Srce Italijana uz srpsku decu

Srbija neće biti sama i odbačena sve dok u svetu ima iskrenih i velikih poštovalaca. Živi primer za to je italijanski humanitarac velikog srca i srpski zet 45-godišnji Volfango Pođi (Wolfango Poggi), koji je iz Firence zapucao biciklom za Vojvodinu, a potom i za Beograd kako bi pomogao dogradnju vrtića u bačkom selu Vajska. U želji da pomogne mališanima u ovom vojvođanskom selu, Volfango je stupio u kontakt sa Fondacijom Novak Đoković i pridružio se borbi za dečje obrazovanje.

U nesvakidašnju avanturu dugu 1.200 kilometara upustio se 14. maja i za šest dana, koliko je trajao put, Italijan je na dva točka, po kiši i suncu, prevalio 900 kilometara, jer kroz Sloveniju nije mogao biciklom. Tokom svog poduhvata Volfango je prikupio 10.000 evra koje je predstavnicima Fondacije Novak Đoković uručio 22. maja na platou ispred hotela Jugoslavija u Beogradu.

Slične humanitarne akcije Italijan je imao i ranije, prvi put kada se njegova sestra teško razbolela, ali je ovog puta hteo da nešto konkretno uradi samo za Srbiju za koju je emotivno vezan i u kojoj je nekoliko godina živeo sa svojom suprugom Beograđankom.

Kamperom kroz Sloveniju

– Iz Firence sam krenuo 14. maja, ali sam se zaustavio u Bolonji, zatim u Veneciji i u Trstu, gde sam bio i gost konzula Ivane Stojiljković, koja me je lepo primila. Od nje sam na poklon dobio prelepu knjigu o Srbiji. Tu sam uradio i brzi test na koronu kako bih mogao da uđem u Sloveniju. Pošto kroz Sloveniju nisam mogao da vozim bicikl, nije bilo dozvoljeno, već samo tranzit putničkim vozilom, zajedno sa bratom i rođakom kamperom sam stigao do Hrvatske. U Zagrebu sam morao da napravim PCR test kako bih mogao da uđem u Srbiju. Vozio sam od Zagreba do Velike u Zapadnoj Slavoniji. Tu smo se zaustavili, napravili pauzu, a onda sam iz Velike vozio do Vajske – priča za „Vesti“ Volfango.

U vojvođansko selo Italijan je stigao 20. maja, gde je obišao obdanište i družio se sa mališanima zbog kojih je i prevalio toliki put.

– Igrao sam se s decom, crtao… Družili smo se nekoliko sati i od njih sam dobio na poklon jedan prelep crtež – oduševljen je naš sagovornik.

Na krajnje odredište, u srpsku prestonicu humanitarac je stigao 22. maja, baš kako je i planirao, a taj datum, kako je priznao, nije slučajno izabrao kao poslednji dan puta.

– Tada je rođendan moje supruge, ali i Novaka Đokovića – izjavio je Vulfango Pođi.

Hvala dobrim ljudima

On je zahvalio svima koji su podržali njegovo putešestvije, a posebno Milanu Grboviću zvanom Šile iz Beograda koji mu je pomogao da stupi u kontakt sa Fondacijom Novaka Đokovića.

– Zahvalan sam i treneru Gaetanu di Stefanu, kao i Luki Zaini, kompaniji Lipert za kamper koji nam je dala na raspolaganje i firmi Pišei koja me je snabdela sportskom opremom koju sam prodao u dobrotvorne svrhe za ovu akciju. Tokom cele vožnje pratili su me brat Nikola i rođak Nikolo, koji su podjednako važni u ovoj akciji – završava italijanski humanitarac.

Govoreći o svojoj emotivnoj vezi sa Srbijom, Volfango otkriva da je ljubav svog života, suprugu Sandu Stevanović upoznao u Italiji u Viaređu (Viareggio), u pokrajini Toskana. Sanda je leta 1994. godine došla u Italiju da uči italijanski, potom je dolazila još dva puta, pa je njihova letnja romansa prerasla u pravu ljubav.

– Veoma sam ponosna na Volfanga i uvek pokušavam da podržim njegove humanitarne akcije i sportske izazove. Takođe, verujem da je pravo na obrazovanje i zdrav razvoj dece jedan od najvažnijih puteva da se izgradi bolja budućnost. Iz tog razloga veoma mi je drago što je Volfango ovaj put rešio da se priključi Fondaciji Novak Đoković i pomogne izgradnju vrtića u Vajskoj – izjavila je za „Vesti“ Sanda povodom ovog suprugovog poduhvata.

Ljubav na prvi pogled

Volfango kaže da je ljubav sa Beograđankom Sandom buknula na prvi pogled.

– Ona je došla da uči italijanski jezik, u Viaređu, a ja sam tog leta radio u hotelu, sudbina nas je spojila, ništa drugo – ispričao je on.

Kada je počelo bombardovanje Jugoslavije 1999. godine Volfango je bio u Španiji, na međunarodnoj razmeni studenata.

– Ona je tada odlučila da upiše fakultet i tako se preselila u Italiju. Odmah smo počeli da živimo zajedno. Potom sam otišao sa njom u Beograd – kaže naš sagovornik, koji je u srpskoj prestonici živeo tri godine, a danas u Firenci ima školu za jezike „Leonardo da Vinči“.

Svadba za pamćenje

O boravku u Srbiji i Beogradu italijanski humanitarac ima samo reči hvale.

– Bila je to velika ljubav na prvi pogled. Bio sam dočekan i primljen kao najrođeniji: nesebično, širom raširenih ruku. Toplina i dobrota tih ljudi koje sam sreo i upoznao me je opčinila. Svako od ljudi koje sam imao prilike da vidim mi je nešto ponudio. Lepo je biti gost u takvoj pitomoj sredini – priča srpski zet.

Posebno mu se, kaže, dopalo što Srbi umeju da svaku poteškoću prebrode na jednostavan način.

– Umeju da se sa poteškoćama uhvate u koštac sa lakoćom koju mi ne posedujemo. Ne mislim da je to neozbiljnost, naprotiv, to je umeće. Posebno su me fascinirala slavlja. Uvek nalaze momenat da se nešto slavi, da se bude u društvu, da se igra, peva. Zato sam i poželeo da našu svadbu 2011. napravimo u Srbiji. Bila je to originalna svadba sa gostima iz Italije i Srbije. Više od 80 zvanica je bilo iz Italije, čitav jedan autobus – otkriva s ushićenjem Volfango.

Deda obožavao Jugoslaviju

Na pitanje da li se oseća pomalo i Srbinom, odgovorio je ne pomalo, već mnogo.

– Govorim srpski jezik, živeo sam tri godine u Beogradu. Ja sam iz multikulturalne familije, imam rođake iz Švajcarske, Brazila, a suprugu iz Srbije. Kod nas nema nikakvih predrasuda, mi smo građani planete. Otac sam dvoje dece. Sin se zove Janik Vuk, ima trinaest i po godina, a kćerka Kler Dana pet godina. Oboje govore i srpski i italijanski podjednako dobro – rekao je Pođi.

Njegov deda po majci je, kaže, bio presrećan kad je saznao da ima devojku Srpkinju.

– A tek kad sam se oženio, nije bilo kraja njegovoj sreći. Bez ikakvog preterivanja, obožavao je Jugoslaviju. Tamo je vodio svu familiju na letovanje, redovno, skoro svake godine. Bio je zaljubljenik u Titov komunizam, a i sam veliki komunista. Mi smo već, na neki način, bili predodređeni da budemo u rodbinskoj vezi sa tom zemljom preko njegove velike ljubavi prema Jugoslaviji – smatra ovaj Italijan.