Ovako nešto bilo bi teško i da se zamisli dok se nešto ne pročita o, recimo, istorijatu Srpske crkve u Australiji.
Pisali su mnogi do sada, na čemu im mnogo hvala. Istoričari kažu da ono što nije zapisano, nije se ni dogodilo. Tako mu nekako i dođe.
Kod koga može da se pročita o počecima crkvenog života u Australiji da bi se nešto prenelo drugima? Da bi se predavalo. Dakle, kad neko u školi predaje, on u stvari uzima od jednih i predaje drugima, tj. đacima, studentima… Tako je za svaku pohvalu knjiga oca Srboljuba Miletića i našeg profesora Stanimira Spasovića „Istorija Srpske crkve u Australiji i Novom Zelandu“, gde može o mnogo čemu da nas obavesti te prirode. Kod profesora Živkovića takođe ima odličnih informacija. Dosta su pisali M. M. Vlahović, T. S. Ristić, Dr Vurdelja, otac Arsenije i drugi.
Još bih spomenuo knjigu od dr Jana Gilmana (Ian Gillman) „Mandž faiths one nation“, gde se pominje naša crkva u Australiji i prvi srpski sveštenik koji je kročio na ovo tle – Svetozar Sekulić (str. 250 pomenute knjige).
Svakako da je crkva crkva i bez sveštenstva, u neku ruku. Kad je Savle (potonji apostol Pavle) išao da ubija hrišćane, javlja mu se Gospod i ukoreva ga što goni crkvu Njegovu. Tada u Damasku nije bilo popova, ni vladika, ni egzaraha, ali je bila Crkva Hristova. No, ostavimo to, idemo dalje.
Dolaskom prote Svete može da se kaže da je počeo kakav-takav život crkve, malo organizovaniji. Ovog puta nećemo da pominjemo dobre strane prote niti ostalih koji su posle njega pristizali, a svi su bili dobri, nego da idemo ka tome kako je to otprilike teklo.
Peva Filip Višnjić Srbima Sremcima kako su Srbi izginuli na Kosovu. Ovo Sremci hoće da trče na Kosovo da osvete braću. Ovaj ih nekako smiri: „Pa to je bilo davno, pa smirite se.“ Isto se desilo i u Bačkoj. Nekako smiri i Srbe Bačvane. Peva Filip i kod Banaćana. Ovi uopšte ne reaguju, ni ovako, ni onako.
Pita ih Filip: „Kako ste tako hladnokrvni?“
Vele Lale iz Banata: „Ta ko zna je’l to bilo baš tako.“
Počelo u Sidneju
Kako se organizovala Srpska crkva ovde u Australiji?
Počelo je u Sidneju.
Naši dobri Srbi, došavši ovde u Australiju, doneli su u tašnama ili u srcu ikonu svoje krsne slave i pečat pravoslavnog hrišćanina, hrišćanstva.
Jedan loš primer – neki moj bivši parohijanin pričao je: „Došavši u Melburn, izvadio sam kartu Jugoslavije i sliku predsednika iste i rekao sam – To sam ja.“
Kod onih koji se nađoše po Drugom ratu u Australiji nije bilo tako, nego ikona i religija, prava, pravoslavna, ortodoksna.
Pored prote Svetozara, Svete, pristižu i Milenko Stefanović, Ilija Bulovan, Budimir Đukić, Dušan Popović i drugi.
Osnivali su sa čestitim Srbima crkvene jedinice i pobadali krstove Hristove gde god je bilo i malo prilike, da ne kažem šanse.
Prvi hram koji je u Australiji podignut je (i sad postoji) u Flemingtonu u Sidneju. A prva crkvena jedinica koja je osnovana je Crkveno-školska opština „Sveti Sava“ u Varivudu.
Kako se to zbilja dešavalo nije teško ispričati kad su čestiti i pametni ljudi Srbi to stavili na papir. I ovoga puta hvala im mnogo.
Ozarena lica na Skupštini
Uvek sam voleo sve da čitam, a posebno zapisnike.
Kao paroh u Brizbejnu radio sam u Boralu i nosao zapisnike Crkve Svetog Nikole i sve ih pročitao, a pisani su od 1952, dok sam ja rođen godinu dana kasnije. Sa zadovoljstvom sam ih pročitao i sve sam sebi pribeležio, zato što sam smatrao da će jednog dana zatrebati, da se napiše. Pročitaće neko.
Tako i sve knjige i sva pisanija vrede mnogo, jer nekad mnogo i zatrebaju.
Dolaskom prote Svete u Sidnej malo se živnulo, barem željama i pričama o osnivanju crkvenog života, kakvog-takvog.
Malo su se dopisivali sa episkopom Dionisijem iz Amerike.
Kako je došao u Sidnej, prota Sveta odmah je upućen na rad u Batarst. Posle izvesnog vremena obišao je sve Srbe Varivuda.
U kući Maksima Radmanovića osnovan je Inicijativni odbor, mada je sličnih odbora bivalo i ranije.
Januara 1949. dolazi prota Svetozar Sekulić iz Melburna, pošto je sad tamo radio, i održavaju Skupštinu u Buffalo Hall 61 Reger Street Sdždnedž.
Divan opis Koste Kapetanovića:
„Na dan 26. februara 1949. bi sazvan prvi put u istoriji Australije Crkveni sabor. Prostrana dvorana poče da se puni ljudima i ženama… Lica ozarena, veselih pogleda prilazili su jedan drugom i upoznavali se. Nastaje tihi žagor u sali.
Iako bacani od nemila do nedraga, rasturani na sve strane sveta, ipak se, evo, nađoše u tuđini i ovde nađoše svoju braću koja ih pozivaju da zajedno grade (crkvu) poput svojih predaka. Osećali su da će njihova davno očekivana želja da se ostvari…“
(Pisac ovih redova dobro zna kako se počinje. I kakva je radost kad se reši da se počinje. A i kako je teško na samom početku. I dobro shvata Latine: Omne initum ditilime est – svaki početak najteži je. Pisac je sa vernim narodom osnovao pet misionarskih parohija, o čemu je napisana knjiga „U službi Bogu i rodu“. Čak je jedna osnovana u Darvinu 3.150 kilometara od Brizbejna, recimo).
Pamtimo dobro i lepo
Stvari su se odvijale tako da danas imamo lep hram i odličnu crkvenu salu pored istog. Mnogo je prošlo vremena, zgoda i nezgoda od tada, ali se samo pamti ono što je dobro i lepo.
Kroz ovu crkvenu jedinicu prošli su mnogi posetioci – pisci, glumci, pesnici. Veliko prijateljstvo se rodilo između Đuke Radan i njegove sada pokojne supruge Dragice sa akademikom Matijom Bećkovićem i drugima.
Prota Rade Radan je sin pomenutih Đuke, tj. Đure i Dragice, koji je rođen i stasavao u ovoj prvoj CŠO Srpske crkve u Australiji. Prota Rade je prvo srpsko dete rođeno u Australiji, a postalo srpski sveštenik. Prva CŠO i prvi sveštenik.
Neka nam žive svi Srbi Australije, ali ovi su prvi osnovali sebi lep crkveni život. Čestitamo im!
Ima jedna slika iz šezdesetih godina – sednica sveštenika u Melburnu. Ima ih oko sedam. Imamo uveličanu sliku iz 1979. godine u manastiru Ilajn, slikali smo se sa episkopom Vasilijem. On i nas 12 sveštenika kao Hristos i apostoli.
Danas naša eparhija sa našim episkopom Siluanom na čelu broji oko 43 sveštenika, oko desetak đakona, oko pet-šest kaluđera, dve monahinje i dve iskušenice. Ima i oko 27 parohija i 12 misionarskih parohija, četiri manastira, oko 32 hrama i dosta, neka je dragom Bogu hvala, dosta vernog naroda u Australiji i Novom Zelandu.
Da živimo svi u slozi, Sveti Savo ti pomozi!
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
