Kada je pre skoro dva veka u Marićevića jaruzi zapaljen plamen slobode, malo ko je verovao da će samo tri decenije kasnije, na sretenjskom mrazu u Kragujevcu, Srbija postati kolevka jednog od najmodernijih zakona Evrope. Sretenjski ustav nije bio samo pravni akt, već drzak iskorak male balkanske kneževine iz osmanskog mraka u društvo prosvećenih nacija, definišući slobodu u vreme kada su je se i najveće carevine plašile.
Politički značaj Sretenjskog ustava iz 1835. godine je nemerljiv, jer on predstavlja rodni list srpske demokratije. Iako je na snazi bio svega nekoliko nedelja, on je postavio standarde modernosti kojima su težile mnogo veće i stabilnije države tog vremena. Možda najznačajniji element njegovog političkog značaja jeste ograničavanje apsolutizma. Sretenjski ustav je po prvi put uveo princip podele vlasti na zakonodavnu i izvršnu, koju su delili knez i Državni savet, dok je sudska vlast postala nezavisna.
Ustav je sadržao poglavlje „Obštenarodna prava Srbina“, koje je proklamovalo neverovatne slobode za to doba. Dok su na američkim plantažama uveliko eksploatisani robovi, a u Rusiji postojalo kmetstvo, Sretenjskim ustavom je objavljeno da svaki rob koji kroči na tlo Srbije postaje slobodan čovek.
Pored toga, proglašena je neprikosnovenost imovine i jednakost pred zakonom. To znači da seljaku niko nije smeo da oduzme imovinu bez sudske odluke, kao i da su pred zakonom svi bili jednaki, bez obzira na poreklo ili veru.
Koliko je Sretenjski ustav bio ispred svog vremena, najbolje svedoče panične reakcije tadašnjih moćnika. Ruski poslanik Butenjev prezrivo ga je nazvao „revolucionarnim francuskim rasadom u turskoj šumi“ , dok je moćni austrijski kancelar Meternih u njemu video „najveću opasnost po mir na Balkanu“, tvrdeći da su Srbi sebi dali prava koja ne priliče jednom vazalnom narodu. Čak je i turska Porta zvanično protestovala, karakterišući ustav kao „zaraznu bolest“ koja preti da sruši stari poredak. Ove reči, iako izgovorene sa namerom da unize Srbiju, ostale su zapisane kao najveće istorijsko priznanje Dimitriju Davidoviću i narodu koji se usudio da sanja slobodu pre ostatka Evrope.
Iako je Ranke ovaj proces nazvao „revolucijom“, u samom srcu sretenjske borbe nije stajalo puko rađanje nove nacije, već veličanstveni vaskrs stare srpske državotvornosti. Sretenjski ustav nije bio plod slučaja, već nastavak prekinutog sjaja nemanjićke epohe i vizantijske pravne svesti, koja je u srpskom genetskom kodu preživela vekove okupacije. Dok su druge nacije u 19. veku tražile svoj identitet, Srbija je 1835. godine samo ponovo uspostavila svoj legitimni, istočnohrišćanski put, prevodeći duh starog Zakonopravila Svetog Save na jezik moderne evropske demokratije. Bio je to trenutak u kojem se ustanička žrtva susrela sa drevnim nasleđem, potvrđujući da narod koji ima istorijsko pamćenje carstva nikada ne počinje od nule, već se uvek vraća svom prirodnom, suverenom stanju.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Sretenjski ustav je najviši dokaz da se srpska sloboda uvek kruniše zakonom, a ne samovoljom, niti anarhijom. On nam i danas poručuje da istinski suverenitet počiva na hrabrosti da se sopstvene vrednosti pretoče u poredak koji ne uzmiče ni pred imperijama, ni pred vremenom. Taj papir iz 1835. ostaje naša trajna tapija na modernost, podsećajući nas da je vaskrsla Srbija ustavne temelje postavila tamo gde su oni najčvršći – u samom srcu narodne slobode.
Piše: Petar Nikolajev
