Sanja Marinković iskreno o krahu braka sa Aleksandrom Uhrinom

TV lice Sanju Marinković (47) odavno je javnost prozvala kraljicom televizijskih rejtinga, a ona je ponosna na činjenicu da je duže od četvrt veka zadržala osećaj da radom oplemenjuje svoj život.

Iako je krasi blistav osmeh i sjajan pogled, autorka i voditeljka emisije „Magazin IN“ u sebi nosi mnoge tuge koje su njeno srce trajno promenile. Razvod i smrt oca učinile su joj prošlu godinu najtežom u njenom životu. Beograđanka zavidne linije uprkos tome bez samosažaljenja korača kroz život s pozitivnim stavom, nadajući se da će uskoro upoznati nekog ko će je inspirisati da bude srećnija.

Kada se osvrnete, na šta ste najviše ponosni i da li biste eventualne greške ponovili kad bi moglo sve ispočetka?

– Žena ovog milenijuma u Srbiji definitivno sama plaća za svoje greške jer ljubav, a sve je u životu neki oblik ljubavi, nije matematika pa da lako sabiramo i oduzimamo svoja iskustva. Odnosi koje gradimo, bilo u poslu, ljubavi, prijateljstvu ili roditeljstvu, jesu neka vrsta edukacije i tako ih doživljavam. I nisam uvek bila odličan đak – bilo je ispita koje nisam položila, ali kako mi je rekla jedna moja gledateljka kada me nedavno srela na ulici: „Ćero, život ne da kako ti hoćeš, već okrene kako se nisi nadala“. Život me je neprijatno iznenadio prošle godine i zato će moje srce, nažalost, zauvek biti smanjeno za pola broja, ali duša, nadam se, neće. Ponosna sam na svaki trenutak u svojoj više od 25 godina dugoj karijeri i svakoga dana sebi postavljam nove izazove koji mi poslovni svet čine lepšim. Nemam osećaj kao da radim, već kao da sebe oplemenjujem novim saznanjima. Kada se baviš javnim poslom na našim prostorima, nije lako da traješ četvrt veka, a sačuvas ponos i dostojanstvo. Oduvek sam se trudila da ostanem dosledna svojim uverenjima, ali sam neke svoje greške, nesmotrenosti i osude skupo platila.

Koliko su se tokom godina menjala vaša uverenja i stavovi o ličnim granicama i koliko su se one promenile?

– Vedar duh i poruke optimizma deo su moje ličnosti i mojih uverenja, tako da sam se oduvek trudila da pojačam osmehe u privatnom životu i aplauze u poslovnom, kao antidepresive, kada se suočim s teškim trenucima. Kada me pitaju kako posle nimalo lakih i lepih momenata u ljubavi imam osmeh na licu i sjaj u očima, volim da istaknem da verujem da na svetu ima više velikih ljubavi nego uspelih brakova, a jedna od njih je bila i moja ljubavna priča sa Aleksandrom. Sećam se reči pokojne Isidore Bjelice iz moje emisije: „Ako imaš krivu kičmu, ravna stopala ili krive zube, sve će uraditi da te isprave, ali ako imaš pogrešna ljubavna uverenja, niko se neće uzbuđivati oko toga, iako realno možeš da umreš zbog njih“. Nažalost, mame i možda bake nisu umele na vreme da nam kažu da ne treba po svaku cenu da nađemo drugo biće koje će osvetliti, usrećiti i promeniti naš život nabolje, već da smo mi same odgovorne za svoju sreću. Moja baka Anđelija se još kao mlada razvela i sama odgajala moju mamu i njenog brata. Živela je s nama dok sam bila mala i njena uverenja su mnogo uticala na mene da naučim da budem svoja i slobodna, i zahvalna sam joj na tome. Prava ljubav mora biti bez granica i takva da, ukoliko postavimo granice, onda smo sebični i mislimo samo na sebe, bilo da je reč o partnerskim ili prijateljskim odnosima. Čim neko postavi granice, ja se povlačim.

Šta danas nikako ne tolerišete što ste ranije mogli? I šta ne opraštate, što ste ranije bili u stanju?

– Verujem da mi u životu dobijamo ono što tolerišemo. Oduvek sam za sve loše krivila prvo sebe, pa onda okolnosti i na kraju druge. Ne kažem da je to pametno, ali je možda mudro, jer najgore je živeti s osećanjem žrtve, a naročito u ljubavi. Najvažnije je da naučimo da se ohrabrimo po meri svog srca i trudim se da tu lekciju savladam jer sam u ljubavi i odnosima u životu tolerisala i praštala mnogo. Što kažu terapeuti – imam loš mentalni menadžment i verovatno mi je i zbog toga trebalo mnogo godina da shvatim da tolerancija i praštanje nisu recept za srećan brak i da sam možda neke stvari u srcu i duši trebala mnogo ranije da stavim na mesto koje mi prija, i odem. Retko kad se ljutim na druge, uglavom samo na sebe, i ponekad na Strahinju. Mama kaže da sam kraljica popustljivosti i tolerancije u majčinstvu, i da to neće izaći na dobro.

Da li ste se često susretali sa životnim izdajama i kako ste se ih podnosili?

– Pre bih to nazvala izneverenim očekivanja nego izdajama, ali svi dobijamo ono što dopuštamo i tolerišemo. U zrelim godinama sam shvatila da zaista treba da prestanemo da očekujemo, izvinjavamo se, dokazujemo, objašnjavamo. I da treba da menjamo svoj život i odnose kada nam je dosta toga. Nažalost, gubitak oca, zvanični razvod braka u kome sam bila više od decenije i ostale promene u mom životu dogodile su se u istom trenutku. Ali ja ne trošim vreme na samosažaljenje, već ću se zauvek truditi da živim život o kakvom sam oduvek maštala.

Verujete li da vas ljubav tek čeka?

– Naravno, ali sigurna sam da će ovog puta sreća zavisiti od doze trpeljivosti. Vesna Jugović je nedavno rekla u mojoj emisiji da je prvi brak uvek edukacija i slažem se s njom.

Da li je ljubav tokom vremena osuđena na promene ili smatrate da ona mora da zadrži svoj inicijalni „iskričavi“ oblik?

– Svi se u životu menjamo i najlepši mi je kompliment što mi poslednjih meseci svi govore kako sam se promenila, „procvetala“, prolepšala. Tako je i u partnerskim odnosima. Volela bih da upoznam muškarca koji će me inspirisati da budem radosnija, zadovoljnija i uz koga ću se i ja razvijati kao ličnost. Naravno, prvo hemija pa intelekt. Još se nije pojavio nijedan koji je izazvao takve hemijske reakcije u mojoj glavi, čekam.