Ilija Bakić (70) iz Medveđe kod Despotovca je od ušteđevine koju je sa suprugom Miroslavom stekao u Švajcarskoj kupio stan i kuću u ekstra zoni u Kragujevcu.
Kada se pre pet godina sa suprugom vratio iz pečalbe odlučio je ipak da živi u Medveđi, a u gradu žive njihova kćerka Slavica, unuka Ivana i praunuk Vuk.
– Živimo u pravom raju – ponosno kaže švajcarski penzioner dok nam pokazuje velelepnu vikendicu, uređene bašte, plastenike i torove i kaveze sa životinjama.
– Odrastao sam na prostom pasulju i proji. Nismo imali hleb! U obližnjoj vodenici kupovali smo ugagričen (žižljiv) kukuruz da bismo pravili česnicu za Božić. Bio sam presrećan kada sam nedavno kupio tu vodenicu da bih je obnovio. Zbog toga poštujem svaki svoj dinar, ali, čim sam mogao, kupio sam sve što sam nekada želeo da imam -iskren je Ilija.
U zavičaju je počeo da radi kao zidar još kad je imao 17 godina. Pravio je ciglu i prodavao je. Onda ga je rođak sedamdesetih godina prošlog veka odveo u Švajcarsku. Prvih devet godina radio je kao sezonski radnik u vešeraju kod Hanca Šlusera u turističkom mestu Gštad u Švajcarskoj. Bio je nezadovoljan, jer ga Nemac nije redovno prijavljivao, pa ga je oštetio za 18 meseci radnog staža. Baka Frida Rajžebah, sa kojom su se sprijateljili je to znala i pomogla mu je da dobije vizu. Ilija se potom zaposlio u fabrici čokolade u Cirihu, a ubrzo je tamo počela da radi i njegova supruga.
– Bili smo jedini Srbi među Švajcarcima – s osmehom se priseća Ilija.
Pošto je u mladosti mnogo voleo životinje, a zbog siromaštva nije mogao da ih ima, iz Švajcarske je uvezao četiri krave još dok je radio kao sezonski radnik. Kako je sve više zarađivao, rešio je da uzgaja konje. Prva dva ždrebeta poni konja rase mini šetland, po ceni od po 1.500 švajcarskih franaka, uvezao je pre tri decenije. Tada ih niko nije imao u okolini. Redovno je posećivao izložbe konja i nije postojao pastuv u Švajcarskoj koga nije poznavao. Jedno vreme ih je imao 20, ali pošto nije mogao da brine o njima, prepolovio je njihov broj.
– Kad se samo setim koliko mi je dokumentacije bilo potrebno! Ali, ništa nije moglo da me spreči u mojoj zamisli. Pored konja, sada imam dvadesetak komada afričkih patuljastih kozica, nekoliko rasa papagaja, patuljaste i zečeve kastro reks, a od golubova uzgajam mađarsku rasu kis-kus, lepezane i blondinete – nabraja Ilija.
On mladima poručuje da mora mnogo da se radi da bi se steklo. Bilo je, veli i onih koji su otišli u inostranstvo, ali nisu uspeli, pa su se vratili u zavičaj.
Direktor u gostima
– Ja bih do pet radio u fabrici, a onda bih išao u dve-tri firme da čistim. Pošto mi je trebala preporuka, zamolio sam Gerga Kegia, jednog od direktora fabrike, da me preporuči. On mi je rekao da nisam normalan što toliko radim. Znam da nisam, ali ti samo kaži da sam vredan, rekao sam mu. Kada je pre dve godine dolazio kod mene, rekao je da je pozitivno iznenađen, jer je shvatio da sam imao cilj, koji sam hteo da ostvarim po svaku cenu. Tek kada je video sve što imam, rekao je da me je razumeo -ispričao nam je Ilija.
Kajanje
Ilija kaže da se pokajao što kćerku Slavicu, koja u Kragujevcu ima frizerski salon, nije odveo u Švajcarsku.
– Ja sam otišao, jer sam morao. Za komad hleba. Smatrao sam da je dovoljno da ona završi srednju školu da bi lepo živela, jer su tada plate bile 1.500 ondašnjih nemačkih maraka. Gledano sada, bolje da je otišla – smatra naš sagovornik i dodaje da su on i supruga Miroslava ostali u Srbiji, od poštenog rada nikada ne bi mogli da zarade ni deo onoga što sada imaju.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
