Medija centar Odbrana Ministarstva odbrane Srbije pokrenula je novu ediciju „Svedok“. Direktor izdavačke delatnosti MC Odbrana Miroslav Toholj kaže za „Vesti“ da je želja da se na jednom mestu nađu svedočenja svih onih posrednih svedočanstava o događajima iz bliže srpske istorije.
– U ediciji „Ratnik“ svoje viđenje bliže srpske istorije dali su akteri-komandanti, a sa edicijom „Svedok“ tu mogućnost ćemo pružiti svima drugima koji su bili svedoci: od ratnih izveštača, ambasadora, penzionisanih oficira do istoričara. Na taj način će se sklopiti kompletan mozaik važnih istorijskih događaja iz bliže srpske istorije – ističe Toholj.
Prva knjiga u novoj ediciji je „Zrno rata“, ratnog reportera i dugogodišnjeg novinara beogradskih „Večernjih novosti“ Dragana Vujičića.
Prećutani događaji
U najavi, Medija centra Odbrana navodi da je ovom knjigom Dragan Vujičić podigao spomenik kosovskim junacima, pre svega neustrašivim borcima Treće armije.
„Na čelu kolone junaka i mučenika je pukovnik Veljko Lovre, sledi general Božidar Delić, komandant besomučno bombardovane srpske ratne jedinice, pa generali Lazarević, Stojimirović, ali i Nikolaj Vitorovič Staskov, maršal Aleksejev… Nižu se podvizi danas zaboravljenih heroja i heroina, zastavnika Dobrivoja Stojanovića, lekara Gorana Zdravkovića, Iv En Prentis, Simonide, Slađane Stanković, Marije Milić, Radmile Anđelković, niza vojnika i civila. Knjiga podseća šta i koga ne smemo da zaboravimo.“
U 50 naizgled različitih priča – sve povezuju baš ti, ratni kadrovi s Kosova ispričani na drugačiji način.
– Reč je o životnim pričama ljudi koji su pre 20 godina branili svoju zemlju od NATO agresije. To nije priča o ratu, o pucanju, već o najtežim i najstrašnijim događajima koji su ostali prećutani ili nezabeleženi u glavnim pričama – kaže Vujičić.
Jedna od takvih neispričanih jeste i priča o Irkinji Meri Volš, stručnjaku za razvoj UN, koja je od novembra 1999. punu deceniju radila za programe UN i EU na Kosovu posle čega je javno tvrdila da je južna srpska pokrajina u rukama „albanskih i međunarodnih kriminalaca“, te da je nad Srbima na Kosovu počinjen veliki zločin i to pod zaštitom Kfora i Unmika.
Briga u Moskvi
Ništa manje ne okupira pažnju i priča o novinarki „Gardijana“ i kćerki britanskog lorda Iv En Prentis.
– Ovoj novinarki je glavu spasao srpski doktor Goran Zdravković. Nalazili su se na Šari kada je započelo NATO bombardovanje. Kada je ova novinarka shvatila koliko je bila blizu smrti, sve je ispričala roditeljima. Njen otac, britanski lord nudio je Zdravkoviću krilo dvorca u znak zahvalnosti, ali je on to odbio. Zapravo je samo jednom otišao kod njih u posetu koja je započela sudski spor sa Džejmijem Šejom, tadašnjim portparolom NATO, zbog bombardovanja civila na Šari. Iv En Prentis je umrla 2006. od kancera, a „Gardijan“ je pokrenuo inicijativu da se ratna bolest nastala od osiromašenog uranijuma nazove Iv En Prentis po ženi koju su britanski avioni 30. maja 1999. zasuli dok je izveštavala sa Kosova, a Srbi je spasli – priča Vujičić.
Veoma upečatljiv je i razgovor sa ruskim generalom Nikolajem Viktorovičem Staskovim, čovekom koji je 1999. godine imao spreman plan da ruske snage ovladaju celom teritorijom Kosova.
„Tri divizije vazdušno-desantne vojske sa 120 aviona bilo je spremno za rat na Kosovu juna 1999. Naređenje da krenu usledilo bi da je samo jedan metak opaljen na našu vojsku. Britanski general Majkl Džekson, sumnjamo, imao je ove informacije kada je 12. juna rekao pred kamerama da Rusi mogu da ostanu na Slatini jer neće da rizikuje Treći svetski rat. Da, mi smo bili spremni za njega“, ispričao je general Staskov koji je te 1999. bio načelnik štaba Vazdušno-desantne vojske Ruske Federacije, ali i jedan od glavnih planera marša Ruskog bataljona iz Ugljevika u Prištinu po kome je snimljen i ruski film „Balkanska međa“ sa Milošem Bikovićem.
„Posle političke odluke da naše snage ne učestvuju u mirovnoj operaciji na Kosovu, sedeli smo u Moskvi i pričali kako pomoći srpskom narodu jer smo imali obaveštajnu procenu sa terena šta će se dogoditi. Ribkin Ignjatov i ja kontaktirali smo i tadašnjeg načelnika Generalštaba Anatolija Vasiljeviča Kvašnjina, a svo vreme uz nas je bila Uprava GRU (ruska vojno-obaveštajna služba). Meni je kao veteranu sa Balkana dat zadatak da odaberem jedinicu i odredim maršrutu nastupanja. U vertikali komandovanja bila su samo tri čoveka“, otkrio je ovaj general.
O Dragutinu i Darku
Za razliku od filma, gde je general Viktor Zavarzin predvodio svoje jedinice u transporteru, u stvarnosti, on im se priključio u Beogradu u privatnom automobilu opel a da u tom trenutku niti je imao komandnu funkciju, niti je znao detalje marša. Trebalo im je deset sati da stignu na Kosovo.
Za kraj otkrivamo još jednu priču koju je samo život mogao da napiše, a simbolično je povezana kroz sudbine dvojice vojnika: jednog iz Prvog svetskog rata, a drugog iz ovih poslednjih.
Povezuju ih legendarne fotografije.
Prvi je Dragutin Matić – „Oko sokolovo“ – sa Suve planine čija je fotografija postala simbol srpskog vojnika iz Prvog svetskog rata, a planetarno je postala poznata posle izložbe u Njujorku 1916, gde je štampana razglednica s njegovim likom.
Drugi je poručnik Darko Đorđević, bivši pripadnik 72. specijalne brigade čija je fotografija obišla svet 1999. godine tokom NATO agresije na Srbiju, a danas je na uglednom američkom vojnom sajtu Taktikal operejšen svrstana u delu koji govori o snajperistima i video igrici „Akt od vor“…
– Obojica su učestvovala u po četiri rata. Dragutin je krenuo kao vojnik 1910, a u rodno selo se vratio 1919. kao kaplar. Darka je rat kao običnog vojnika zatekao 1990. u Rijeci, a skinuo je uniformu 2006. kao poručnik. Obojica su preživela teška ranjavanja, Dragutin na Gruništu u Makedoniji, a Darko negde kod Skelana u BiH. Posle višemesečnog bolničkog lečenja, oba čelna izviđača su se vratila u jedinicu. Kako to samo život zna da uslika, Darko je rođen 1970, iste one godine kada je Dragutin preminuo – priča Vujičić.
Memorandum o Stepincu
Miroslav Toholj, direktor izdavačke delatnosti Medijskog centra Odbrana, najavljuje da će do kraja godine izaći i nova knjiga edicije „Svedok“ o Alojziju Stepincu.
– Reč je o Memorandumu o zločinima Stepinca koji je američkoj vladi 1946. godine predao tadašnji jugoslovenski ambasador. Memorandum je sačuvan samo na engleskom jeziku zbog čega smo ga preveli na srpski i priredili u posebnu knjigu – otkriva Toholj.
Zlonamerne tendencije
Dragan Vujičić kaže da je deo srpske javnosti osudio izlazak njegove knjige „Zrno rata“, a da prethodno ona nije ni štampana.
– Krajem oktobra, u Peščaniku se pojavio tekst „Revizionistička čitanka Ministarstva odbrane“ u kojoj su se bavili i mojom knjigom, a da je ja još nisam ni imao u rukama jer nije ni bila štampana. Očigledno je tendencija da se po svaku cenu napadaju sve teme, knjige i publikacije koje za deo srpske javnosti imaju „žig“ revizionizma koji je za njih svaka pomisao da i Srbi imaju prava na svoju istinu – ističe Vujičić.
Rak pluća od osiromašenog uranijuma
U knjizi „Zrno rata“ našla se i priča, potresna ispovest supruge prve žrtve osiromašenog uranijuma u srpskoj vojsci – pukovnika Veljka Lovre, oficira Prištinskog korpusa.
„Suprug Veljko počeo je da kašlje odmah po dolaska sa KiM, već u julu 2000. Na VMA su mi rekli da ima četvrti stadijum kancera na plućima. U jednim nedeljnim novinama 13. januara 2001. u to vreme pojavila se informacija kako se sumnja da su deset vojnika i oficira koji leže bolesni na VMA u stvari žrtve osiromašenog uranijuma. Moj Veljko je umro šest dana pre, na Božić. Sahranili smo ga na Svetog Stefana. Da, porodica je dobila malo novčano obeštećenje tek kada su na sudu usvojeni nalazi veštaka da je njegova smrt nastupila kao posledica vršenja profesionalne službe“, ispričala je Vesna Lovre, udovica ratnog heroja iz Bosanske Krajine i sa Kosova.
Drama na Slatini
Jedna od neispričanih priča koja se našla u knjizi „Zrno rata“ jeste i šta se događalo na aerodromu Slatinu posle povlačenja srpskih snaga 1999. godine.
O tome je svedočio kapetan Dušan Birmanac, jedan od šestorice srpskih kontrolora leta koji su najpre imali zadatak da 12. juna 1999. omoguće sletanje šest aviona sa jedinicama ruskih desantnih snaga, a onda su dočekali ruske specijalce iz Ugljevika, ali i komandose SAS i američkih rendžera.
– Sve je bilo spremno da u noći 12. juna spustimo šest najavljenih aviona sa padobrancima iz Rusije. Uključili smo svu signalizaciju na Slatini čak i „noćni start“, čekajući najavljene letove iz Rusije. NATO je ipak u poslednji čas „zatvorio“ sav vazdušni prostor. Nisu mogli da prelete – ispričao je ovaj kapetan i otkrio da je drugu noć umalo došlo do „svetskog rata“, odnosno obračuna ruskih i američkih snaga:
„Večerali smo kada je ušao general, mislim Zavrzin i rekao nešto na ruskom. Svi su dograbili puške i ubacili metak u cev, ali je samo polovina njih od 250 izašlo na položaj. Ostali su nastavili da večeraju.“
Sukob je izbegnut u poslednjem trenutku i od tada je Birmanac sarađivao i sa Rusima, ali i Amerikancima i britanskim kontrolorima leta. Tu se i uverio u znanje i veštinu ruskih komandosa. Naime, Albanci su posle neuspelih pregovora sa britanskim majorom Krisom O’Brajenom odlučili da ga likvidiraju.
„Kris O’ Brajen je došao sutradan na posao i pričao kako je u pola noći u dvorištu svoje kuće na aerodromu čuo neko šuškanje. Ustao je da vidi šta se događa, a kada je upalio svetlo desantnjiki su brisali noževe. Dvojica atentatora sa kalašnjikovima ležala su na zemlji. Major je kukao što se nije ispavao jer je uviđaj trajao celu noć“, otkrio je srpski kontrolor leta koji je na Slatini ostao sve do oktobra te godine.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
