Sećanje na Acu ne bledi

Protekle godine kada su saznali da je njihov dugogodišnji štićenik Aleksandar Čolić iz Ljubesela kod Topole, posle duge bolesti i velikih muka izgubio bitku sa bolešću, u 48. godini, Udruženje Srpska bratska pomoć iz Kanade, nije časila časa da pomogne i makar malo olakša teško breme njegove samohrane majke Ljiljane Čolić. Pored reči saučešća, uputili su na njen kućni prag donaciju uz obećanje da će nastaviti da joj pomažu i to obećanje nisu prekršili, jer su pred vaskršnje praznike uputili 32.560 dinara uz dobre želje. Uz to, Ljiljani smo prosledili i dar plemenitog Slobodana Nedeljkovića iz Sidneja od 200 dolara, što ju je takođe, veoma obradovalo.

– Još me progoni to što se moj Aca tako dugo mučio i strašno napatio, i iako sam znala da je kraj blizu, nisam mogla da se pomirim s tim. Kao što ni sad ne mogu. Samo moja duša zna koliko to boli. Plačem i danju i noću, iako ga odavno nema – rekla je drhtavim glasom požrtvovana majka Ljiljana našim novinarima i dodala:

– „Vesti“ su bile uz nas godinama, pratile sve naše nedaće, a dobri ljudi širom sveta, takođe su bili uz nas u svim teškim trenucima, što nikad neću moći da zaboravim. Svima se još jednom beskrajno zahvaljujem na svakoj pruženoj pomoći, toplim rečima podrške i dugogodišnjem prijateljstvu koje je Aci mnogo značilo od kada ga je bolest bacila u postelju. To ga je i neretko i jedino održavalo u životu. Odavno me je stid i sram što živimo od tuđe milostinje. To sam rekla i predsedniku Udruženja Branislavu – Banetu Živanoviću, kao i da se ne osećaju obaveznim prema nama ni u kakvom smislu, jer nas tolike godine pomažu. Bane mi je samo na to rekao: „Ljiljo, vrlo dobro znamo kakva je situacija i pomagaćemo dokle god možemo.“ Ostali su pri toj odluci i sada, kad Ace više nema. Hvala svim članovima Udruženja do neba, nikad neću moći dovoljno da im se odužim. Isto tako, veliko i od srca hvala i Slobodanu iz daleke Australije, neka ga dragi Bog čuva – rekla je Ljiljana.

Budući da i Ljiljanina ćerka, Acina mlađa sestra, isto boluje od odumiranja bele moždane mase (bolest motornog neurona) i da je na Ljiljani da sada i nju neguje, zato joj je ova novčana pomoć iz Kanade i Australije mnogo znači.

– Teško je opisati kako nam izgleda svaki dan, posebno gledati sopstveno dete kako se muči, jauče od bolova, vrišti, ječi po čitav dan i noć, a biti potpuno nemoćan da mu pomogneš. Ipak, u Dom nisam mogla ni Acu da stavim, niti ćerku Jelenu. Znam kako bi se to završilo i nemam srca. Majka sam i moja su deca. Mnogi ljudi, a među njima i divni Bane Živanović, rekli su mi da ne znaju kako izdržavam. Odavno više nisam ni u mogućnosti da bilo šta radim i zaradim kako bi nam bilo bar malo lakše. Zato nam je svaka pomoć dobrih ljudi poput članova Srpske bratske pomoći iz Kanade i čitaoca „Vesti“ kao dar s neba – iskreno će Ljiljana, zahvalivši se pritom svim dobrim zemljacima koji su bili njihov jedini oslonac u nedaćama.

Puko bitisanje

– Moja Jelena je obolela kasnije, ali evo već 10 godina i ona se pati kao i Aca. Ona je moje sudbine, samohrana je majka kao i ja, a svoje dete ne može više ni da vidi, jer je potpuno slepa. Ne može da se brine o sebi, ne ustaje iz kreveta. Dok sam brinula o Aci morala sam da platim ženu da je pazi, jer sama nisam mogla da brinem o dvoje odraslih ljudi. Sada je Jelena kod mene, tako da mogu da je pazim, a i da njenog sina poštedim muke i bola zbog stanja u kome je njegova majka. Naši životi odavno su pretvoreni u puko bitisanje i više ne znamo da se radujemo. Jedini ponos nam je unuk koji se za sebe sam lavovski bori. Odličan je student, prethodno đak generacije i izborio se za školsku stipendiju – rekla je drhtavim glasom Ljiljana Čolić (70).

Duže od decenije uz Čoliće

O mučeničkom i tegobnom životu Ljiljane Čolić i njenog sina Aleksandra, a pre svega divnim ljudima koji su mislili i pazili na njih, pišemo više od decenije. Za sve to vreme Aleksandru i Ljiljani je stizala vredna pomoć u vidu lekova, novca, odeće, obuće, namirnica. Slobodno možemo reći da ih je upravo ta dobrota održavala.

– Da nije bilo čitalaca „Vesti“, verujem da moj Aca odavno ne bi bio u životu. Samo zahvaljujući njima je poživeo koliko je to bilo moguće. Istina je i da se na kraju namučio, ali nadam se da se njegova duša sada odmorila. Svim našim donatorima i ovom prilikom želim da se zahvalim za sve što su učinili za nas. Njihovu dobrotu nikad zaboraviti neću – poručila je Ljiljana.