Sećanje na Dobricu Erića: “Pisao sam da ne poludim od nemoći”

Povodom knjige „Brojanice iz Gračanice – povesnica časti i beščašća“ Dobrica Erić je 2013. godine u razgovoru za „Vesti“ govorio o stvaranju i simbolici ovog dela. Podsećamo se reči velikog umetnika koji će zauvek ostati zlatnim slovima upisan u istoriju naše književnosti. 

Iz štampe je pre nekoliko dana izašla knjiga „Brojanice iz Gračanice – povesnica časti i beščašća“ Dobrice Erića, pesnika iz Gruže, koji je počeo da piše u rodnoj Donjoj Crnući u Gruži, živeo u Beogradu, a sad je sve češće u rodnom kraju.

Do sada je, kaže Dobrica, napisao i objavio možda 130, a možda i 150 knjiga u kojima je na sebi svojstven način opisao lepotu Srbije i srpskog naroda čime je ušao u sve antologije srpske književnosti, ali mu je knjiga „Brojanice iz Gračanice“ posebno važna jer je između njenih korica stavljeno sve što je hteo da kaže o svemu onome što nam se dešavalo od starih Slovena do Kosova.

Knjiga je kroz 1.333 strofe i više od 7.000 stihova izatkana od stvarnih istorijskih događaja i politike, ali i od stvarnih ličnosti iz naše prošlosti i sadašnjosti. Podjednako se odnosi i na prijatelje i na neprijatelje. U knjizi je sve bezimeno, a sve prepoznatljivo do te mere kao da im je napisano puno ime, prezime i poreklo.

Da li broj od 1.333 strofe ima posebno značenje? 

– Knjiga je satkana od 1.333 strofe iz dva razloga. Prvi, Isus Hristos je imao 33 godine kada je razapet primajući na sebe sve grehe ovoga sveta, baš kao što svetski moćnici danas razapinju srpski narod, a i meni je, ko zna zbog čega, 333 omiljeni broj. Eto, u toliko strofa je stala sva srpska istorija i moja nemoć da bilo šta promenim.

Šta vas je podstaklo da napišete povesnicu u stihovima? 

– Tema knjige je, što se može naslutiti i iz naslova, srpstvo i dušmanstvo, a odlučio sam se da bude u obliku povesnice u stihovima po ugledu na narodno stvaralaštvo kako bi se stihovi lakše pamtili i prenosili od usta do usta. Povod za pisanje knjige punih 12 godina je sve ono što nam se dešavalo od starih Slovena do danas, a posebno u poslednje dve-tri decenije, naša nemoć da bilo šta promenimo i sve ono što je u svetu protiv nas kao narodu napisano.

Pišući stihove spasavao sam sebe da ne poludim od nemoći, a znam mnoge koji su poludeli. Stihovi su nastajali uglavnom noću, u vreme duge nesanice i to je moje viđenje istine pretočeno u stihove o svemu onome što je preživeo i preživljava naš narod. Nemoć je ljudska najteža, ne možete ništa, a vidite sve. Nemoć i pokušaj da se spasem od tuge napisali su ovu knjigu i to je bio moj pokušaj da kažem svoju istinu, ali i istinu o stradanju srpskog naroda i to stihovima koji se lako pamte. Tako sam spasavao svoju i još poneku neubijenu dušu i nezatrovanu svest.

Da li ste zadovoljni?

– Ova knjiga nije i nikada neće biti završena. Još u toku štampanja knjige shvatio sam da sam zaboravio Lepenski vir i Vinču, izvorišta i srpske i evropske civilizacije i kulture. Oni koji razbijaju i rastaču Srbiju ova dva naša istorijska izvora zasipaju smećem i atomskim otpadom i to će raditi sve dok ne osmisle neke svoje lepenske virove i vinče koji će biti važniji od ovih koje ima Srbija. Kako vreme prolazi, a događaji tek nadolaze, u knjizi će biti sve više stihova.

Blagoslov za knjigu ste dobili od mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija Radovića?

– Moja je želja bila da blagoslov za knjigu da i patrijarh Irinej, ali ispostavilo se da on „nije mogao“, te sam rukopis pokazao mom prijatelju Dragu Sandu, profesoru na Bogoslovskom fakultetu, koji je rukopis predao mitropolitu Amfilohiju i on ga je, čim je pročitao, a već je bila prošla ponoć, pozvao preko telefona i blagoslovio knjigu. Mitropolit Amfilohije je imao želju da napiše i predgovor za knjigu, ali, nažalost, zbog zauzetosti nije stigao da to uradi. Ipak, veoma mi je drago što je knjigu gde sam pokušao da kažem sve što mislim, a da pri tom ne budem ni na čijoj strani, blagoslovio mitropolit Amfilohije Radović, kojeg ja izuzetno volim i poštujem.

Zanimljivo je to što u stihovima nije pomenuto nijedno ime?

– Skoro sve je u bezimeno, a svako će se prepoznati u nekom od stihova, neko po onom dobrom što je uradio za svoj narod, a drugi po količini zla koje su naneli Srbiji i srpstvu. Naravno, najviše stihova se odnosi na političare, bivše i sadašnje, sa kojima nikada nisam imao nikakav problem jer se sa njima ne družim. Ima tu stihova, i to veoma mnogo, koji se odnose na svetski dušmanski ološ koji danas vlada Srbijom i koji nepogrešivo zna da u svakoj zemlji, pa i u našoj, izabere one koji će za novac rastakati svoju rođenu zemlju. 

Najveći deo stihova iz knjige se odnosi na Kosovo. 

– Kosovo je naše i svetilište i naše sudilište. Nažalost, Kosovo smo izgubili, ali Kosovo smo i ranije gubili i vraćali. Ne znam da li ćemo ikada uspeti da vratimo Kosovo jer nismo više onaj narod koji smo nekad bili, jer je danas naš komandant novac i dušmanske sile koje vladaju Srbijom. Ipak, nadam se da će neko čudo, nebesko ili ovozemaljsko učiniti da Kosovo ponovo postane naše.

Ko je glavni junak vaše knjige?

– Glavni junak knjige, kao i u stvarnom životu, jeste naš narod, ali kao poraženi heroj. Danas je hrabrost reći istinu jer je došlo vreme laži, prevara, ucena i podmićivanja. Vreme je rasapa i svega što je srpsko, domaćinsko i božje, a najtužnije je to što u uništavanje svega srpskog učestvuju i prijatelji sa kojima smo nekada zajedno ratovali. Sada su se i oni okrenuli protiv nas i tako su, zapravo, pokazali da nam nikada nisu ni bili prijatelji.

Šta očekujete od knjige?

– Ne očekujem ništa, osim da knjiga bude čitana i da se nađe u što više srpskih kuća. Rekao sam, bar za sada, ono što sam imao da kažem i sada nastavljam da u voćnjacima, u šumarcima pored Gruže, na livadama… pišem pesme za decu. Istina, pesme sad malo ko čita i one danas liče na cveće koje još cveta, a niko ga ne bere i ne miriše, ali i pored toga deci mora na sve načine da se kaže da su ona jedina nada Srbije i srpskog naroda. 

Danas se narod u Srbiji nekako ućutao, a još iz vremena Miloša Obrenovića se zna da je to opasno ćutanje?

– Velika je to razlika! Miloš je osluškivao ćutanje naroda jer je znao da sa tadašnjim ljutitim narodom Srbije nema šale, a današnje ćutanje je, zapravo, ćutanje postiđenog, poniženog i obeznađenog naroda. Takođe, velika je razlika između Miloša Obrenovića koji se ulagivao Turcima i stvarao Srbiju za razliku od današnjih političara koji se na sve moguće načine ulaguju Zapadu i rasturaju i uništavaju ono što je stvorio Miloš i svi oni pre i posle njega.

Objavljeno u dvevnom listu „Vesti“ 07.07.2013. godine