (30), verniku naše parohije koji mi je pružio najveću podršku. Dolazio je u bolnicu i donosio sve što mi je trebalo, a pomoć je ponudio i mojoj supruzi koja iz kuće nije smela da izađe ni po hranu. Sva sreća pa smo rezerve imali u podrumu. Podržale su me i kolege iz hotela koji zbog korone rade skraćeno, a najčešće me je zvao Sasa Rakić, koji je „legitimacija hotela“ i dočekuje goste – priča Đurica dirnut pažnjom prijatelja.
Molio se i arhiepiskop Teodosije
– Za moje ozdravljenje molio se i arhiepiskop jerusalimski Teodosije. Javio sam mu da se nalazim bolnici jer smo u bliskim odnosima. On je za vreme boravka u Hanoveru pošle godine spavao u našem hotelu, pa smo se zbližili. To je blagoslov Božji da upoznam tako divnog čoveka. Poklonio sam mu ikonu Svetog Save, a on čim ju je video odmah je rekao: „Ovo je Sveti Sava, srpski.“ Bio je gost i u našem domu.
