Srcem čuvali Beograd

„Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Vi nemate više da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje.“

Ovo su legendarne reči majora Dragutina Gavrilovića, komandanta 10. kadrovskog puka izgovorene tokom borbi za odbranu Beograda 6. i 7. oktobra 1915.

Gavrilović je prikupio stotinak ljudi, svoja tri voda, dva voda Trećeg bataljona i Sremski odred, a onda, ispred kafane Jasenica izdao zapovest koja je ostala urezana u gen svih budućih pokolenja. Na dan kada je počela ključna vojna operacija Austrougarske, 5. oktobra, uz državne i vojne počasti obeleženo je 104 godine od prve velike bitke u Velikom ratu.

Parastos kod Ružice

Najpre su ispred Spomen-kosturnice na Novom groblju, a zatim i na grob majora Gavrilovića, vence položile delegacije Grada Beograda i Saveza udruženja potomaka ratnika Srbije 1912-1920, da bi se ceremonija nastavila na Dunavskom keju – jednoj od ključnih tačaka odbrane, gde su uz vojne počasti, ispred spomenika junacima vence položili i predstavnici Ministarstva odbrane, a hor Prve beogradske gimnazije otpevao „Tamo daleko“ i „Ovo je Srbija“.

Ispred Spomen-kosturnice kod Crkve Ružice na Kalemegdanu održan je parastos svima onima koji su tih dana srcem spasli čast Srbije. U odbrani Beograda tada je poginulo 5.000 ljudi.

Ivan Stratimirović, potpredsednik Gradskog odbora Beograda Saveza udruženja potomaka ratnika Srbije 1912-1920, ukazuje za „Vesti“ da je za srpski narod bitno da pamte sve sjajne trenutke iz svoje istorije.

– Samo ako smo složni i spremni da branimo svoje ime, svoj narod i svoje pismo možemo da opstanemo. Ukoliko se budemo klanjali, nestaćemo kao narod – kaže Stratimirović i podseća da je odbrana Beograda bila epska bitka malog naroda protiv velike imperije.

– Na Beograd su bili usmereni topovi poznati kao „Debela Berta“. Neprestano su tukli grad, sravnjujući čitave ulice, a Beograd je branila slabašna artiljerija – jedna baterija topova od 120 milimetara, baterija francuskih obalskih topova od 135 milimetara i nekoliko topova engleske jedinice koja se tu zadesila – ističe Stratimirović.

Vojvode i dobrovoljci

Odbranom Beograda komandovao je general Mihailo Živković, a u prestonici faktički nije bilo vojske od 28. juna 1914, odnosno objave rata, kada se naredbom Nikole Pašića Dunavska divizija povukla iz kasarne u Donjem gradu.

Međutim, Beograđani su odlučili da se sami suprotstave neprijatelju, pa su se starim četničkim vojvodama iz Balkanskih ratova u kafanama Zlatni top i Zlatna moruna prijavljivali dobrovoljci. Mesec dana po objavi rata, zauzeti su položaji na beogradskim obalama od Ade Ciganlije do Dunavskog keja.

Posle tri neuspela pokušaja da pokore Srbiju, komandu preuzima nemački feldmaršal August fon Makenzen koji 5. oktobra 1915, naređuje danonoćno bombardovanje Beograda. Srpsku prestonicu gađalo je 400 najrazličitijih artiljerijskih oružja. U dva dana palo više od 100.000 granata, a težište borbi je bilo na prostoru današnjeg Dorćolskog keja i Sportskog centra „Milan Gale Muškatirović“ (nekadašnji bazen „25. maj“).

Austrougarska vojska u noći između 6. i 7. oktobra uspela da pređe Dunav i da se iskrca praćena snažnom artiljerijom, zbog čega je srpska vojska u više navrata pokušala jurišima da povrati te položaje. Prvi pokušaj su izvele žandarmerijske jedinice koje su neprijatelja odbacile sa pruge. U drugom jurišu, koji je predvodio major Gavrilović, srpska vojska nije uspela da potisne neprijatelja, a on je ranjen u ruku i vrat posle čega je prebačen u bolnicu. Austrijanci su te noći nastavili da prebacuju pojačanje, da bi se dva dana kasnije, 9. oktobra, na zgradi Starog dvora zavijorila njihova zastava.

I pored toga što je srpska vojska izgubila tu bitku, francuski maršal Franše Depere 1924. godine odlikovao je srpsku prestonicu Legijom časti zbog heroizma njenih branilaca i stanovništva u Prvom svetskom ratu. Ovaj orden zaslužilo je samo pet gradova u svetu.

Napred u slavu!

– Junaci! Tačno u 15 časova neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišom, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao… Zato napred u slavu! Za Kralja i otadžbinu! Živeo kralj! Živeo Beograd! – rekao je između ostalog major Gavrilović.

U Adi vrilo kao u kotlu

Bogoslav Vojnović Pelikan, slikar, bio je 1915. đak narednik u odbrani Beograda, ovako je opisao situaciju u tadašnjoj prestonici:

„Veliki broj kuća koje gore niko i ne gasi. Neprijatelj namerno tuče baš zapaljene kuće, verujući da im stanovnici prilaze radi gašenja. Cela je varoš mrtvačnica. Sve su ulice prepune leševa. Niko ih ne može skloniti, jer je varoš stalno pod vatrom topova.“

Kapetan Živko Kezić, jedan od učesnika odbrane na Dorćolskom keju, zabeležio je sledeće:

„Ulica puna mrtvih junaka: jedni sede, drugi leže sa raširenim rukama, lica bleda kao da su od voska, na njima krvavi redenici.“

Komandant odbrane Ade Ciganlije, pukovnik Milan J. Radojević je posvedočio:

„Duž sredine Ade, vri kao u kotlu puščana i mitraljeska vatra. Artiljerija tuče neprestano, delovi ljudskog mesa padaju svuda po polju. Oko podne čuli su se jaki krici sa Male ade, posle čega je nastupila tišina. Kada je ispucala poslednji metak, posada je završila borbu nožem u prsa.“