Olga Ilić – Ilićka, glumica, tragetkinja, komičarka i pevačica "meraklijskih pesama punih sevdaha", rođena je u Solunu 1880. godine kao vanbračno dete Francuza Gastona Santa i majke Marije Gašparović, koja je imala zamršeno balkansko poreklo.
Genetski zapis je uz pomoć okolnosti i sudbine Olga preokrenula u svoju korist – još kao dete postala je glumica. Najranije detinjstvo provela je u francuskom manastiru. Kada je imala sedam godina umire joj otac, pa je majka odvodi u Niš, gde dobija zaposlenje u hotelu Evropa kao konobarica.
Olga je imala svega deset ili dvanaest godina kada je, pukim slučajem, zaigrala, i to mušku ulogu, na daskama pozorišta Sinđelić u samom hotelu. Iako je mapa njenih kasnijih putešestvija bila vezana za Balkan, upravo će kroz taj hotel s glasovitim imenom kročiti duhom u svet najznačajnijih dramskih likova evropske i svetske pozorišne baštine.
Međutim, prvu ulogu koju Olga priznaje za svoju istinsku glumačku inicijaciju odigraće u svojoj četrnaestoj godini u komadu, opet simboličkog naslova, "Trnje i lovorike".
"Ceo moj život bio je jedan venac gde je trnje bilo upleteno lovorikom", piše ona u autobiografiji "O njoj, koja se ne vraća".
S kakvim talentom se susrela nišlijska publika "koja još nije izašla iza visokih zidova patrijarhalnosti" bilo je sasvim očigledno kada je sa petnaest dobila da igra, ni manje ni više nego ulogu Dezdemone u Šekspirovom "Otelu". Partner joj beše mnogo stariji i iskusniji Ljuba Stojanović, koji se prvo zgranuo kada je ugledao devojčicu u kratkoj suknjici s lutkom. Ali, na kraju pedstave, uz ovacije publike, snažno je zagrlio, pa je, kako se Olga kasnije šalila, Dezdemona mogla biti "dva puta udavljena".
Oficiri u zaprezi
Olga Ilić bila je ljubimca beogradske publike i lepa žena, pa je imala bezbroj udvarača. Kažu da su oficiri, tada na najvećoj ceni kao mladoženje, uvek čekali da Olga završi predstavu u Narodnom pozorištu. Kad bi ušla u fijaker, isprezali su konje i umesto njih vukli glumičinu kočiju.
Tada je prvi put okusila slast slave i sa sedmog neba, u koje se beše vinula, "pala direktno u cirkus". Tih dana u Nišu gostovao je cirkus Fiori. Videvši graciozne akrobatkinje posute šljokicama kako hodaju po žici s crvenim amrelima, a po svemu sudeći i zaljubivši se u jednog klovna, bilo je sasvim prirodno da ostane u toj najlepšoj dečjoj sobi gde su sve igračke oživele.
Upala je u svet "crne magije" iz koga nipošto nije htela da ode čak ni uz pratnju policijskog pisara. Ali, đavo joj nije dao mira, ubrzo potom obrela se u Pikolo teatru, lutkarskom pozorištu, iz koga su je pod prinudom bacili u najsuroviju realnost – brak. Udala se za glumca Kostu Ilića, čije je prezime morala uzeti, ali Kostu nikada nije zavolela kao ljubavnika, već ga je do pred sam kraj života mrzela kao tiranina.
Nije mogla da mu oprosti zato što je u svom tiranskom gnevu tresnuo njenu omiljenu lutku o pod, pa joj je ispalo njeno "začuđeno plavo oko koje je umelo i da spava". To oko bilo je Olgina detinja duša, koju je život hteo ozbiljno da uništi.
Tako su Olga i Kosta, u njihovoj zamršenoj ljubavnoj vezi punoj mržnje, gonjeni glumačkom strašću i boemskim nemirom, lutali balkanskim gradovima. Igrali su u Varaždinu, Splitu, Šabacu i ko zna gde sve ne, prikazujući raskoš svog talenata jer Kosta je takođe bio darovit glumac, izvrstan komičar i pevač.
