Stiglo kad najviše treba

Navršile su se tri godine otkako je starica Borka Dražević iz Gornjeg Milanovca, o kojoj u rodnom gradu nije imao ko da brine, prebačena u Novi Pazar, u ovdašnji Gerontološki centar. Kada je polazila u grad na Raški i Jošanici baka Borka je bila veoma nervozna i uplašena, jer je dolazila u novo, neizvesno i nepoznato.

U drugačiju sredinu, tek izgrađeni i otvoreni Dom za stare i među nove ljude. Plakala je, kaže, danima, a odmah potom se i ozbiljno razbolela. Mislila je da neće preživeti, pa se nekoliko puta opraštala sa osobljem Doma i svojim „cimerkama“. Na sreću, uz božju pomoć i negu svih zaposlenih u ovoj ustanovi uspela je da se oporavi i da u novoj sredini izgura tri godine.

– Svi su ovde divni i brinu o meni, i smeštaj je odličan. Mada sam vezana za krevet i ne mogu da hodam, povremeno me, kad je vreme lepše, na kolicima izvedu u dvorište, ponekad nakratko i uz pomoć mojih negovateljica stanem na noge – priča baka Borka.
Naglašava da je retko ko posećuje i da donacije dobija samo od Rajke Tarlać iz Australije koja je o njoj brinula još dok je bila u Gornjem Milanovcu. Kada nas je ugledala na vratima odmah je znala da joj nosimo dobre vesti i da one dolaze iz Sidneja.

– Mnogo mi znači ovaj novac. Kupim po neki lek koji ovde ne može da se dobije, naručim čokoladu ili bananu, ponekad popijem sok ili moje koleginice častim kafom i čajem. Hvala divnoj i humanoj gospođi Rajki! Pozdravite je mnogo i zahvalite joj se u moje ime. Želim joj dobro zdravlje i molim se Bogu da je čuva, zajedno sa njenim najmilijima i prijateljima – ističe ova starica.

Iako je u Novom Pazaru sama i bez ikoga svog, starica Borka bar ima sa kim da progovori, nije gladna i žedna, ima dodatnu negu i još ima razloga da živi.

– Ne predajem se, borim se koliko mogu. Ipak, Bog odlučuje kada će me pozvati, može to biti za mesec-dva, ali i za nekoliko godina, nikad se ne zna – ističe ova duhom još krepka starica.

Donaciju od 200 australijskih dolara dobili su brat i sestra Milan i Gorica Acković iz zabitog i potpuno raseljenog Odojevića na Rogozni. I njih je obradovala Rajka Tarlać koja im poslednjih godina redovno šalje pomoć. Pošto bez terenskog vozila nismo mogli do Odojevića, a Milan nije mogao da ostavi bolesnu sestru (zbog koje je odlučio da ne napušta rodno selo) i po donaciju „siđe“ u Novi Pazar, pomoć dobročiniteljke iz daleka uručio im je rođak Staniša Acković, koji radi u Novopazarskoj banji i vikendom često odlazi u Odojeviće. Zahvalili su nam se putem telefona.

– Ništa se kod nas nije promenilo, Gorica od detinjstva ima smetnje u razvoju. Što je starija, sve je teže, nijednog trenutka ne smem da je ostavim samu. Moj život posvetio sam njoj i tako ispunio amanet naših rano preminulih roditelja. Živimo teško, jer ja ne mogu ništa ozbiljnije da radim, a prehranjujemo se uz pomoć vrta koji imamo, dve krave i prodajom drva koja sečem kada neko dođe da pripazi Goricu, dok sam ja u šumi – priča Milan i dodaje:

– Kad god ostanemo bez novca, stigne nam pomoć Rajke Tarlać. Hvala joj do neba, kao da odnekud vidi da smo u nevolji. Najnoviju donaciju potrošićemo za pripremu zimnice i nabavku najneophodnijih namirnica i sredstava za higijenu. Našoj dobrotvorki Rajki i svim njenim rođacima, prijateljima i saradnicima želimo dobro zdravlje i svaku sreću u životu! – poručuju Ackovići koji će sa prvim mrazevima biti odsečeni od sveta.

Vreme kao da je stalo

Odojeviće je selo na granici Leposavića i Novog Pazara, odnosno Kosmeta i Srbije. Nekada je bilo regionalni centar, imalo školu sa stotinu đaka. U celom kraju, ostalo je samo još nekoliko staračkih domaćinstava, a škola od prošle godine više ne radi. Do Odojevića se iz Novog Pazara stiže asfaltom do Izbica, a potom svakog namernika čeka još 15 kilometara izlokanog i zimi neprohodnog makadama. Iz pravca Leposavića je još više makadama, pešačenja i muke.

Stipendija obradovala Milicu

Pored bake Borke i Ackovića, dar Rajke Tarlać i njenog prijatelja Ljube iz Sidneja od 300 dolara (dvomesečna stipendija) stigla je i na prag mlađane Milice Đorđević (13) iz Prizrena i njene mame Evice. Kao i svaki put, od srca su se zahvalile na nesebičnoj podršci koja traje već pune dve godine.

– Imale smo priliku da se i čujemo putem telefona sa ovom divnom ženom i lično se zahvalimo na svemu što čini za nas i što nas svaki put obraduje. Njeno milosrđe ne samo prema nama nego i mnogim drugim ljudima u nevolji je za svaku pohvalu i divljenje – istakla je mama Evica, koja uz pomoć stipendije iz Sidneja, Milici obezbeđuje sve što joj je potrebno.