U slavnoj beogradskoj kafani Dardaneli su se uz piće i meze javljale mnoge velike ideje, ali i propadali veliki ideali. U kafani su svakog dana mogli da se vide, pored pesničke braće Ilića, pisaca Stevana Sremca i Janka Veselinovića, još i Boža Gavrilović, Radoje Domanović, glumac Čiča Ilija Stanojević i, naravno, Branislav Nušić.
Čiča je bio najgrlatiji. Sremac nikada nije menjao sto: sedeo je uvek do prozora koji je gledao u pravcu pozorišta, na današnju Vasinu ulicu. Svi tankih džepova, uvek su se okupljali oko onoga ko je tog dana imao novca.
Svakodnevni posetilac Dardanela bio je jedno vreme i hrvatski pesnik Anton Gustav Matoš. Najčešće u besparici i u kaputu koji mu je poklonio Stevan Sremac.
Jednom je Matoš dobro cugnuo. Dugo je čekao žrtvu, ali kao za pakost, nigde nikoga. Zamolio je vlasnika da sedne za njegov sto i naručio mu piće. Onda ga je kao uzgred upitao:
– Je li, bog ti, šta radiš sa onima koji nemaju da plate?
– Izbacim ih nogom u tur, eto šta radim! – odgovorio je tadašnji gazda Dardanela Mita, zvani Ćora. Matoš je onda naručio još jednu turu, na miru je popio, a zatim lagano ustao, otišao do vrata, stao na prag, okrenuo leđa kafani i preko ramena doviknuo Miti:
– Ajde, Ćoro, i mene nogom!
Zimi uz usijanu furunu i u duvanskom dimu ostajalo se do kasno u noć. Stalni gosti Dardanela bili su i članovi raznih pevačkih društava. I oni su kuburili sa novcem, pa su zarađivali i tako što su pevali na sahranama viđenijih ljudi. Među njima je vladao običaj – ko nađe “mušteriju”, dobija procenat.
Tako je pevač Tadija Kekić, posle dojave da je u jednoj kući upravo umro bolesnik, banuo među ožalošćenu porodicu i ponudio uslugu pevačkog društva. Međutim, dojava je bila lažna, bolesnik je još bio živ. Razjarena porodica ganjala je nesrećnog pevača po ulicama ceo dan, i tek predveče stigla ga u Dardanelima. Čudnim slučajem, taj bolesnik je preživeo i kasnije prisustvovao sahrani Tadije Kekića!
Uteha za kafu
Sećajući se beogradskih dana u Dardanelima, Matoš je pisao: “Mnogi mladi početnik tu bi uhvatio Janka Veselinovića, Dragutina ili Vojislava Ilića da mu pročita pesmu, a budući dramski pisac (tada je naročito zavladala manija pisanja drama) vraćajući se iz pozorišta sa odbijenim rukopisom pod miškom, svratio bi da potraži utehe. I nalazio ju je, samo ako je imao bar toliko u džepu da nam plati kafe. Onda bi svi uglas tvrdili kako današnja pozorišna uprava namerno guši domaću dramu…” A uprava Narodnog pozorišta je ionako bila redovno na meti u Dardanelima. Svi su je kudili. Nije pošteđen čak ni veliki pisac Milovan Glišić, dok je jedno vreme bio upravnik.
