Srpska dika Milovan i Mika

Mi Srbi imamo nekako podsvesno mišljenje da su strogo srpska prezimena koja se završavaju na ić. Marković, Jović, Teofilović i druga. Takođe bi proizišlo da neka druga nisu srpska prezimena – Tarlać, Tulać, Laban, Ćerman i druga. Po meni Marković, Jović i Teofilović su samo posrbljena imena uzeta od jevrejskog i grčkog jezika i značenja imena,a onda je izvedeno i prezime, ali o tom, možda, veliko možda, nekom drugom prilikom.

Rekao bih nekoliko reči o porodici, strogo srpskoj porodici sa prezimenom Dančuo. Nekako Srbima lakše zvući Tulać i Tarlać nego Dančuo, jer mi Srbi ne volimo jedno pored drugog dva vokala, tj. samoglasnika, kao što je Danč-uo.

Bilo kako bilo, Milovan Dančuo i njegova vredna supruga Mika su dobri ljudi, vernici, pošteni penzioneri, supružnici itd, dok ne dođemo do toga i da su srećni deda i baba. Mislim i znam, jer sam deda i sam, dok je Popadija baba i ćeramo se, što bi rekao Matija Bećković, sa unučićima, a to je veliko zadovoljstvo i mnogi mi to potvrđuju.

Elem, junaci ove priče Mika i Milovan dočekuju i ispraćaju goste sa velikom voljom. Otkud to? Pored ostalog, i zato što žive na farmi, daleko od Sidneja. Bolje reći, 50 kilometara od Liverpula, a oko 80 kilometara i više od Sidneja. Stoga ih retko ko posećuje, uslovno rečeno jer ja, pisac ovih redova, volim da odem kod tih čestitih duša i da se izeglendišemo – narazgovaramo. Svakako ima ih još koji ih posećuju.

Sad imamo pitalicu, ako možete da izgovorite: „Izeglendisašte li se?“

Sve u – februaru

Ko su oni kad ih ja toliko štujem?

Milovan je sin Nikole koji se doseli iz Korduna, Markušica, kod Vukovara. Nikola je dobijao švapsku kuću da živi u njoj, ali je uzviknuo: „Neću švapsku“ (kuću).

To me podsetilo na mog oca. Savo Bilić, budući da je bio zarobljenik u Nemačkoj četiri godine i dva meseca, dobijao je švapsku kuću u Kaću kod Novog Sada. Nije hteo da prihvati. Nakon izvesnog vremena kupio je plac u Kaću i napravio kuću u kojoj je živeo do svoje sopstvene smrti.

Dakle, Nikola ima svoje ja, ne uzima tuđe s mukom stečeno, nego sam stvara okućnicu i svoje sveto domaćinstvo, tj. svetu porodicu. Da, porodica je sveta kao i Crkva, jer je porodica mala Crkva, kako reče Veliki Apostol.

Nikola Dančuo ima Milovana  i još dve ćerke. Milovan služi vojni rok i zapošljava se u Novom Sadu, a živi u Sremu, Beška.

Pre dolaska u Australiju ženi se Mikom, februara 1957. u Kordunu. Kordun na švapskom znači granica. Jer su tu Srbi bivali graničari između Istoka i Zapada.

Opet februara 1970. dolazi u Australiju. I mnogi događaji u njihovom životu odigrani su u februaru. (Onda sam ih ja upitao – u kom se mesecu žene najmanje svađaju? Pošto nisu znali, rekao sam im i objasnio. U februaru, zato što ima najmanje dana u njemu).

Mika je rođena u Johovici kod Velike Kladuše. Znači da je spremna stići i uteći i na strašnom mestu postojati.

Gledanje i imanje

U Sidneju rade časno i pošteno, te odlaze u staračku, zasluženu penziju. E, onda se odriču penzije i godinama rade po bankama i drugde, „Smit Femili“, jer su se pokazali kao vrlo pošteni i poverljivi, još dok su bivali zaposleni.

Skoro dve decenije rade stare, ali vredne duše po Sidneju sa ponosom, podižući tri sina koji su svi rođeni u Starom kraju, Otadžbini Srbiji.

Milovan i Mika iseljavaju iz Sidneja u Okdal, gde decenijama žive u miru bez sidnejske vreve, buke i gnjavaže, na čemu im zavidim.

Slave Svetog Nikolu i pripadaju skoro svim parohijama u Sidneju. Povremeno dolaze u hramove sidnejske, a od sveštenika nisu zaboravljeni, niti zapostavljeni.

Kako da zapostaviš dobru čeljad i čestite ljude, koji se još uvek bore sa životnim zgodama i nezgodama i rade.

Njihova farma nije nešto gde se samo miruje. Ne. Oni imaju odličnu baštu, ptičjeg mleka u domu, što se kaže. Imaju pčele, pekmeza, vina i ostalih đakonija, da ih sve ne nabrajamo, ne treba. Da se Vlasi ne dosjete. A znamo da oko pčela i bašte ima uvek posla. Ako se ne radi, nema ništa. Ne gledanje – ne imanje.

Tri njihova sina rade i obilaze roditelje, a jedan kod njih i živi tu sa njima. Unučići kad odlaze od dede i babe plaču. Neće da idu kući, kod babe i dede je nekako lepše, pitomije, slobodnije. Znaju deca gde je bolje i lepše.

Knjiga i molitva

Dakle, doći kod ovih krepkih 80-godišnjaka je pravo zadovoljstvo. O svemu se porazgovori, o politici najmanje. Imamo mi daleko lepših tema o kojima zborimo, ali se i počastimo. Kod njih je skoro sve sa farme, prirodno, netaknuto, ako to uopšte danas ima, ukusno, napravljeno na seoski način, da prste pojedeš, kako se to kod nas lepo govorilo.

I ja, pop k’o pop, dadoh im dve kopije moje knjige „U službi Bogu i rodu“. Iako sam oboma napisao posvetu oni dadoše dosta novca, 150 dolara, te im objasnim da sav novac ide za Srbe sa Kosova i Metohije, kako i piše na zadnjoj stranici korica.

Obradovaše se, vele vole da čitaju, a nemaju šta. E, sad ću da ih zatrpam knjigama, samo Bože zdravlja.

Elem, ja nisam samo posetilac i dopisnik nekog lista, nego sam i liturg-sveštenik. Časni je post. Vodice se svete da bi se što dostojnije dočekao najveći i po hiljadu puta najveći praznik – Vaskresenje Hristovo. Oni se raduju molitvi, a prisutna je i jedna unučica. Radi nje neke delove uzeh na engleskom jeziku. Naša deca, a pogotovo ona deca čiji roditelji stopostotni slabo govore srpski, ta deca, baš nikako. Istini za volju. Beše joj sve interesantno, na kraju je i ona celivala krst i bila kropljena osvećenom vodom, vodicom.

Kako reče narodna pesma – „Pomenuo oca Nikolaja i neđelju i vaskrsenije“, tako sam i ja pomenuo svetog oca Nikolaja jer im je to porodični patron iliti slava, zađoh po svima prostorijama i na kraju, posluženje.

Nije to bilo posluženje, to je bio ručak, pravi ručak. Sve iz bašte sve prirodno i ukusno, ukusno brate!

E, sad obilazimo baštu. Sve je da ne može bolje.

Vidi se grožđe i veli domaćin da je to drugi rod ove godine. Udarila kiša na vreme i ono donelo i drugi rod, i još neke voćke, reče Milovan. Hoće li da se vidi na slici, pitanje je sad.

Kiše nikad dosta

Zaboravih da kažem. Kad sam dolazio, slušam navigator. Opa, veli navigator da idem levo. Ja znam da treba desno, velim sebi idem ja sad mojim pravcem. Ne, ne daju tamo. Bile su nedavno velike poplave posle požara i odnele most. Te sam opet slušao sokoćalo, obišao pet do šest kilometara i stigao do porodice Dančuo porodice. Usput sam slikao gorelu šumu. Oguljena drveta, tj. drveta sa belom korom su dobro gorela. Doduše, to ovom drveću ne smeta, ono se lako okovrkne, oporavi. Čudio sam se kako da je lišće dole po šumi normalno, vele mi da je to palo ono sa drveća, novo lišće, a staro je izgorelo tom prilikom.

Tako dobro porazgovarasmo o svemu, a kod mene i Milovana ima toga vazdan, baš smo neke pričalice, te se uputih na večernje u Kabramatu, a zatim u Lazaricu na predavanje sveštenika Olivera Subotića koji je došao  blagoslovom episkopa Siluana u Australiju, da održi seriju predavanja po celoj Australiji, po srpskim hramovima i salama crkvenim, daj Bože. Kako uđoh, on završi predavanje, te sam učestvovao u nastavku – pitanja predavaču… Posle svega odoše na večericu, a ja kući, pošto ne večeravam već više od godinu dana.

Dan je bio kišovit, ali meni jako prijatan. Kažu: Nije kiša nikad Bosne ogladila. Tako mi se čini da i nama treba još kiše iliti još nam nije mnogo toga zlata sa Neba.

Donesoh pun but, tj. paktreger, ne znam kako se kaže srpskim jezikom, povrća i sad treba da se rasporedi i upotrebljava pravim redom, što treba pre da se ne bi pokvarilo i da ne izgubi od kvaliteta ako dugo stoji. To je  problem za kuhinju, a nije za štampu.

Neka nam Gospod poživi naše drage penzionere, još uvek dobre radnike, Srbe, slavljenike, domaćine. Neka im Bog da dobrih posetilaca, knjiga, a nadasve daj im Bože zdravlja. Amin!