Već na prvi pogled vidi se da je mesto gde živi Perka Živanović, starica ostavljena na milost i nemilost životu, nekada bilo kućevno mesto.
Stari, napola razvaljen koš za kukuruz, trem ispod kojeg trule bačve i burad iz kojih su već odavno ispale duge i ostali samo zarđali metalni obruči, srušena štala od brvana i šupa u kojoj već decenijama samuje starica Perka, govore da je nekada ovo bilo seosko domaćinstvo u kojem se živelo, radovalo, rađalo, nadalo, sanjalo…
Od svega toga, kao i u mnogim seoskim domaćinstvima u takovskom selu Lozanj ostala su, nažalost, samo sećanja onih koji čekaju poziv za neki, uverena je i Perka, bolji i pravedniji svet.
– Za mojeg čoveka Jezdimira sam došla u vreme drugog rata, ali nemadoh sreće ni sa porodom ni sa mojim domaćinom.
Pomoć na kašičicuU kakvim uslovima živi Perka Živanović upoznati su i nadležni u Crvenom krstu i u Centru za socijalni rad i oni čine, kako kaže Tomislav Marković, sekretar Crvenog krsta u Gornjem Milanovcu, koliko mogu i u skladu sa svojim mogućnostima.
Crveni krst dva puta godišnje baki Perki odnosi skromne pakete sa osnovnim životnim namirnicama, a Centar za socijalni rad joj godišnje uplaćuje dva puta po 5.000 dinara. |
Rodila sam sina koji je umro odmah nakon što se rodio, nismo stigli ni da ga krstimo, a malo posle umre i moj Jezdimir.
Ja sam potpuno nepismena pa i ne znam da ti kažem za godine kada je sve to bilo, ali baš je odavno kako živim sama u ovome što na sve liči, osim na kuću. Ma, ovo nije ni bila kuća, nego prostorija u kojoj smo nekada sušili šljive.
Valjda bi bilo drugačije da mi je bog ostavio sina i da mi je Jezdimir poživeo duže, ali protiv sudbine se ne može.
Da se moglo, i ja bih za njima, ali ne ide to tako jer moraš da sačekaš svoj red, a to se baš odužilo – priča Perka stojeći ispred šupe i izvinjavajući se što se nije malo doterala za slikanje.
Sumorna slika šupe i pustoši u dvorištu Perke Živanović nije ništa u odnosu na sobicu od pet kvadrata u kojoj ovozemaljske dane provodi starica zaboravljena i od društva i od sela.
U jednom kraju sobe je šporet iz kojeg na sve strane izbija dim, nešto posuđa, u drugom kraju je nešto što liči na krevet, zidovi sobe su prekriveni debelim slojem čađi, tegla napunjena kukuruzom u koji je zaboden komad sveće, na zidu slika prekrivena garežom na kojoj su Perka i njen Jezdimir kada su se venčali, i to je sve što se može nazreti u tami nečega što najviše podseća na jazbinu.
U sobičku je i usred dana toliko mračno da je Perki, koja je i polugluva i poluslepa, svejedno da li je napolju dan ili noć.
– Ima mnogo zima da mi niko nije prekoračio prag – priča Perka dok pali voštanicu, a struju nisam imala nikada.
– Ranije sam se nadala da će se neko setiti da postoji i Perka i da će mi makar selo u kojem ima mnogo dobrih domaćina pomoći da dovedem struju, ali vremena su takva da se na sevap zaboravilo.
Ranije sam mislila da bi mi uz svetlo bilo lakše, i bilo bi, ali sada mi i ne treba. Pravo da ti kažem, sve mi je jedno da li je dan ili noć.
Ne brojim više, a i ne znam da brojim, dane i godine, no samo čekam kada će sve ovo da se završi i da odem svom Jezdimiru i mom nekrštenom sinu sa kojima sam trebala da budem odavno – kaže Perka.
Ima dosta napuštenihOvo što živim je kazna, a zašto sam kažnjena i od koga, to ti, sinko, ne umem kazati. No, nisam ti ja jedina u ovim krajevima. Ima nas dosta napuštenih – kaže Perka, koja popije neki od lekova, ali ne da bi produžila život, kako kaže, no da je nešto ne strefi i da ne ostane nemoćna u krevetu gde bi je pronašli ko zna kada. |
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
