– Vojska je od 18. septembra u ovom kraju Srbije. Radimo sa četrnaest mašina za raščišćavanje terena, nekoliko velikih buldožera i specijalizovanih mašina, a svu tu zemlju koju smo izvukli iz kuća odvozimo sa 20 velikih kamiona. Veći deo posla smo takoreći obavili.
Poruka ćerki iz Beča
– Imam tri ćerke, od kojih je jedna, Danijela Gerganić, sa svojom porodicom u Beču i ovo je prilika da joj javno poručim da se ne sekira. Otac Zvonimir i ja smo dobro i nema potrebe da potežu toliki put i dolaze. Ono što se desilo tog nesrećnog 15. septembra, kada su nas poplavile bujične vode, donoseći sav mulj, blato i čitava stabla iščupana iz korena su već iza nas. Vojska nam je pomogla i život se vraća polako u normalu. Nama je bio zatrpan podrum i prizemlje, ali vojska je sve to izbacila i sada čekamo vodu i struju da mi nastavimo dalje da popravljamo sami šta možemo – kaže 60-godišnja Snežana Adamović. |
Selo Boljetin u majdanpečkoj opštini smo završili. Sada vredni domaćini ovog sela mogu da nastave sami da sređuju svoje kuće, koliko je to uopšte moguće. Međutim, situacija je daleko gora u Tekiji, Grabovici i Podvrski, u ataru opštine Kladovo. Tekija se guši u blatu i iščupanim stablima, stenama i mulju, a iz Grabovice se voda još ne povlači – kaže general Simović.
On se nada da će za koji dan koliko-toliko dovesti u red i ova sela, ali ljudima su potrebni meseci i meseci rada i novca da bi svoje domove doveli u red, a zima je na pragu. Pored Vojske Srbije nastradalim meštanima pomaže Crveni krst, Elektrodistribucija, Rudarski basen Bor i mnoga javna i privatna preduzeća. Više hiljada ljudi radi od zore do duboko u noć.
– Nevolja, pa čak i ovako teška, zbližava ljude, ali ipak, kako je tim ljudima, čije su kuće i dvorište, poljoprivredne mašine i uopšte sve ono što su godinama i generacijama sticali – završi pod vodom, u blatu ili stablima i pod stenama, samo oni znaju – kaže Saša Perišić, pomoćnik generalnog direktora RT Bor za ekologiju i bezbednost zdravlja na radu.
Pola sela našlo spas u crkvi– Pola sela Tekije je spasla naša crkva Svetog Nikole. Nekada se ova svetinja nalazila na današnjem mestu jezera hidroelektrane Đerdap. Srušena je 15. septembra 1968. godine. Tačno 46 godina kasnije, ta ista crkva, nikla je na novom mestu, gde je nikla i ova današnja Tekija i spasla ljude još veće katastrofe – kaže Drago Simić, član crkvenog odbora. |
On dodaje da se priroda definitivno naljutila na ljude, jer sada onima koji rade na raščišćavanju Tekije dodatne probleme iz vazduha prave jata stršljenova i osica. Sa svojom ekipom od nekoliko stotina ljudi Perišić je stigao u Tekiju još 15. septembra po podne, kada su bujične poplave i napravile haos u Timočkoj Krajini, a posebno u opštinama Majdanpek, Kladovo i Negotin.
– Ovakavu katastrofu ne pamte ni naši najstariji stanovnici. Iskreno, ni u istoriji nisam našao da je zabeleženo nešto slično – ističe Perišić, a Radovan Arežina, predsednik opštine Kladovo dodaje da ih stihija nije pogodila sa Dunava već je bujica došla s leđa.
Podrumi i prizemlja kuća puni su blata. Na pojedinim mestima ima ga i nekoliko metara u visinu.
– Borba sa prirodom je isto što i bitka Davida i Golijata, ali neće mo se predati i hrabro ćemo se boriti sa svim nedaćama koje su ih spopale. Ipak, u prvih nekoliko dana sam bio razočaran lošim odzivom na pomoć, ali danas je situacija, za nijansu bolja, jer na našem računu humanitarne pomoći ima oko 7.000 evra, ali je to nedovoljno da se pomogne svim postradalim u Grabovici, Podvrški i Tekiji. Jasno mi je da su Srbi poslednjih dvadeset i više godina istrošeni ratom, sankcijama, tranzicijom, pristupanjem EU, gej paradom i svim onim što nam se dešavalo, ali se nadam da će opet naći snage da se vrate sebi i pokažu veliko srce spremno da pomogne ljudima u nevolji – kaže Arežina.
Po njegovom mišljenju mediji su pogrešili kada su u prvim iformacijama o poplava javili da je pogođen bogat dijasporski kraj, pa se stekao utisak da im ne treba pomoć.
– Istina je ima dijasporaca u Grabovici, ali ti ljudi su radili u inostranstvu 30-40 godina. U zemljama zapadne Evrope su ostavili svoje najlepše godine i zdravlje, izgrađujući tuđe države, da bi u svojoj matici sazidali kuću, okućnice i sve što ide uz to! Svoj mukom stečeni novac su ulagali u Srbiju i logično je da i Srbija danas njima, kada su istrošeni i stari pomogne – objašnjava Arežina i apeluje na ljude širom zemlje da pomognu Timočkoj Krajini.
Verujem u rasejanje
– Srpska dijaspora će znam, kao i svaki put do sada, pomoći u nevolji. Mi smo jedan narod, a samo u ovih proteklih dve i po decenije Srbija je mogla u svakom trenutku da računa i osloni se na svoje rasejanje. Mnogi dijasporci iz ovog kraja već su istog dana kada nas je pogodila ova nesreća krenuli ka svojim poplavljenim domovima. Šok, suze, lelek i na kraju brzo buđenje – tako reaguju naši ljudi, pa onda svom snagom, koju samo oni znaju odakle crpe, krenu da rade sve iz početka, kao što je to slučaj sa nama, posle ovih poplava. Verujem u naše ljude u rasejanju, kao i u one Srbe u Srbiji. Žilav smo mi narod, samo da se vratimo sebi – kaže Radovan Arežina. |
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
