Sećanje na 1999: Ljiljani otadžbina draža od života

Povodom obeležavanja 20-godišnjice NATO bombardovanja SRJ prisećamo se najupečatljivijih priča za koje smatramo da ne treba da odu u zaborav, a objavljivali smo ih u „VESTIMA“ tokom tih tragičnih događaja.

Vreme ove naše nesreće koja nas je iznenada i bez krivice zadesila, kad bombe rakete agresora razaraju naše gradove sela, i kad se gine na sve strane, prosto je neverovatno koliko je jedna čitulja, objavljena 11. aprila, na sam dan Vaskrsa, izazvala radoznalost i nedoumicu kod mnogih.

U toj čitulji, uz fotografiju lepe žene, stoji: Princezi-dobrovoljcu, Ljiljani Karađordević, koja izgubi svoj mladi život u Peći 1. aprila 1999. godine, a sahranjena 10. aprila u Topoli – poslednji pozdrav od kumova Dragijane i Miće“.

Navirala su pitanja… Ko je princeza iz dinastije Karađorđević koja se početkom zločinačke agresije NATO našla kao dobrovoljac na Kosmetu, u Peći, kako je „izgubila svoj mladi život“ i otkud to da je „sahranjena u Topoli“. Jer, na Oplencu, u crkvi Svetog Đorđa, zadužbini kralja Petra I, Karađorđevići imaju svoju porodičnu grobnicu, pa su mnogi pomislili da je i „princeza-dobrovoljac“, Ljiljana Žikić-Karađorđević, tamo sahranjena i da pripada njihovoj dinastiji…

I pisac ovih redova, iako dobar poznavalac dinastije Karađorđević i jedan od njenih hroničara, bio je za momenat zbunjen zato što u rodoslovu ove dinastije takvo ime uopšte ne postoji. Ali, ubrzo je misterija razrešena, jer se, u stvari, radi o staroj poznanici, pesnikinji Ljiljani Đogović, koja je mnogima bila poznata i kao lepotica, manekenka i glumica epizodnih uloga u nekim jugoslovenskim filmovima!

Ko je princeza – dobrovoljac?

Ljiljana je svojevremeno, tokom 1996. godine, bar kako je, tada za novine pričala, bila velika Ijubav vremešnog, tri decenije od nje starijeg, princa Tomislava Karađorđevića, koji od 1991. godine živi na Oplencu. Tvrdila je da se tajno verila sa princom i da bi trebalo da se venčaju čim se on razvede od svoje druge supruge princeze Linde, koja ga je, navodno, napustila i sa dvoje dece otišla da živi u London. Princ Tomislav je, takođe u štampi, to negirao, a Ljiljana mu je na to odgovorila i svoju tvrdnju potkrepila serijom fotografija na kojima se ona i princ vole, kako je to neko tada primetio, „kao golubovi“. Od svega je stvorena svojevrsna afera koja je početkom 1997. godine zabavljala čitaoce nedeljnih listova. Ali, o tome kasnije. Da vidimo ko je „princeza-dobrovoljac“, ta neobična dama nemirnog avanturistićkog duha, svestrano nadarena…

Ljiljana je jedno od troje dece (sestra Gordana i brat Bogdan) Živka Đogovića, vozača iz Hercegovine, i majke Milice, rođene Žikić iz sela Žabara kod Topole. Rođena je 9, marta 1957. godine u Kragujevcu. Tamo je završiia muzičku i baletsku školu. Roditelji su se ubrzo razveli i Ljiljana je sa majkom, bratom i sestrom došla u selo Žabare da živi. U znak protesta što ih je otac napustio, Ljiljana je odbacila prezime Đogović, uzela majčino Žikić i još dodala prezime svoje rano preminule babe po majci, Manojlović, čiji koreni, po ženskoj liniji, vode od Karadorđevog brata. Tako se Ljiljana zvanično prezivala Žikić-Manojlović. lz Žabara Ljiljana dolazi u Beograd, studira na Fakultetu za organizaciju, ali naočita i lepa učestvuje na raznim izborima za mis širom zemlje. Godine 1978. godine ušla je u uži izbor za „Mis Jugoslavije“. Bavila se manekenstvom, a početkom osamdesetih godina se oprobala i na filmu, igrajući obnažena epizodne uloge u filmovima „Nije nego“ „Tigar“, zbog čega su joj neki zamerili. Kako je sama tada govorila, „nije želela da se povinuje prljavim igrama filmskih reditelja“, te zato nije dobila neku zapaženiju ulogu. Želela je i da snimi ploču, a sebe je, najzad, našla u pisanju poezije, i u tome je bila veoma uspešna. Dva puta se udavala i razvodila i iz tih brakova ima šestoro dece. Dvoje iz prvog braka žive u Kanadi, kod njene sestre, a četvoro iz drugog braka, u Beogradu, kod oca. A, onda je upoznala princa Tomislava Karađordeviča…

U hramu upoznala princa

„Tomislava sam“, izjavila je Ljiljana početkom 1997. godine u jednom intervjuu, „upoznala 1993. godine, u Hramu Svetog Save na Vračaru. Stric mi je tamo bio sveštenik i nagovorio me da se slikam sa princom koji je došao u posetu Hramu. Stala sam pored njega i slikala se, ali me tom prilikom on nije ni očarao ni fascinirao. Posle godinu dana ponovo smo se sreli u manastiru Milton u Torontu, gde sam došla kod sestre Gordane u nameri da ostanem u Kanadi. Čekala sam da dobijem dozvolu za boravak. Pričali smo tada o Srbiji, našoj Topoli, o Karađorđevićima, o našoj istoriji i našem napaćenom narodu.“

Ljiljana je u Kanadi objavila zbirku ljubavnih i dečijih pesama. Postala je član izdavačke kuće „Ambasadori mira“ u Americi i svake godine učestvovala na Festivalu pesnika, na kome učestvuju najuglednije ličnosti iz sveta književnosti, filma, politike, muzike i nauke. Billa je patriota, liznad svega je volela Srbilju i Srbe. I za njih se borila na svoj način. Za vreme rata u Hrvatskoj i Bosni učestvovala je širom Kanade i Amerike na svim mitinzima, govorila o pravednoj borbi Srba, pisala na tim skupovima čitala rodoljubive pesme. Njeni nastupi na kanadskoj i američkoj televiziji i intervjui u uglednim listovima, pogotovo njene rodoljubive pesme koje je čitala ili objavijivala, dosta su doprinele afirmaciji borbe Srba u Jugoslaviji za svoja nacionalna prava. Godine 1994. dobila je pesničku nagradu u Americi za rodoljubivu pesmu „Braniću Srbiju i kad budem mrtva“. „Princ Tomislav Karadordević“, pričala je svojevremeno Ljiljana, je čestitao na toj nagradi i rekao mi da je neopisivo srećan što sam baš u Americi dobila nagradu za rodoljubivu pesmu, jer Srbija i Srbi zaslužuju da budu poštovani u celom svetu, pa smo se dogovorili da ostanemo u vezi. Međutim, kad sam 1995. godine čula da je princ Tomislav teško bolestan, nisam sačekala da dobijem papire o stalnom boravištu u Kanadi, već sam vođena nekom neobjašnjivom silom napustila „obećanu zemlju“ i bukvalno odjurila kod njega na Oplenac. Dan proveden sa Tomislavom protekao mi je kao tren. Uz njega sam bila tako sigurna, tako srećna, ispunjena, raspoložena, da sam želela da ovekovečim ta veličanstvena osećanja, i posvetila sam mu pesmu. U njoj sam mu rekla sve: „Ako me voliš reci mi to odmah, a ako mi to ne kažeš zauvek ću otići iz tvoga života“. Tomislav me je zagrlio, poljubio i na taj način odgovorio da želi da bude sa mnom.“ Tako je sve počelo. Ljubav Ljiljane i princa Tomislava, kako nam je tada rekla, počela je maja 1996. godine na Oplencu. Teška bolest koja je obrvala princa odvela je Ljiljanu u crnogorski krš, kod profesora Jove Andričića. Profesor je spravio napitke od lekovitog bilja, od kojih se princ bolje osećao. Ljiljana kaže da joj zarad ljubavi ništa nije bilo teško- princ je imao slabu cirkulaciju, pa je satima znala da mu masira noge…

Ljubav, strast i sreća

„Tomislav i ja“, rekla je u tom intervjuu Ljiljana, „živeli smo u kući na OpIencu skoro, godinu dana. Cela Topola to zna. Baš kao što zna da se Tomislavljeva supruga Linda svega tri puta pojavila na Oplencu i to samo na nekoliko dana. Tomislav mi je rekao da će se razvesti od Linde i da će se oženiti sa mnom, čak me je i tajno verio 27. oktobra 1996. godine. Dogovorili smo se da i venčanje bude tajno. Išli smo kod matičara u Topolu da se o tome dogovorimo. Na jednom ručku kod njega njegove prijateljice Nade Golubović u Beogradu, pred pedeset ljudi, Tomislav me je predstavio kao svoju verenicu i buduću suprugu, ženu koja ga je, kako je rekao, povratila u život. To je činjenica. Ja sam došla na zgarište njegovog života. Bila sam uz njega kad su ga svi napustili i trudila se da mu pomognem da vrati veru u sebe. U tome sam uspela. Ništa mi nije bilo teško, jer ga volim do neba. Upravo se spremam da objavim treću knjigu ljubavnih pesama, koju ću povetiti svom suprugu Tomiju, kako ga iz milošte zovem. A, i on mi je govorio da je tek pored mene upoznao ljubav, strast i sreću. Pričao mi je da me voli do Boga i da će me voleti i kad bude napustio ovozemaljski svet.“ Ljiljana je verovala da bi sve bilo onako kako su Tomislav i ona planirali da princ u svom okruženju „nije imao loše ljude koji su protiv nje“. Ispričala je da je napustila Oplenac uoči dočeka Nove, 1997. godine, jer je Tomislav na nagovor svoje prijateljice Nade Golubović morao da ode u Beograd i da sa njom i njenim prijateljima provede novogodišnju noć. „To nisam“, rekla je Ljiljana, „mogla da dopustim jer sam žarko želela da s njim dočekam tu našu prvu zajedničku ludu noć. Ali, on je otišao za Beograd, za njim i ja. Verovala sam da će se situacija srediti i da ćemo ponovo biti zajedno“. Međutim, to se nije dogodilo. Počele su intrige i laži na njen račun. I ona je zbog toga odlučila da sve iznese u javnost. Da kaže istinu…

„Ja se ne stidim što volim čoveka trideset godina starijeg od mene“.

Zbogom, moja kukavice

Kad je Ljiljanina ispovest ilustrovana fotografijama bila objavljena, princ Tomislav se našao u nelagodnoj situaciji. Novinari su ga saletali sa svih strana i on je bio prinuden da se oglasi.

Prilično vešto… „Čuo sam i ja“, rekao je novinarima, „da postoji neka žena koja stalno priča da će se udati za mene i već sebe naziva „beogradskom princezom“. Znate, „beogradska- princeza“ je osoba koja piše pesme i onog trenutka kad sam shvatio da naše druženje kod nje prerasta u nešto više, rekao sam joj da više ne dolazi u Topolu. Ta žena priča svašta o mojoj supruzi Lindi, napada je, a za sebe kaže da je princeza Karađordević. Ona jeste potomak Karađorđevića, ali ne direktno, od Karađorđa, već od njegovog brata. Znači, na neki način smo u srodstvu, tako da i kad bih hteo njome ne bih mogao da se ženim, jer pravoslavlje ne dozvoljava takvu vrstu braka. Ume ona da me pozove telefonom i da mi kaže da sam kukavica.“

Kada je ovo pročitala, Ljiljana se ponovo oglasila. „Srce mi se kida“, rekla je novinarima, „jer Tomislav Karađorđević s kojim sam provela skoro godinu dana; hladno, bez razmišljanja gazi i negira našu ljubav. Kao da nema svedoka i dokaza.  Žao mi ga je, srce mu je kod mene, to mi je i sam priznao, a javnosti hoće da predstavi idealnu sliku braka sa Lindom. A, znam da je sve to pod uticajem onih iz njegove okoline koji me ne vole i koji su pro-tiv mene. Najpre Nada Golubović iz Beograda. A, gde je bila tolike godine dok je Tomislav bio sam i dok se ja nisam pojavila? Kaže, da smo mi rođaci i da bi bio incest da se oženi sa mnom. A dovodio je popa u vilu na Oplenac dok smo živeli zajedno i ovaj mu je lepo objasnio da crkva odobrava brak medu rođacima preko četvrtog kolena. A što se žali da sam ga nazvala kukavicom, to je tačno. Samo ne preko telefona. Kad smo se posle one svađe oko dočeka nove 1997. godine rastali, sela sam i napisala mu pismo puno ljubavi u kome sam istakla da je pretvaranje kukavičluk. Rekla sam mu ako me voli neka to ne krije i pismo završila rečima: Zbogom, moja kukavice!“

Poginula kao – Karađorđević

Posle odlaska sa Oplenca uoči 1997. godine, Ljiljana je živela u švom stanu u Budimskoj 36.

Sva se posveiiia pisanju poezije, ali i proze. Započela je da piše i autobiografski roman „Koreni“. Družila se uglavnom, sa prijateljima, piscima, novinarima, glumcima… l dalje je iznad svega volela Srbiju i bila velika Srpkinja i patriota. Bila je i veoma pobožna. Odlazila je u crkvu i molila se za svoj narod. Teško joj je, kažu padalo sve ovo što nam se događa. Pogotovo na Kosovu i Metohiji. Kad su počela bombardovanja i objavljeno ratno stanje, dok su mnogi mladići bežali od Vojne obaveze, Ljiljana se nimalo nije dvoumila. Rekla je rodbini i prijateljima: „Idem da se borim za svoj narod!“ I, 28. marta se prijavila Vojsci Jugoslavije kao dobrovoljac. Izrazila je želju da ide na Kosmet i da se bori protiv albanskih terorista i separatista, koji nasrću ne samo na njen narod nego i sve one koji nisu uz njih. Vojska ju je primila. Dobila je uniformu i oružje. Sa jednorn grupom dobrovoljaca otišla je prvo u jedan logor u okolini Beograda na kratku obuku. Zaiim je njena dobrovoljačka vojna jedinica prebačena u Niš, da bi stigla u Peć. Nažalost, samo posle tri dana od stupanja u vojsku, poginula je 1. aprila, u jednom okršaju u Peći i to od pogrešnog metka, odnosno metka koji nije bio njoj namenjen.

Vojni policajci su tog dana uzaludno zvonili na vrata njenog beogradskog stana, noseći tužnu vest. Pošto tamo nikog nije bilo, oni su o Ljiljaninoj pogibiji obavestili komšije, a ovi rodbinu u selu Žabarima, sestru i brata u Kanadi i Australiji, prijatelje po Beogradu. Svi su bili prosto šokirani ovom vešću jer su Ljiljanu svi neizmerno voleli.

Kovčeg sa njenim telom vojska je dopremila u mrtvačnicu Vojno-medicinske akademije u Beogradu, a zatim na groblje u selo Žabare, gde joj počiva majka i ostala rodbina. Sahrana je bila skromna. Došli su rođaci i prijatelji. Brat Bogdan uz Australije, zbog otežanog prevoza, stigao je tek posle sahrane. Skrhan tugom prvo je otišao na sestrin grob.

Najbolji prijatelji, odnosno kumovi, kako su se, kažu, među sobom zvali Dragijana i Mića Lazarević iz Beograda, dali su onu čitulju s početka priče. Dragijana, još uvek poteresene pogibijom svoje najbolje prijateljice, objašnjava one reči iz umrlice koje su izazvale zabunu i  nedoumicu u javnosti:

Znate, Ljiljana je to volela i mi smo je zvali – princeza. Govorili smo: „Naša preinceza“. Uostalom, i princ Tomislav je zvao „beogradska princeza“. To je od njega , valjda, i počeklo. A ono Karađorđević? Pa to joj piše u ličnoj karti. Ljiljana Žikić- Karađorđević! Ona je dugo i uporno tragala i ispitivala svoje poreklo i korene. O tome je počela da piše i roman. I dokumentima je dokazala  da vodi poreklo od Karađorđevića. Na osnovu toga vlasti su joj, u ličnoj karti, pored majčinog prezimena Žikić, upisali i prezime Karađorđević.

Eto, tako je završila svoj buran i neobičan život Ljiljana Žikić-Karađorđević. Lepotica, manekenka, filmska glumica, pesnikinja. Srpkinja i veliki patriota. I princeza, ali samo u čitulji.

Ljubljenoj zemlji

I kada umrem ja ću nogom, opet stati

Da stojim ko hrabra I visoka stena

Pogled će večno, granicu da prati

Ni grob mi neće reći da me nema.

Izniknuću svuda, gde se miče cveće

Gde vazduh ima I gde nema, tamo

U svemu ću biti I za šta se ne zna

I za ono kol’ko možemo I znamo.

Stražar ću biti surovi I strašni

Tuđin I lopov da se stalno plaši

Jer Srbin ne može da se zove robom

Srbija to su svi vekovi, naši.

Čuvaću granicu, Srpske zemlje moje

Oprost za grumen, neću dati nikome

Ljubljena Srbija, svetlište to je

braniću iz groba s kostima, svom vikom.

Moje će ruke, hleb, svakom da nude

Al’ Srbiju nikad, to je sve što imam!

Ni ognjišta, Groblja ni dedove moje

Zbog njih će pogača I otrov da bude.

I kad umrem ja ću nogom, opet stati

Da stojim ko hrabra I visoka stena

Pogled će večno, granicu da prati

Ni grob mi neće reći da me nema.