Strahote ne blede

Posle bombardovanja 1999. godine, Srbi na Kosovu i Metohiji su se 17. marta pre 20 godina suočili sa novim stradanjem i golgotom, jer se na udaru Albanaca našlo sve što je srpsko.

Sećanja našeg naroda na te strahote ni danas ne blede. Tada, 17. marta 2004. je velika grupa Albanaca iz južnog dela Kosovske Mitrovice prodrla je u severni deo grada, a bili su vođeni lažnom informacijom da su na albansku decu pušteni psi, zbog čega su se, bežeći utopila u Ibru.

Metak u srce

Tog dana ubijeni su Jana Tučev i Borivoje Spasojević, čiji se sin Dragan Spasojević iz Kosovske Mitrovice seća da je oca pogodio snajper iz naselja Tri solitera u srce i, da je ostao mrtav na licu mesta.

– Otišao sam u bolnicu, preuzeo telo, sahranio ga, vratio se u Mitrovicu i gledao sve što se tih dana dešavalo. To su bile reke, more proteranih ljudi iz svih krajeva. Svinjare je tada zapaljeno… ljudi su napadani, povređivani, bilo je i mrtvih – seća se Dragan Spasojević, a njegovo svedočanstvo tih dešavanja preneo je TV Most.

Spasojević ističe da zločinci do danas nisu imenovani, niti kažnjeni, a smatra da je to očigledno nekome u interesu.

– Postoje dokazi, ali ne postoji rešenost. Verovatno je to zločin bez kazne, nekome je u interesu da se ne pronađu počinioci – istakao je on.

Pogrom se, tog 17. marta 2004. godine, sa severa nastavio južno od Ibra, na srpske sredine oko Prištine. Scene nasilja zabeležene su u Obiliću, Prizrenu, Gnjilanu, Lipljanu.

Gorica Mitrović iz Lipljana kaže da u tim momentima nije osećala ništa.

– Samo sam bila besna i gledala gde su mi deca, da ih spasim. A posle toga sam bila loše, odjedanput sam bila na ulici, ništa nemaš. Šta smo mi krivi? Ništa nikom nismo uradili, da dođu da nam pale kuću – rekla je ova žena.

Da se ne ponovi

Bojanu Mitiću iz Čaglavice naviru sećanja, koja još uvek ne blede i bole, kao i pre dve decenije.

– Niko nikada ne može da izbriše, to je trenutak kad imaš sve, a za par minuta ništa, ostaneš na ulici – naveo je Mitić, ističući da taj 17. mart ne sme da se zaboravi.

Želi, kaže, da to prenese svojoj deci, kako bi znali šta je bilo i gde i kako žive i šta sve može da im se desi.

– Nadam da to nikada više neće da se desi – navodi Mitić.

Pogrom nije zaobišao ni Prištinu, iz koje je 1999. proterano oko 50.000 Srba, a 2004. preostali. Hram Svetog Nikole zapaljen je 18. marta, a crkva je kasnije delimično obnovljena.

– Kuća se sruši i obnovi, ali velika je žalost taj hram. Mnogo je to vedan ikonostas, ručni rad. Postoji još jedan sličan u Bitolju, ali šta da se radi. Bog mi je svedok da nisam mislio na svoju kuću, kuća se sruši i ponovo izgradi, ali hram… – ističe Ilija Trajković iz Prištine.

U martovskom pogromu, pre 20 godina ubijeno je 19 ljudi, proterano više od 4.000 Srba, spaljeno više od 1.000 kuća i uništeno i oskrnavljeno 40 pravoslavnih hramova.

Nezapamćeni užas

Direktor Uprave za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu Arno Gujon ocenio je da je pogrom 2004, nezapamćen u novijoj istoriji Evrope i da je kao odgovor na varvarstvo ekstremista odlučio da pomaže Srbima na KiM. Nije, kaže, znao kako, ni kada, ali je znao da neće gledati užase koji pogađaju hrabar i ponosan evropski narod, o kome su mu otac i deda toliko pričali. S bratom Bertranom, osnovao je humanitarnu organizaciju Solidarnost za Kosovo, koja radi i danas.

Vučić: Rešenje na silu

Predsednik Aleksandar Vučić je primio 100 osnovaca sa KiM i istakao da pogrom srpskog stanovništva traje i 20 godina kasnije, istom žustrinom i žestinom. Deci je zahvalio što su došli u Beograd i što oni, njihovi roditelji i nastavnici vole svoju Srbiju. Odgovarajući na pitanja novinara, najavio da će narednih dana objasniti kako nas je međunarodna zajednica lagala u vezi članstva tzv. Kosova u Savetu Evrope, odnosno kako i šta su glumili i tobožnji prijatelji i mnogi drugi.

– Rekli smo šta će se dogoditi ako se to desi, pošto oni misle da imaju pravo na tumačenje sporazuma na lažan način, ne na pogrešan, već na lažan. Biće mnogo teško, jer je namera da se gura srpski narod što dalje od KiM i onima koji proteruju Srbe obezbedi legitimitet i legalitet za tu akciju – rekao je i naveo da je to deo onoga što nam se sprema.

Zato je, kaže, važno da osnažimo sebe i da razumemo svoju poziciju.

Naglasio i da se može desiti da ćemo morati da na silu nešto prihvatimo, ali da će biti jasno da za to nema dogovora i da je sprovedeno na silu.