“Vesti” u Loparama i na Majevici (6): Ne možeš bez ovog vazduha

Akademija nauka i umetnosti BiH, davne 1969. godine objavila je rad akademika, Milenka S. Filipovića, „Majevica s osobitim obzirom na etničku prošlost i etničke osobine majevičkih Srba“ u kome je opisao i istoriju svakog od mesta na ovoj planini.

U delu u kome govori o selu Jablanica kod Lopara, Filipović navodi da je reč o „veoma prostranom i veoma raštrkanom naselju sa mnogim zaseocima“. Za zaselak Lukići navodi da se nalazi oko puta iz Mačkovca u Šibošnicu, od stare škole u Mačkovcu pa do Ornice, a da u naselju ima 264 domaćinstva. Danas, pedesetak godina kasnije, selo broji oko 8.000 ljudi, ali se na prste jedne ruke mogu pobrojati kuće u kojima barem neko nije u inostranstvu.

– Od početka sela, pa sve do kraja, svi su negde u dijaspori. Najviše nas ima u Švajcarskoj, ali imamo „predstavnike“ i u Austriji, Nemačkoj… – smeje se 63-godišnji Stevo Lukić.

U invalidskoj penziji je od prošlog maja. Čitav radni vek je živeo i radio u austrijskom Blajburgu gde su i dalje supruga Gordana i sinovi Miodrag i Mitar.

– Neka ih. Jedva sam čekao penziju da bih se vratio i ne žalim se. Prošle godine sam pekao rakiju, ali ove šljiva nije rodila, mraz je odneo. Takve su vam zime ovde.

Stevo ponosno ističe da je Jablanica jedno od retkih sela koja je slogom uvela struju, telefon…

– Skupljali smo i za put jer je u poplavama 2014. jedan deo skroz uništen. Imamo obećanje da će se popraviti. Put preko Priboja do Tuzle je dobar, ali ovaj koji je vodi preko Majevice je u katastrofalnom stanju, a za 20 minuta se stiže u Tuzlu – jada se Stevo.

Blizina Tuzle znači i da je ovo selo jedno od najbližih granici sa Federacijom BiH. Stevo Lazić kaže da je posledica ratnih dešavanja podatak da su brojna srpska sela na samoj entitetskoj liniji ostala potpuno prazna.

– Tamo gde je bilo rata ni danas nema puno ljudi. Slabo se meštani vraćaju. U Šibošnici skoro pa nikoga, svi su nekuda otišli. Slično je i sa Visorima koje je tokom rata popaljeno. Većina Srba je od tada u Dvorovima kod Bijeljine, Piperima, Busnici. Slično je i sa selom Lukavica. Mrtva sela duž granice – kazuje Stevo.

U kući pored njegove je brat od strica, dve godine mlađi, Dragan Lukić. Ove godine završio pečalbu. Punih 34 godine je radio u Švajcarskoj, u kantonu Sant Galen i Vatvilu.

– Dosta je bilo arbajta, starosna penzija. Čitav radni vek sam proveo na građevini – priča Dragan.

Smeje se na naše pitanje kako provodi penzionerske dane i ima li „dosade“.

– Lepo, lepo. Nije loše ovako, ništa ne radiš, a parica kaplje svaki mesec. Doduše, još će se raditi, ali sada za moju dušu. Počeo sam da se malo bavim pčelama, a i oko kuće stalno ima nekog posla. A i ne mereš sedeti, navikli smo da se stalno nešto radi.

Njegova deca, sinovi Nenad (26) i Mladen (31) su ove godine došli na godišnji odmor i već se vratili.

– Tako sam i ja radio dok sam morao – kikoće se zadovoljno.

Objašnjava da nije moglo da se dogodi da barem dva puta ne dođe godišnje u rodno selo.

– I kada je rat bio, ovde je bila linija, i tada smo dolazili. Na početku dolaziš zbog nostalgije, onda zbog starih roditelja, a na kraju ne možeš bez ovog vazduha. Tako smo se supruga i ja i odlučili da se skroz vratimo. Imamo kuću tamo, ali tamo nema moje Majevice, nema ove slobode – priča nadahnuto Dragan Lukić.

Željni zavičaja

Stevo Lukić ističe da je ove godine na Majevicu stigao rekordan broj ljudi koji privremeno rade u inostranstvu.

– Prošle godine je zbog silnih ograničenja i karantina taj dolazak bio gotovo pa nemoguć. U Austriji su mere bile veoma restriktivne, bio je jedno vreme policijski čas, čak i zabranjen izlazak iz države. Slično je bilo i u drugim zemalja. Zato su ljudi ovog leta bili željni zavičaja. Ali, generalno, i dalje je sve manje i manje ljudi koji se odlučuju da odmor provedu kod svojih kuća – navodi Lukić.

Vakuf skoro prazan

Odmah iza Jablanice nalazi se selo Vakuf. U njemu je tokom posete reportera „Vesti“ bilo tek nekoliko dijasporaca, mahom penzionera-povratnika. O odanosti selu svedoči crkva koju su meštani podigli 2002. godine, ali i ogroman spomenik četvorici pripadnika Vojske Republike Srpske koji su u ovom delu Majevice položili život u odbrani Srpske.

Prema popisu iz 2013. godine selo je imalo 292 žitelja.

Cvjetko Krstić (57), jedan od onih koji su bliži potpunom povratku iz Švajcarske. Cvjetko je pod Alpe otišao 1980. godine, sada veći deo godine u Vakufu. Kaže da je tokom zime u selu tek pedesetak duša.

– Većini, pa tako i meni, porodica je i dalje gore: sin, dve kćeri, dva unuka, zet… Svi su u Arauu. A Vakuf je tokom zime skoro prazan, tek je 50-tak ljudi u selu i to uglavnom penzionera, povratnika. I ja sam jedan od njih. Mogao sam da ostanem u Švajcarskoj, ali srce nije dalo, ovde mi je prava kuća – kaže Cvjetko Krstić.

Sutra – „Vesti“ u Loparama i na Majevici (7): Ne odričem se korena