Toplica Pavlović iz Strmostena kod Despotovca, koji je u Cirih otišao 1988. godine kada se raspala firma Jugoprevoz u čijoj je špediciji radio, u zavičaj se vratio 2004. godine da bi sačuvao porodično imanje, ali i zbog prejake nostalgije. Jedva je, kaže, čekao da ponovo živi u Srbiji, jer za njega nema lepše zemlje. Najviše mu je nedostajala sloboda, koja postoji samo u Srbiji. Iako je i Švajcarska slobodna zemlja, u kojoj se poštuju zakoni, „ono što ima kod nas, nema nigde“. Naš sagovornik u Švajcarsku odlazi samo povremeno radi lečenja. Žao mu je što ga je zdravlje izdalo, pa ne može ništa da radi. Srećom, sin Bojan, koji živi i radi u Cirihu, dolazi kad god ima posla, ponekad mu pomognu rođaci, a nekada plati radnike.
– Imam 40 košnica. Prvi roj poklonio mi je brat 2008. godine da bih imao med radi svog zdravlja. Voleo sam da čuvam pčele i zbog mog pokojnog dede Milosava, koji je bio pčelar. Pamtim njegove trmke vrškare. Mislio sam da ima pet, ali pošto su se počele rojile, bilo mi je žao da ne širim pčelinjak. Oko pčela ima mnogo posla, a ja ne mogu ništa da radim, jer hodam pomoću štake, ne smem i ne mogu da podižem ništa teško. Sin Bojan i ćerke Jasna i Jasmina, često dolaze, brinu o njima i proizvode bagremov i livadski med. Ima za sve nas, a višak prodajemo – kaže Toplica.
On dodaje da se proizvodnja meda isplati, iako su ulaganja velika, a od države dobijaju i subvencije od 800 dinara po košnici. Kilogram meda se trenutno prodaje za 1.000 dinara. Bojan med prodaje u Švajcarskoj, Austriji, Francuskoj i Švedskoj.
– Ova godina je bila slaba, pa smo po košnici u proseku dobili oko sedam kilograma meda. Kada je godina dobra, imamo od 15 do 20 kilograma po košnici. Ali, med iz ovog kraja je kvalitetan, jer podneblje odlično za pčelarenje, pošto se selo nalazi na 315 metara nadmorske visine i manje se prska nego u drugim sredinama. Ovde čak i travu kose ručno. Naše selo ima najviše košnica u opštini. Ima ih više od hiljadu, a samo 280 domaćinstava – kaže Toplica dok nam ponosno pokazuje prošlogodišnje diplome sa Novosadskog sajma, na kome je njihov med osvojio zlatnu medalju, i sa međunarodnog takmičenja u Tetovu, na kome je livadski med osvojio srebro.
Iako rade u Švajcarskoj, vredna Topličina deca stignu da brinu o 2.000 stabala šljive, od kojih Bojan proizvodi rakiju, a Jasna i Jasmina džem i slatko. Bojan planira da napravi destileriju i već pribavlja potrebnu dokumentaciju.
I sin se vraća u zavičaj
Toplica je sina Bojana i ćerke Jasnu i Jasminu u Cirih odveo 1995. godine. Bojan, koji je u tom gradu završio Elektrotehnički fakultet, na kome je i magistrirao, radi kao menadžer. Poslovno često putuje po celom svetu, pa je, kaže njegov otac Toplica, Evropa za njega lokal, jer ga posao neretko odvede u Kinu i Indiju.
– Ipak, i pored tih silnih putovanja stigne i na naše imanje. U Cirihu živi sa suprugom Milom, koja radi u firmi Globus, i ćerkama Tamarom, Sofijom i Milicom. Bojan planira da se vrati u zavičaj, jer neće da dozvoli da dvogodišnja Milica u Švajcarskoj krene u školu. Jasna je takođe u Cirihu sa sinovima blizancima Davidom i Danijelom i radi u Migrosu. Jasmina radi u knjigovodstvenoj formi i živi sa sinovima Lazarom i Milošem – s ponosom priča Toplica.
Šljive, dunje i orasi
– Imamo stari zasad ranke i požege od 350 stabala koji je ostao još od mog pokojnog dede, 700 stabala čačanske lepotice i 350 stabala čačanske rodne, koja je u punom rodu. Na proleće su deca podigla nov zasad ranke i požege. Prošle godine smo ubrali 13 tona šljiva, a Bojan je ispekao 150 kazana rakije. Dve rakije od šljive, različite jačine, na trećem Međunarodnom festivali rakije i rakijaša u Pančevu prošle godine dobile su „srebrno rakijsko pismo“ – kaže Toplica i dodaje da na planini Beljanici imaju 110 stabala oraha, a uz reku Resavu 230 stabala dunje.
