Srbi iz dijaspore nam poručuju, a mi ne čujemo: Analiza Instituta Srpski Most

Institut „Srpski Most – za dijalog, dijasporu i inovacije“ predstavio je studiju koja po svojoj nameri i strukturi prevazilazi okvire još jednog tematskog izveštaja o odlascima iz zemlje. Dokument pod naslovom „Identitet i pripadnost u 21. veku“ predstavlja pokušaj da se srpska dijaspora prvi put u skorije vreme sagleda kao celina koja ima istorijsku dubinu, unutrašnju raznolikost i sopstvene generacijske slojeve. Autori polaze od jasne pretpostavke da dijaspora nije sporedna pojava, već konstitutivni deo savremenog srpskog bića.

U javnom diskursu dijaspora je godinama svedena na nekoliko ponavljanih slika: „naši u belom svetu“, „oni koji šalju devize“, „oni koji su otišli“. Studija Instituta Srpski Most pokušava da izađe iz tih uskih okvira. Dijaspora se ovde ne posmatra kao monolit, već kao skup različitih istorijskih iskustava, političkih sudbina, ekonomskih strategija i porodičnih priča, koje se protežu od kraja 19. veka do digitalnog doba. Umesto da traži „pravi“ model srpstva u inostranstvu, dokument polazi od toga da postoji više oblika identitetskih stabilizacija, u zavisnosti od generacije, talasa migracije, društvenog položaja, jezičke kompetencije i životnih izbora.

Istorijska dimenzija studije je jedno od njenih najupečatljivijih poglavlja. Umesto da sve odlaske posmatra kao istu priču, Institut pravi jasnu razlikovnu liniju između prvih modernih migracija krajem 19. veka, posleratne političke emigracije, radničkih odlazaka u socijalističkom periodu, migracija 90-ih i ranih 2000-ih, te nove profesionalne i digitalne dijaspore. Svaki od ovih slojeva dobija svoje objašnjenje – prvi talas povezan je sa raspadom imperija i potragom za bezbednošću i ekonomskom sigurnošću; posleratna emigracija sa iskustvom gubitka domovine i pravne zaštite; „gastarbajterski“ period sa porodičnom logikom rada u inostranstvu uz trajnu vezu sa zavičajem; migracije 90-ih sa ratom, sankcijama i osećajem da sistem nema jasan odgovor na životne potrebe. Nove profesionalne migracije sa traganjem za usavršavanjem, znanjem i globalnim tržištem rada. Time se razbijaju pojednostavljeni klišei o tome ko je „otišao“ i zašto, a svaka epoha dobija sopstveni okvir i meru.

Studija posebnu pažnju posvećuje pitanju intergeneracijskog prenosa pamćenja, traume i odgovornosti. Uočava se da iskustva logora, progona, političkih procesa, ali i dugotrajne ekonomske borbe i „dvostrukog života“ između maticе i zemlje domaćina ne prestaju završetkom životnog veka prve generacije. Ona se prenose u vidu porodičnih priča, prećutkivanja, upozorenja i polurečenica koje oblikuju svest dece i unuka. Potomci posleratne političke emigracije, prema ovoj analizi, često nose u sebi osećaj da je nad njihovim porodicama učinjena nepravda o kojoj u matici nije dovoljno govoreno. Potomci radničke dijaspore nose i ponos zbog odricanja svojih roditelja i umor od stalnog balansiranja između dva doma. Mlađe generacije iz novijih talasa istovremeno žele da zadrže vezu sa poreklom i da se u potpunosti integrišu u društva u kojima žive, bez osećaja krivice ili sumnje. Studija insistira na tome da ovo nije političko pitanje, već pitanje elementarne ljudske vidljivosti i dostojanstva – većina tih ljudi, kako se naglašava, ne traži revanš, već da njihova priča bude zabeležena i shvaćena.

Savremeni kontekst dodatno komplikuje, ali i otvara nove mogućnosti. Za razliku od ranijih generacija, današnja dijaspora živi u režimu stalne digitalne povezanosti. Veze sa maticom više ne zavise samo od pisama, retkih dolazaka ili specijalizovanih emisija, već od svakodnevnog prisustva na društvenim mrežama, portalima, video-platformama i onlajn zajednicama. Institut Srpski Most ukazuje da ovakvo okruženje ima dvostruki efekat. S jedne strane, ono omogućava da se veza sa jezikom, kulturom i društvenim životom u Srbiji održi mnogo lakše nego ranije. Sa druge strane, algoritmi i logika digitalnih platformi favorizuju sadržaje koji su emotivno nabijeni, konfliktni i pojednostavljeni. Tako nastaje paradoksalna situacija – pripadnik dijaspore može u zemlji domaćina biti dobro integrisan, uspešan i spokojan, a da istovremeno, u digitalnom kontaktu sa zbivanjima u Srbiji, reaguje vrlo snažno, ponekad i isključivo. Studija u tome prepoznaje rizik „narativne radikalizacije“ i zato uvodi pojmove poput „narativne forenzike“ i medijske pismenosti kao buduća polja sistemskog rada sa dijasporom.

Na planu institucionalnog pristupa, Institut Srpski Most svoj zadatak vidi u tome da postane dugoročni istraživački i dijaloški okvir, a ne ad hoc projekat. Dokument se samodefiniše kao „osnovni“, „osnivački“ tekst, kao karta terena na kome tek predstoji dublje istraživanje. Lista budućih pravaca rada je široka od sistematizacije svedočenja političke emigracije i analize delovanja službi u dijaspori, preko proučavanja odnosa socijalističke Jugoslavije prema iseljeništvu, do dokumentovanja istorije srpskih crkvenih, kulturnih i političkih organizacija u svetu, mapiranja digitalnih zajednica, psiholoških studija o prenosu traume i razvoja programa koji povezuju dijasporu i Srbiju na polju nauke, kulture, obrazovanja i inovacija. Sve to pokazuje ambiciju da se pitanje dijaspore tretira kao trajna tema nacionalnog, a ne samo dnevno-političkog interesovanja.

Važno je naglasiti da se u studiji ne iznosi nijedna teza koja bi bila postavljena u sukob sa institucijama Republike Srbije. Naprotiv, Institut Srpski Most sebe vidi kao partnera koji može da pomogne državnim, naučnim, obrazovnim, kulturnim i crkvenim strukturama da bolje razumeju raspoloženja, potrebe i potencijale naših ljudi u svetu. U tom smislu, rad Instituta se logično nadovezuje na postojeće napore države da unapredi veze sa dijasporom, kako u domenu očuvanja jezika i identiteta, tako i u oblasti ekonomije, nauke i inovacija. Posebno je značajno što se kroz ceo tekst provlači jasna opredeljenost da se dijaspora ne instrumentalizuje u dnevnoj politici, već da se sa njom razgovara dugoročno, smireno i uz uvažavanje različitih iskustava.

Zaključna poruka studije je izražena jednostavno, ali prepoznatljivo – niko ko pripada srpskom narodu, ma gde živeo i ma kojoj generaciji pripadao, ne bi trebalo da ostane nevidljiv i nečujan. U toj rečenici sažeta je osnovna namera dokumenta – da se dijaspori vrati mesto u sopstvenoj istoriji, da se otvore arhive i porodične priče, da se prikupe glasovi koji su decenijama ostajali po strani. Ako se ova studija bude čitala kao početak procesa, a ne kao njegova završna tačka, Institut Srpski Most mogao bi da postane jedno od važnih čvorišta znanja i dijaloga o savremenom srpskom identitetu u svetu.

Pogled redakcije portala Vesti Online

Sa stanovišta naše redakcije, studija „Identitet i pripadnost u 21. veku“ predstavlja ozbiljan i dobrodošao iskorak ka zrelijem i odgovornijem odnosu prema srpskoj dijaspori. Pozitivno ocenjujemo što Institut Srpski Most jasno naglašava nameru da gradi mostove između dijaspore i matice, u saradnji sa institucijama Republike Srbije, a ne u suprotstavljanju bilo kome. U vremenu kada se iskustva naših ljudi širom sveta često svode na pojedinačne priče o uspehu ili razočaranju, ovakav sistematičan pokušaj da se razumeju istorijski slojevi, porodična sećanja i savremeni digitalni izazovi deluje kao korak u dobrom smeru. Smatramo da bi i državne institucije i stručna javnost trebalo da ovu studiju shvate kao poziv na saradnju i zajednički rad, kako bi znanje, emocije i resursi srpske dijaspore bili u većoj meri povezani sa razvojem Srbije u celini.

Pročitajte više OVDE

Piše: Nina Stojanović