Stojković drugi put napustio Humsku: Partizan šampion i bez mene

Pre nešto više od deset godina Vladimir Stojković je izazvao jedan od najvećih fudbalskih potresa u Srbiji. Njegov dolazak u Partizan iz Sportinga za mnoge je bio hrabar potez, za neke rizičan, a za pojedine sulud, pošto je pre odlaska u Portugal bio na golu večitog rivala. Navijači Crvene zvezde mu to nikada nisu oprostili i ne mogu da se pomire sa tim da je prešao liniju razdvajanja na Autokomandi. Bilo je i onih koji su smatrali da neće uspeti na crno-beloj strani Topčiderskog brda. Ipak, u dva navrata proveo je sedam godina na golu Partizana, uspeo da u prethodnoj deceniji potvrdi kvalitet.

Sada je po drugi put iskusni čuvar mreže napustio Humsku 1.

Doskorašnji kapiten Partizana nije mogao da sakrije emocije zbog drugog rastanka sa voljenim klubom:

– Plašio sam se ovog momenta, ali je on morao doći. Odlazak iz Humske mi teško pada, ali mislim da će ovo doneti neku novu energiju. Pomogao sam koliko sam mogao, živeo sam svakog dana za klub. Bilo je tužnih trenutaka u mom životu, pored smrti roditelja ovo je jedan od najtežih. Saigrači su mi priredili veličanstven oproštaj. Hvala im na tome, kao i svima u klubu počev od uprave do ekonoma. Partizan je prava porodica. Ovo što imamo ovde nema niko u Evropi. Dirnut sam njihovom pažnjom. To me je rasplakalo iako sam naučio da ne padam u teškim trenucima, trudio sam se da se to ne desi, ali nisam mogao da izdržim. Osećaj sa kojim odlazim ravan je osvajanju titule i to ne može ničim da se kupi.

„Grobarske“ generacije

O godinama provedenim u Humskoj iskusni golman kaže da su brzo prošle, mada početak nije bio lak:

– Prošla je decenija, kada sam prvi put došao u Partizan, a kao da je bilo juče. Tri i po godine u prvom mandatu su proletele, dok sam pečalbario održavao sam kontakt sa klubom i gledao utakmice. Uvek sam bio na vezi sa Sašom Ilićem i ostalim saigračima. Trenirao sam u Zemunelu čekajući reprezentativna okupljanja. Toliko sam dobro prihvaćen da sam posle nekoliko meseci od dolaska primetio vezanost za crno-bele i osetio pripadnost klubu. Iako je u javnosti bilo nedoumica. Nikada nije bilo potrebe da dokazujem da sam veći „grobar“ od postojećih. Kada ugledaš Sašu Ilića shvatiš gde si došao. Ostali momci su me zavoleli zbog odnosa prema njima i klubu. Najdraže mi je što sam bio deo generacije, koju su: činili Sale, Raća, Lola, Stefan, Iliev do srži zaraženi „grobarstvom“. Prihvatili su me zato što sam pošten. Želeo sam pristupom da nateram ljude da me poštuju i cene. Kad se budem opraštao od fudbala, voleo bih da to bude na stadionu JNA u dresu Partizana, ali i u rodnoj Loznici.

Postali ste kapiten i jedna od klupskih legendi?

– Poštovanje sam zaslužio radom, treningom, pristupom, i zalaganjem prema klubu i saigračima. Nisam potencirao da uzmem traku, jer mogu da budem vođa i bez nje na ruci. Ne tražim da me oslovljavaju legendom, već da me poštuju što sam se časno i pošteno borio sedam i po godina za klub. Osetio sam da me smatraju legendom, iako to nisam tražio. Taj status imaju Saša Ilić, Moca Vukotić… Hoću da me ljudi poštuju, pošto sam uvek davao celog sebe. Smatram da sam i one koji me ne priznaju kupio, htenjem i odnosom prema ekipi.

Sledi novi izazov u karijeri na drugom kontinentu?

– Uvek imam najviše ambicije. Odlazim u dobro organizovan klub i zemlju koja sve više ulaže u fudbal i dovodi odlične igrače. Profesionalac sam i učiniću sve da Al Fejha ostvari najbolje rezultate. Zahvalnost dugujem trenerima Vuku Rašoviću i Ljubiši Rankoviću, koji veruju u mene i pružili mi šansu za novo dokazivanje. Drago mi je što ćemo ponovo sarađivati. Tamošnje prvenstvo je sigurno jače od našeg, to je jedan od razloga što sam prihvatio ponudu.

Kako je reagovala porodica kada ste rešili da promenite sredinu?

– Na odluku je uticala i supruga Valentina. Iza nje je baš stresan period u Srbiji. Često me je pitala može li jedan dan da se ne razmišlja o Partizanu. Sve trenutke proživljavala je sa mnom, patila i radovala se. Crno-belima sam podario dva sina i ćerku. Svi su partizanovci od rođenja. Mislim da je od mene to sasvim dovoljno.

Stojković smatra da će njegovi naslednici uspešno čuvati crno-belu mrežu:

– Ne želim da nekog favorizujem stručni štab će odlučiti ko će imati prednost. Poštujem Nemanju Stevanovića i Aleksandra Popovića, obojica su spremni da stanu na gol. Pop je mlad, ali pametan momak. Učio je i slušao. Bilo je lepo sarađivati sa njim. Upijao je savete kako bi napredovao. Neca takođe živi za Partizan. Sve bi dao da pomogne ekipi. Sa njim sam se dosta družio i ostvario nezaboravne momente. Siguran sam da će obojica uspešno čuvati gol.

Stanojević pravi potez

Sa trenerom Stanojevićem sarađivali ste dva puta puta u Partizanu, ali i u Makabiju. Postoji li razlika između šefa struke od pre desetak godina i sada?

– U svakom poslu, ali i u privatnom životu, čovek napreduje i uči kroz iskustva koja je doživeo. Stanojević je tokom dugogodišnjeg rada mnoge stvari usavršio i podigao na viši nivo. On je izuzetan trener radi se o čoveku posvećenom poslu, koji teži uspehu ekipe, unapređuje sebe i igrače na svim nivoima. To je stručnjak koji ima harizmu i u stanju je da me ubedi da učinim nemoguće stvari na terenu. Imao sam mnogo trenera u karijeri. Ako izuzmem Radomira Antića, koji je nedodirljiv i iznad svih srpskih stručnjaka, Sale je najbolji sa kojim sam radio. Cenim Miroslava Đukića i Slavoljuba Muslina i mnogo mi je žao što nismo otišli zajedno na SP Rusiji.

Može li Partizan sa Stanojevićem, ali bez vas, da posle četiri godine vrati šampionski trofej u Humsku?

– Siguran sam da momci mogu do trofeja. Dobro smo krenuli, a Stanojević se hrabro uhvatio posla. Nadam se da će sve biti kako treba i da će ova sezona biti šampionska. Očekujem da će Partizan osvojiti titulu, mada će borba sa konkurentima biti velika. Ovo je proces u kome se stvara ono što svi željno očekujemo. Sve ide u dobrom smeru i ka višem cilju, od posvećenosti igrača na treninzima do rezultata. Vidi se jaka energija u timu. Ova ekipa zaslužuje titulu i očekujem da konačno stigne nagrada za uloženi trud. Bio sam deo generacije koja je vladala srpskim fudbalom, ali sam spoznao i ružniju stranu. Zato će nova titula biti mnogo slađa. Osećam se kao da ne odlazim. Biću uz crno-bele, oni će u svakom trenutku imati moju podršku.

Ritual pre utakmice

Imate specifičan način pripreme za utakmicu?

– Dosta čitam o psihologiji čoveka i imam neke svoje metode kako se pripremam za mečeve. Isključim se i pokušavam da zamislim nekoliko situacija, slike u glavi koje želim da mi se dogode na utakmici, da prosto predvidim događaje. Nekada to traje i nekoliko dana pred susret. Koristim različitu literaturu u sklopu priprema. Vrhunski sportista mora da pokrije sve aspekte na terenu, ali i van njega, koji mu određuju na šta da se fokusira.

Imate li planove šta ćete raditi po završetku karijere. Vidite li sebe na nekoj funkciji u Partizanu?

– Fizički se još uvek osećam dominantno i verujem da ću braniti još nekoliko godina. Stvari idu svojim tokom, a forma i zdravstveno stanje su jedini parametri. Imam puno motiva da se pokažem u novom klubu. Zadovoljan sam onim što radim i lepo mi je. U nekoj budućnosti vidim sebe na nekoj funkciji u Humskoj. Da li u trenerskom poslu ili ću se baviti sportskim pitanjima ima još vremena da o svemu razmislim – zaključio je Stojković.

Kralj bio idol

Kad se priča o golmanima, nemoguće je zaobići Ivicu Kralja:

– Kada je Ivica počeo da nosi dres sa kratkim rukavima, za mene su postojali samo on, Bufon i Šmajhel. Bio je moj idol kada sam počeo da branim. I dalje ne znam da bacim loptu rukom preko pola igrališta tako elegantno kao što je on znao. Kada sam stao na gol u prvom derbiju to je bio veliki doživljaj za mene. Igrao sam protiv Kralja, Mirkovića, Saše Ilića. Utakmica mi je tada bila u drugom planu kad sam video kakve su veličine na suprotnoj strani.

Vanja najperspektivniji

Nekadašnji reprezentativac izneo je zanimljivo mišljenje o golmanima i ko je najbolji Srbin između stativa:

– Braniti za selekciju Srbije je velika odgovornost. Onaj ko dobije poverenje selektora mora da bude psihički stabilniji od ostalih igrača i da je ličnost za sebe. Mora da bude gospodar situacije, imponuje pojavom, pogotovo ako brani za nacionalni tim ili za neki od dva najveća kluba u Srbiji. Uz neophodan kvalitet to su osnovni parametri za ostvarenje uspeha. Kada sve to uzmem u obzir, u takvu ličnost najviše se uklapa Vanja Milinković-Savić.

Piksi vodi u Katar

Stojković nije više član državnog tima, ali veruje da će „orlovi“ izboriti plasman na Mondijal:

– Prestao sam da branim za nacionalnu selekciju pre tri godine. Tada mi je to teško palo. Davao sam srce i dušu za reprezentaciju. Trošio sam se i ostao bez zuba na treningu mlade reprezentacije pred meč sa Portugalom. Momcima koji sada nose dres „orlova“ želim sve najbolje. Dobro su počeli kvalifikacije i verujem da će sa Draganom Stojkovićem izboriti odlazak na Svetski šampionat.

Izgubio roditelje dok je branio

Tokom bitnih mečeva za reprezentaciju i Partizan iskusni golman je izgubio oba roditelja:

– Za smrt oca sam saznao iz novina, posle Kazahstana, a dva dana kasnije sam branio protiv Portugala. Niko nije znao kako da mi saopšti šta se desilo. Odlagali su svi do sletanja na beogradski aerodrom. Kada je Partizan igrao sa La Valetom na Malti majka mi je preminula. Po završetku duela izašao sam ispred svlačionice. Prišao mi je sekretar stručnog štaba Ljubiša Ranković i pružio telefon. Obuhvatio me rukama i stegao najjače što može. Osetio je da neću biti dobro, a brat mi je preneo tragičnu vest.

Saša Ilić klupska ikona

Branio je u mnogim klubovima imao za saigrače čuvena imena, ali za Stojkovića je Saša Ilić nešto posebno:

– On je istinska legenda Partizana. Najveća klupska ikona sa kojom sam delio svlačionicu. Sale je ceo život dao klubu. Zbog toga je s pravom uz rame Momčilu Vukotiću. Mnogi igrači mogu biti miljenici navijača, ali se zna ko je Sale. Sjajan igrač i još bolji čovek. On je u stvari neponovljiv. Mislim da će teško neko u bliskoj budućnosti da provede toliko godina u crno-belom dresu i ostvari uspehe poput njega.

Najlepše u Izraelu

Tokom karijere promenili ste mnogo klubova i živeli u dosta zemalja. Gde vam je bilo najlepše?

– Pored Srbije i Partizana za život i fudbal, najbolje mi je bilo u Izraelu. To je sredina u kojoj sam uživao, Izraelci su nam prijatelji, a dosta smo slični. Navijači su im mnogo ostrašćeni kao i kod nas. Imaju fantastične stadione i kvalitetnu ligu. Život tamo je bio sjajan, bogata zemlja, prelepa klima, more i plaže u blizini. Lepo je bilo i u Madridu, kada sam branio za Hetafe. Vrhunski grad, Španci po mentalitetu isti kao mi. Mnogo bolje sam se tu osećao nego u Portugalu i Francuskoj. Na trećem mestu je Arnem u Holandiji, gde sam takođe uživao. U ostalim državama je bilo malo teže, dok je u Engleskoj najveći problem navići se na vremenske prilike.

U karijeri 14 klubova

Stojković je u Partizan prvi put došao 2010. iz Sportinga i branio za crno-bele u Ligi šampiona. Tada je u Humskoj proveo tri godine i osvojio tri titule šampiona i dva Kupa Srbije. Proglašen za najboljeg igrača Superlige 2013. Drugi mandat u Humskoj od četiri sezone Stojković je započeo 2017. kada je stigao iz Notingem Foresta, ali je on bio manje uspešan, pošto je slavio samo jednom u Kupu Srbije. U crno-belom dresu odigrao je 285 utakmica i postigao jedan gol!

Karijeru je počeo u Loznici, a zatim branio za Crvenu zvezdu sa kojom je 2006. osvojio „duplu krunu“. Te sezone na utakmici Kupa UEFA protiv Rome odbranio je penal Antoniju Kasanu. U karijeri je branio boje: Leotara, Zemuna, Nanta, Vitesea, Sportinga, Hetafea, Vigana, Ergotelisa, Makabija iz Haife i Notingem Foresta. Iskusnom čuvaru mreže Al Fejha je 14. klub u karijeri.Čuvao je gol svih reprezentativnih selekcija naše zemlje. Učestvovao je na SP 2010. u Južnoj Africi. U duelu protiv Nemačke odbranio je penal Lukasu Podolskom i tako sačuvao pobedu Srbije od 1:0. Branio je na OI u Pekingu 2008. Gol A selekcije Srbije čuvao je 84 puta, što je najveći broj utakmica za državni tim kada su u pitanju čuvari mreža. Sa mladom reprezentacijom osvojio je srebrnu medalju na EP u Nemačkoj.