Duže od decenije starica Stana Minić (86) iz zabitog Dragočeva na Rogozni živi sama u planinskom bespuću, daleko od grada, lekara i prvih komšija, bez ikakvih primanja i pomoći, kuća joj je trošna i hladna brvnara bez vode i kupatila, od pre dve godine potpuno je nepokretna i vezana za invalidska kolica, u životu je održavaju retke komšije iz susednih planinskih sela i čitaoci „Vesti“ koji joj povremeno pošalju poneku donaciju, za hleb, mleko, ogrev i lekove… Od imovine poseduje samo mačka i dve kokoške.
Nespremna za zimu
Za razliku od nekih ranijih zima, kada je imala dovoljno drva, brašna i lekova, ovu je baka Stana dočekala potpuno nespremna, delom što je nepokretna i nemoćna, a delom i zbog toga što su je naši čitaoci i dobrotvori iz dijaspore pomalo „zaboravili“, za godinu dana siromašnoj starici stigle su samo dve donacije, jednom 50 evra, drugi put 100 švajcarskih franaka, poslednja u oktobru prošle godine.
Nakon što je ovih dana napadao veliki sneg, koji je dolazak do zabitog Dragočeva učinio skoro nemogućim, starici je još teže, a strah od hladnoće, bolesti, gladi i samoće iz dana u dan je sve veći.
– Dok sam mogla da ustajem, nahranim kokoške i sebi spremim nešto od hrane, bilo je lakše, sada kada sam potpuno nepokretna i nemoćna boga molim da me što pre uzme, da se više ne mučim. Biće mnogo teško kad napadaju još veći snegovi, kad danima ne vidim čoveka i kad vukovi i lisice počnu da zavijaju ispod mog prozora, bojim se da ni komšije iz susednih sela neće moći da me obiđu, bog neka mi je u pomoći – ističe baka Stana i nada se da je dobri ljudi neće zaboraviti.
Dobrotvori iz Australije kupili su mi krevet sa dušekom, šporet, frižider i televizor, obezbeđivali su mi i ogrev, pomagali da platim struju. Hvala im, bog im dao sreće i zdravlja, da nije bilo tih dobrih ljudi sigurno danas ne bih bila u životu – dodaje starica.
Starici je ovih dana pomoć potrebnija više nego ikada do sada, nada se da će se javiti neki dobrotvor koji će joj omogućiti da joj poštar Rade Joković, jedini čovek koji i tokom zime dolazi u Dragočevo, iz Novog Pazara donese lekove, koji hleb i nekoliko baterija, zahvalna je svima koji su joj, kako kaže, bar za deceniju produžili život.
Beda i samoća
Sa potpuno istim nevoljama suočava se i Dušimir Vuksanović(85), jedini žitelj zabitog sela Pačevina na padinama Golije i dugogodišnji štićenik našeg Humanitarnog mosta. On je u bedi i samoći preživeo tri moždana udara, mnogo surovih zima i svakakvih oskudica. Iako je delimično paralizovan i jedva pokretan, bez ikakvih prihoda i zdravstvene knjižice, Dušimir se hrabro bori da preživi u planinskoj zabiti. U tome mu, kao i baki Stani, pomažu dobre komšije iz susednih sela, koje mu povremeno donesu hleb, mleko i lekove, i naši čitaoci sa raznih strana sveta koji ga, kako kaže, povremenim donacijama održavaju na ovom svetu. Poslednju donaciju(50 evra) dobio je u oktobru prošle godine.
– Nemam nikoga svoga, živim sam i bogu se molim da ne padnem na postelju, zahvaljujući razumevanju dobrih ljudi više ne gladujem, kad stigne neka pomoć kupim ponešto od hrane i lekova, sve je mnogo skupo, pa se nisam najbolje spremio za zimu, bogu se molim da kao dosad bude blaga i ja dočekam proleće – žali se ovaj nemoćni starina i nada se da će mu naši čitaoci svojim prilozima pomoći da dočeka još jedno proleće.
– Samo da imam za hranu, lekove i ogrev i to malo struje što potrošim da platim, ništa više meni ne treba. Hvala svima koji su mi do sada pomagali, hvala unapred i onima koji će mi, nadam se, i dalje pomagati – poručuje ovaj usamljeni i bolesni gorštak sa Golije.
Nemoćni starci
Poznati humanitarac i naš saradnik Hido Muratović kaže da Stana i Dušimir nemaju ni penziju, niti negu.
– Nisu jedini, samo u ovom kraju znam za stotinu nemoćnih staraca koji žive od sevapa i kojima niko ne okreće glavu, posebno je kritično u zabitim selima na Goliji, Rogozni i Pešteru, da je više brige u državnim institucijama našlo bi se rešenje iz za njih – objašnjava Muratović.
Nema ko da ih sahrani
Dešavalo se da preminuli starci danima budu u svojim kućama, a da niko ne zna da više nisu u životu, jer u mnogim selima više nama ljudi. Neke od usamljenih nevoljnika nema ko da sahrani, pa je više puta morala da se angažuje Muratovićeva humanitarna organizacija Ljudske sudbine.
