Sina odneo rat, a kuću komšija

Srušio im se svet: Neda i Ratomir

 

Bosanski rat uzeo je Ratomiru sina jedinca, uzeo mu je zdravlje i pretvorio ga u doživotnog teškog invalida, njegovu suprugu Nadu je obukao u crninu koju ne skida 17 godina, a one krovove u Semizovcu oteo im je posle rata komšija, Albanac, Mehdija Škrijelj.

Ratomir i Nada žive danas u jednom malom stanu u prizemlju stambene zgrade u Kozačkoj 3 u blizini stare ćuprije u Višegradu. Žive sami, pritisnuti bolom, uspomenama, pritisnuti bolestima i nepravdom… Njihov život je satkan u dva pasusa – sreću i nesreću. Onaj, prvi pasus, odavno je završen, a drugi nikad da prođe…
 

– Bože moj, mili Bože moj, samo kad se setim: Ratomir sedne u kamion i ode negde na put u Nemačku ili Francusku, sinak moj Srđan sedne u auto i ode na posao u Sarajevo, a ja izađem ispred stare kuće pa sačekam komšinke, muslimanke, da zajedno pravimo slatko od borovnica. One nabrale pune korpe, ali ne umeju da kuvaju pa donele kod mene… Tako, počnemo, pa stavimo pitu, pa se zakavenišemo… Da nam je neko tada rekao da će biti rata i da ćemo jedni na druge, života mi moga – pa rukama bismo ga zadavile… Ali, ja izgubih sina, i one izgubiše djecu… – zastade Nada, a suze joj navreše, kao kad s proleća pusti led na šumskoj česmi.

Drugog februarskog jutra u Višegradu, oko ćuprije, bilo je minus 15 Celzijusa, mraz se uvlačio u kosti, ledio stakla na Nadinim i Ratomirovim prozorima i pretio cveću u vazama.

– Imam dosta cveća, gajimo ga Ratomir i ja na svakom koraku. Tri puta je naša bašta ispred zgrade proglašavana za najlepšu u Višegradu. To je prava cvetna oaza. Gajimo cveće da bismo uvek imali svež buket za mog Srđana. Tu je on, na višegradskom groblju. Nismo hteli da ga ostavimo na groblju u Vogošći.

Kuću su stavili pod krov 1991. godine

 

U leto, 4. avgusta 1991. godine, Ratomir je ukrovio novu kuću u Semizovcu, u Ulici Sedraž broj 3 i pozvao komšije na veselje.

– Sve moje komšije, većinom Bošnjaci, došli su taj dan da popijemo i nešto meznemo. Lepo smo se proveli i rastali, kao i bezbroj puta do tada – priseća se Ratomir, pre rata zaposlen u međunarodnoj špediciji "Centrotransa".

Ratomir je do kraja godine uredio kuću i planirao da se iz stare kuće preseli u novu. Međutim, rat je bio brži i dojučerašnji predsednik Mesne zajednice Semizovac, obukao je uniformu, uzeo pušku i na jednom zboru Srba izabran za komandira lokalne teritorijalne odbrane. Očevim vojničkim stopama, krenuo je i Srđan, radnik sarajevskog TAS-a.

– Dok sam ja bio komandir teritorijalne odbrane, nijedna muslimanska i srpska kuća nisu bile ni okrznute, nikome dlaka sa glave nije falila. Ali, nisam dugo ostao komandir… Smenili su me… Došli su neki ljudi sa strane i počeo je haos!
 

Tokom žestokih sukoba na vogošćanskom ratištu, Ratomir je 20. avgusta 1992. godine teško ranjen u obe noge. Nedugo pošto je prebačen u jednu beogradsku bolnicu, Nada je pronašla sina Srđana i klekla pred njim.

– Molila sam ga da izađe iz rata, da on i devojka Cica predaju dokumente i odu za Kanadu. Klečala sam pred njim, plakala, govorila mu da spase i sebe i nas… Mislila sam da me je poslušao: predao je dokumenta, a kad su ga iz kanadske ambasade u Beogradu pozvali na razgovor, on je otišao u Srbiju, ali samo do jedne banje da obiđe oca. Vratio se na liniju i 9. novembra 1993. poginuo na ilijaškom ratištu. Moj Srđan je imao samo 24 godine. Bio je čovek i po!

Tog novembarskog dana, kad su joj dovezli mrtvog sina pred kuću, Nadi se srušio svet.

– Ne znam kako sam preživela. Ne znam i što sam preživela! – oborila je Nada glavu, a Ratko je prišao i zagrlio je.

U ranim popodnevima svojih života, Nada i Ratomir su ostali u svojoj kući u Semizovcu nadajući se da će ostatak života provesti u miru i molitvama. Ali, u zimu 1995, posle Dejtonskog sporazuma, osetili su još jednu gorčinu rata. U jedan kamion stavili su nekoliko osnovnih stvari i krenuli na dugi put u izbeglištvo. Kao i skoro 10.000 svojih sugrađana, Sarajlija, zaustavili su se u Višegradu.

– Ne znam kako vam mogu ispričati naše muke i na tom putu i po dolasku u Višegrad. Ja težak invalid, a Nadu ne pušta tuga za Srđanom. Ni kuće, ni ćebeta, ni prijatelja, ni nade… Kad bi srce moglo da progovori… – uzdahnu Ratomir, koji je posle svega postao žrtva nesvakidašnje prevare vogošćanskog kafedžije Mehdije Škrijelja.

Suljo Puzo ogradio je kuću u Semizovcu

 

Odlazeći iz Vogošće, Ratomir je ostavio dve kuće i još nekoliko pomoćnih objekata, veliko imanje… Ubrzo posle njegovog odlaska, kuće je "zauzeo" Mehdija. Ipak, u proleće 1996, Ratomir i Mehdija su, uz posredovanje jednog saajevskog advokata, potpisali "ugovor o čuvanju", prema kome se Mehdija obavezao da će čuvati sve Ratomirove nepokretnosti do njegovog povratka i da za to vreme nema pravo ništa otuđiti, prodati ili uništiti.

Posle manje od godinu dana, tačnije 12. februara 1997, Mehdija je, kao navodni ovlašćeni zastupnik Ratomira Maunage, uz pomoć advokata Boriše Stanića iz Sarajeva, sačinio lažni kupoprodajni ugovor, a potom i aneks ugovora, odnosno nezakonito prodao Ratomirove nekretnine svom sestriću Sulju Puzu.

– Kad sam saznao šta se desilo, već iste godine podneo sam tužbu nadležnom sudu u Sarajevu i zatražio da mi se vrati imovina koju je Mehdija navodno prodao svom sestriću za 30.000 nemačkih maraka.

U minulih 13 godina, sarajevski sudovi su dva puta presuđivali u Ratomirovu korist, ali Mehdija se oba puta žalio i ceo slučaj i dalje se nalazi u žalbenom postupku. U međuvremenu, Suljo Puzo je adaptirao kuću, ogradio je velikim betonskim zidom i poslao Ratomiru poruku da zaboravi da je ikad nešto imao u Semizovcu.

Ugovor o čuvanju imovine

 

– Ne znam šta da radim. Pravde nema! Taj Šiptar je bogat, radi u Nemačkoj, može da kupi pola sarajevskih sudija, pa i sudove. Žalio sam sam se i OHR-u. I oni sležu ramenima. Svi sležu ramenima! – širi ruke Ratomir.
Nada ga grli. I zajedno plaču!