"Kao dete sam bila mirna, povučena devojčica koja je najviše na svetu volela da mašta. Sećam se da sam često sanjala pozornicu, publiku, aplauze… Najviše sam se radovala kada bi me roditelji odveli u park "Narodna bašta" koji je na ulazu imao bleštave reflektore. Stala bih ispred njih kao hipnotisana i zamišljala kako nastupam na sceni. To je za mene bila čarolija i srećna sam što mi se san ostvario", priseća se Snežana Babić Sneki.
Volela je da uči, pa je osnovnu školu završila kao đak generacije. Ipak, nemirni duh joj nije dao mira. Od ranog detinjstva je želela da radi nešto drugačije, dinamičnije, glamuroznije, a muziku je zavolela kao petogodišnja devojčica. Uz mamu i deku učila je stare, izvorne pesme.
"Na scenu sam prvi put stala na školskoj priredbi. Već tada se videlo da sam muzički talentovana i da imam sluha. To su slike iz detinjstva, kojih se uvek rado setim. Nešto kasnije sam postala član prvog dečjeg operskog studija, s kojim sam proputovala skoro celu Evropu. Kao srednjoškolka želela sam da se oprobam u drugačijem muzičkom žanru. Učlanila sam se u KUD "Abrašević" iz Pančeva. Tu sam i sazrela kao pevačica narodne muzike."
