Srce kuca za nevoljnike

Sa sigurnošću i punom odgovornošću možemo reći da se neka prijateljstva bez sastanaka i viđanja mogu održavati godinama, jer baš tako čvrste veze stvaraju se između donatora i štićenika „Vesti“. O primeru ovakve neraskidive veze uspostavljene mnogo godina ranije između plemenite porodice Damnjanović iz Sidneja i samohrane majke šestoro dece Slavice Devidžić iz Zvečana na Kosovu, pisali smo nebrojeno puta. Izuzetka nema ni danas, jer je Slavici i njenoj deci ova divna porodica sa dalekog kontinenta poslala 200 evra kako bi im ulepšala praznike. Ali, ne samo njoj već i porodici Nataše Virijević Ničić iz Gračanice, koja sa suprugom Bojanom, takođe, podiže šestoro dece u otežanim uslovima. Uz novčane darove, stigla je i poruka u kojoj između ostalog piše:

„Molimo Vas da im poželite mir, zdravlje, sreću i svako dobro od Gospoda Boga. Boravili smo na Kosovu pre dve godine u obilasku naših manastira, ali nismo imali prilike da sretnemo i upoznamo ni Slavicu ni Natašu. Nadamo se da će se i to jednog dana dogoditi.“

Donacije i tople reči iz daleke Australije, prosledili smo čim se za to ukazala prilika.

– Za Damnjanoviće nemamo ništa drugo do samo reči hvale i neizmerne zahvalnosti. Doživljavamo ih kao svoju porodicu. Hvala im do neba što nas ne zaboravljaju i uvek nas se sete za praznike. Nama to mnogo znači, a posebno kada znate da neko tamo daleko brine i misli na vas. I naša želja je da ih jednog dana upoznamo i verujem da će se neka prilika za to i ukazati. Valjda će dragi Bog udesiti… – rekla je Slavica (48).

Njihova svakodnevica je i dalje teška, ali Slavicu ne napušta optimizam, još se nada da će doći bolji dani. Posla nema, a nemaju ni sopstveni krov nad glavom.

– Teško je kad živite od danas do sutra, na tuđem, ali drugog rešenja nemamo. Najstarija ćerka Zorica se udala, pa smo sada u kući Aleksandra (27), Biljana (26), Marija (23), Irina (20), Antonije (14) i ja. Da bar ima posla za stalno, lepo bismo živeli. To bi rešilo sve naše muke, ali tako je kako je. Svakako, ne predajemo se i snalazimo kako znamo i umemo – istakla je Slavica.

I prilog za Natašu Virijević Ničić stigao je na njihovu adresu i silno ih obradovao, posebno jer ih se neko nakon dugo vremena setio. Damnjanovićima su uputili neizmernu zahvalnost i dobre želje.

– Ova pomoć stiže u pravi čas. Da imamo za najosnovnije i da dečica ne gladuju. Kao što sam vam već napomenula, generalno mi smo i dalje u velikoj meri izolovani i situacija nam ne dozvoljava da zaradimo koji dinar, zbog čega i jesmo u teškom položaju. Eto, ove godine nismo imali ni za jelku, niti čime da je okitimo – rekla je Nataša Virijević Ničić uz uzdah, dodavši:

– Ko god bili ti divni ljudi, do neba smo im zahvalni. Neka im se dobro još boljim vrati, a dobri Gospod podari svu blagodat i sreću ovog sveta. Biće u mojim molitvama. Zahvaljujući njihovoj pomoći, rešićemo se nekih nevolja koje su nas pritisle, ali pre svega kupiti namirnice bez kojih se ne može.

Istina, neizvesnost Ničićima ne da mira, a najviše brinu za decu.

– Za njih mora nekako da se ima. Socijalna pomoć koju primamo, jednostavno nije dovoljna da skrpimo kraj s krajem. Zato se često nađemo u nevolji i u nezavidnoj situaciji – kazala je Nataša Virijević Ničić, čija najmlađa ćerkica ima samo godinu dana.

Beskrajna zahvalnost

– Međusobna ljubav i deca su naše jedino bogatstvo, a uz to i mnogi znani i neznani ljudi dobrog srca širom sveta, koji su nam slali pomoć onda kada nam je bila najpotrebnija. Bez njih ne znam ni kako bismo preživeli sve što nas je snašlo. Beskrajno smo im zahvalni i njihovu dobrotu nikad nećemo zaboraviti. Težak je ovakav život, ali ovo je naša rodna gruda i mi je se ne možemo odreći. Valjda će i ovde jednom doći neka bolja i lepša vremena – navodi Nataša.

Decenija iskrene pažnje i brige

O samohranoj majci Slavici Devedžić, koja sa šestoro dece stanuje u tuđem trošnom kućerku u Zvečanu, stalno strepeći od povratka vlasnika, prvi put smo pisali sada već davne 2011.

– Zahvaljujući čitaocima „Vesti“ nisam morala nijedno dete po završetku osnovne škole da šaljem u nadnicu. Mislim da bi mi srce prepuklo da sam došla u situaciju da odlučim ko će od njih šestoro morati da se odrekne đačkog, čak i za siromašne, najlepšeg životnog doba, i preuzme sa mnom teret vođenja domaćinstva. Hvala Damnjanovićima što su mojoj deci omogućili mnogo toga – podsetila je Slavica.