Sada je mnogo lakše

Mnogo su se u poslednjih devet godina namučili Rada i Vladan Pendić, siromašni žitelji Đonlija na Goliji i roditelji Stefana Pendića, đaka pešaka iz ovog zabitog planinskog sela. On je osam godina pešačio do škola u Popama i Šaronjama, a potom i do Novog Pazara gde je trenutno učenik prvog razreda Srednje tehničke škole za dizajn kože i tekstila.

Da bi školovali Stefana, jedino dete u Đonlijama i jedinog đaka škole u obližnjim Popama, a zatim i đaka pešaka u deset kilometara udaljenim Šaronjama, moralo je ovo dvoje gorštaka da pešači sa Stefanom do škole, da ga svakog dana sreću na dugom i neizvesnom putu, da mu trče u susret i nose kabanicu kad iznenada počne sneg, da nadniče ili beru šipurak i kleku kako bi Stefan kupio knjige i utoplio se pred zimu.

Život ove porodice znatno je olakšao čitalac „Vesti“ i veliki dobrotvor O. V. iz Sidneja u Australiji koji već nekoliko godina Stefanu mesečno šalje stipendiju od 120 australijskih dolara. Da nije bilo ove pomoći, veliko je pitanje da li bi Stefan nastavio školovanje posle četvrtog razreda osnovne škole i da li bi danas bio srednjoškolac u Novom Pazaru.

– Ne verujem da bismo sami izdržali. Jedno vreme stipendija iz Sidneja bila nam je jedini prihod. Od nje smo svi živeli. Naš dobrotvor nam je bio velika podrška da istrajemo u školovanju našeg deteta – priča Stefanova majka Rada koja, pošto je pešačenje postalo veoma naporno, sada sa sinom boravi u Novom Pazaru. Tamo mesečno samo za stan, grejanje i ishranu moraju da obezbede više od 200 evra. Veoma se obradovala kada smo joj saopštili da će donator O. V. znatno uvećati Stefanovu stipendiju, a potpuno je ostala bez teksta kada je, umesto očekivanih 120 dolara, iz Sidneja stiglo 370 dolara.

– Ovo je neverovatno, radost jedna velika i neizmerna. Pomoć nam je stigla kada nam je najpotrebnija, što bi se reklo, u pet do dvanaest. Od imovine u selu Đonlije, gde su ostali suprug Vladan i drugi sin Srđan, koji su jedini žitelji ovog napuštenog sela, imamo samo kravu, tele i nekoliko kokošaka. Nema ni posla, niti mogućnosti do leta da se i dinar zaradi – priča Rada i dodaje:

– Nova i uvećana stipendija omogućiće meni i Stefanu da mnogo lakše opstanemo u Novom Pazaru i da Stefan, kao i do sada, dobro uči i da jednog dana, uz Božju pomoć, stane na svoje noge. Put je dug i biće težak, ali se mi nadamo da ćemo, pogotovu sada kada imamo tako veliku pomoć dobrotvora iz Australije, mnogo lakše stići do cilja. Nemam reči kojima bih se zahvalila našem donatoru i spasiocu. Bog neka ga čuva, želimo mu svu sreću ovog sveta – poručuje ova hrabra majka sa Golije.

Sam od iduće jeseni

Stefan i Rada planiraju da samo ove godine oboje budu u Novom Pazaru. Čim Stefan još poraste, ojača i upozna grad, majka će se vratiti u Đonlije.

– Nadam se da će od iduće školske godine Stefan moći sam da se snađe u gradu, što bi bilo znatno jeftinije. Postoje i izgledi da se u Novom Pazaru otvori i neki đački dom ili internat, što bi nam najviše odgovaralo. U svakom slučaju, ja planiram da se vratim u selo, da kupimo bar još jednu kravu, (jednu su nam poklonili čitaoci „Vesti“) i da pokušamo da živimo od stočarstva – naglašava Rada Pendić.

Muke sa matematikom

Stefana je ovih dana zakačio virus. Imao je i temperaturu, ali sa časova nije izostajao. Mnogo mu je značilo što je uz njega majka Rada i što ga u iznajmljenom stanu čekaju topla soba i uvek topao ručak.

– Za sada je sve dobro u školi, mahom četvorke i petice. Malo lošije ide matematika, ali i to se popravlja. Pošto više nema višesatnog i napornog pešačenja, stižem da savladam gradivo i da se lepo odmorim. Želja mi je da postanem modelar obuće, da kreiram nove cipele i patike. Jedva čekam da počne i praksa. Do neba sam zahvalan mojim roditeljima i našem dobrotvoru O. V. iz Sidneja bez čije pomoći verovatno ne bih nastavio školovanje – ističe Stefan Pendić.