Šta zapravo smera Si Đinping?

Fundamentalne promene odvijaju se u Kini, a u njihovom centru stoji predsednik Si Đinping. On se, upozorava portal „Politiko“, u nameri da „Kinu pretvori u supersilu koja će dominirati na globalnoj sceni (…) dramatično udaljava od osnovnih principa na kojima je politika ove zemlje počivala decenijama“. I zato postaje „najopasniji čovek na svetu“.

Iako aktuelni predsednik „u mnogome zvuči kao njegovi prethodnici“ zbog toga što naglasak stavlja na „miran razvoj“, opominje „Politiko“.

– Kina koju Si predvodi drugačija je od Kine iz devedesetih i dvehiljaditih godina, kada su se lideri SAD i Evrope nadali da će namamiti Peking na otvaranje i na mirnu i demokratsku integraciju u globalni poredak koga je stvorio Zapad.

Primedbe „najopasnijem čoveku na svetu“

Spisak zamerki na Sijevo ponašanje, koje Zapad treba da ima zbog tog njegovog odbijanja da mu se podvrgne, dugačak je koliko i očekivan. Sporno je, praktično, sve što Si Đinping čini; od podrške koju pruža kineskoj industriji u osvajanju novih tehnologija, preko ukidanja ograničenja broja predsedničkih mandata i stanja ljudskih prava u Hongkongu i Sinkjangu, do inicijative „Pojas i put“ i podrške „neliberalnim vladama“ u Iranu, Venecueli i Belorusiji.

I zato, borbeno poziva portal „Politiko“, „evropski lideri više ne mogu da priušte ignorisanje agresivne autoritarnosti Pekinga“, sve iako su neki od njih „paralisani strahom od osvetničkog komunističkog režima koji bi mogao da nanese štetu ekonomskim interesima njihovih zemalja“; ovo tim pre što će implikacije spomenutih fundamentalnih promena u Kini „oblikovati globalne odnose u decenijama koje su pred nama“.

Novo dno

Imajući ovakvu atmosferu dubokog nepoverenja u vidu, možda i ne treba da čudi što je, ovog ponedeljka, dugo očekivani virtuelni samit lidera Evropske unije i Kine završen bez naročitih rezultata, tako da uticajni tink-tenk „Brojgel institut“ ocenjuje da samit ničim nije opravdao svoje održavanje, ali je zato pokazao da su „odnosi EU i Kine dosegli novo dno“.

I kineski „Global tajms“ priznaće istim povodom da su se „u poslednje dve godine razbuktale kontradikcije između Kine i Evropske unije“, a „Vol strit džornal“ ukazuje i na jedno od mogućih objašnjenja: „Kina, nekadašnji partner Nemačke u rastu, pretvara se u rivala”.

– Kineski predsednik nije najopasniji čovek na svetu, on je opasan po nečije političke i ekonomske interese. Rast uticaja Kine smanjuje uticaj drugih zemalja.

Šta je izazvalo ovo rivalstvo, i kakve će biti njegove posledice? Nasuprot tome, koje su četiri oblasti saradnje definisali Kina i Rusija na nedavnom sastanku svojih šefova diplomatije, Vang Jia i Sergeja Lavrova? Da li je Si Đinping zaista najopasniji čovek na svetu, i šta on zapravo smera?

Ovo su pitanja o kojima su u „Novom Sputnjik poretku“ razgovarali Milorad Denda, nekadašnji dopisnik naših medija iz Pekinga, i dugogodišnji spoljnopolitički urednik u Tanjugu Borislav Korkodelović.

Soroševa optužba

Kineski predsednik nije najopasniji čovek na svetu, on je opasan po nečije političke i ekonomske interese, kaže Milorad Denda i podseća da je „prvi hitac“ ka kineskom predsedniku, proglašavajući ga za globalnu opasnost, uputio Džordž Soroš u Davosu u januaru prošle godine.

– Rast uticaja Kine smanjuje uticaj drugih zemalja – objašnjava Denda, „a svoju snagu i moć Si crpi iz činjenice da predvodi najmnogoljudniju zemlju na svetu, koja će relativno uskoro postati i vodeća svetska ekonomija i koja prednjači i u ulaganjima u tehnološki razvoj i pruža ruku saradnje ostalim zemljama. Oni što strepe od takvog razvoja Kine zapravo se plaše za svoje dosadašnje privilegije i monopol koji su imali“.

Taj strah od gubitka pozicija, napominje Borislav Korkodelović, dodatno je sada podstaknut i time što je „u ovoj groznoj 2020. godini Kina uspela da postigne dva ogromna uspeha — ona završava proces eliminacije ekstremnog siromaštva, što je epohalan događaj za čitavo čovečanstvo, i sprema se da na tržište izbaci čak četiri vakcine protiv Kovida-19, iz čega može da se vidi koliko je ta zemlja tehnološki uznapredovala“.

Sistemska razlika

– Upravo je pandemija Covida-19 pokazala oštru razliku između dva sistema, kineskog koji je sa bolešću uspeo da se izbori na organizovan i efikasan način, a sa druge strane oklevanje, nesnalaženje, ogromne žrtve i neuspeh tog takozvanog liberalnog zapadnog sistema koji s ovim iskušenjem nije mogao da se izbori na pravi način… Kao pokušaj odgovora na ovu neprijatnu situaciju, pojačana je antikineska kampanja u zapadnim medijima – ukazuje Milorad Denda, i naglašava:

–  Kina ne želi da zameni SAD na mestu svetskog hegemona kao što je optužuju. Ona ne pokušava, za razliku od SAD, da svoj model uređenja države i društva nametne drugima, već, naprotiv, nastoji da sve ono što je najbolje kod drugih integriše u svoj model razvoja.

Pritom, objašnjava Borislav Korkodelović, „Kina i sama priznaje da još nije u stanju da materijalno predvodi čovečanstvo, smatrajući sebe zemljom u razvoju kojoj je potrebno još tridesetak godina mirnog napretka da bi do 2049, na 100. godišnjicu proglašenja NR Kine, postala razvijeno društvo u svakom pogledu. ‘Greh’ Si Đinpinga možda se sastoji u tome što je ove procese ubrzao. I što će, prema procenama MMF-a, biti jedina velika zemlja koja će ove godine zabeležiti pozitivan privredni rast, u dobroj meri i zahvaljujući velikim ulaganjima države u svoju industriju. I to je još jedan dokaz uspešnosti ovog sistema“.

Saradnja Rusije i Kine

Odličnu ilustraciju promena koje su u toku donosi ovih dana „Vol strit džornal“, otkrivajući da Kina ubrzano sustiže Nemačku u oblasti u kojoj je ona doskora suvereno vladala, u proizvodnji industrijske mašinerije.

S tim u vezi citiran je Norbert Retgen, predsednik Komiteta za spoljne poslove Bundestaga, inače blizak saradnik kancelarke Angele Merkel, koji neraspoloženo priznaje da je „Kini potrebna Nemačka samo dok Nemačka ima tehnološku nadmoć. Plašim se da to vreme prolazi. Kina napreduje u sticanju tehnološkog liderstva, a mi stagniramo“.

Istovremeno, upravo razvoj nauke i visokih tehnologija predstavlja jednu od četiri glavne oblasti saradnje Kine i Rusije koje su na važnom sastanku održanom prošlog petka definisali ministri Lavrov i Vang Ji.

Preostale tri odnose se na njihovu saradnju u borbi protiv Kovida-19, na jačanje sinergije projekata „Pojas i put“ i Evroazijske ekonomske unije, i na zaštitu međunarodne pravde i multilateralizma.

– To je nastavak dugoročne strateške saradnje dve najvažnije sile na prostoru Evroazije, ali“, zaključuje Milorad Denda, „i njihov zajednički odgovor na rastuću antikinesku i antirusku pomamu na Zapadu, jer i Moskva i Peking shvataju da zajedno tome moraju da se odupru.