Kažu da je svaki narod poznat po svojim junacima, ali Srbija je imala jednog koji je umesto mačem, ratovao perom i ironijom. On je na sceni otkrivao ono što su drugi skrivali pod kapom ozbiljnosti. Njegovo oružje bio je smeh, a njegovo ime – Branislav Nušić. Rodio se na današnji dan 20. oktobra 1864. godine u Beogradu, da bi čitav vek kasnije njegovo pero i dalje bilo oštrije od mnogih sablji.
Školovao se u Smederevu i Beogradu, bio je pravnik po zvanju, a po prirodi tumač našeg naroda. Njegova komedija nije bila samo šala, već anatomski prikaz društva. U njegovim delima, činovnici su marširali bez cilja, gospođe su nosile tuđe snove kao šešire, a narod, onaj pravi, obični narod, smejao se i plakao u isto vreme.
Radio je kao novinar, diplomata, pisar konzulata u Bitolju i vicekonzul u Prištini. U državnoj službi proveo je decenije, menjajući kancelarije, ali nikada pogled na svet.
Kao upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i kasnije Narodnog pozorišta u Sarajevu, gradio je scenu na kojoj će Srbija učiti da se gleda u ogledalo. Pisao je pod pseudonimom „Ben Akiba“, ali njegovo pravo ime bilo je već sinonim za ironiju koja pogađa pravo u srce.
Nušić je razumeo Srbe bolje nego mnogi filozofi i političari zajedno. Znao je da naš smeh nije bekstvo, već znak snage. Da je ironija naša narodna mudrost, a komedija naš način da preživimo i kad život postane karikatura samog sebe.
Pogled redakcije portala Vesti Online
U njegovom svetu, sve je imalo smisla – i smeh i suze. Jer iza svake rečenice krila se tiha poruka, da se ljudi ne dele po moći, već po meri duše. I zato Nušić nije samo pisac, on je večiti učitelj naše naravi. Verovao je da narod koji ume da se nasmeje, nikada ne nestaje. Jer taj smeh nije znak lakomislenosti, već snage i mudrosti. I koliko god nam se mrgodili sa Zapada, Srbija će u njegovom duhu, uvek znati da im odgovori osmehom. Onim Nušićevskim, toplim i prkosnim, koji govori više od svake reči.
Piše: Stefan Bogdanović
