Ratko Đurković: Nisam neiskusan trener

Nedavno je na klupu rukometaša Crvene zvezde seo Ratko Đurković. Nekadašnji reprezentativac Srbije i Crne Gore, stameni pivotmen sa Cetinja prihvatio se nezahvalne uloge da sa crveno-belima pokuša da izbori opstanak u eliti. Bivši član Lovćena, Metaloplastike, Sintelona, Partizana, Bidasoe, PIK Segeda i Bosne prvi put će kao trener raditi u Srbiji. Prethodno je ostavio trag u većini eks- jugoslovenskih republika: Crnoj Gori, Makedoniji i BiH, oprobao se u Grčkoj, Kataru, Kuvajtu i Mađarskoj.

Đurkoviću neće biti lako na novom zadatku. Naprotiv! Koliko će biti teško govori podatak da su igrači koji su izneli najveći teren u jesenjem šampionatu oti šli „kud koji mili moji“. Pojedini su povređeni, neki su napustili Ljutice Bogdana… Ipak, nema kukanja. Ratko Đurković, kome u radu pomaže Anton Bukelić, a sve nadgleda sportski direktor Ognjen Kajganić, krenuli su u (ne)moguću misiju…

Kako je došlo do saradnje sa Crvenom zvezdom?

– Poslednjih mesec dana imao sam kontakte sa ljudima iz kluba, počev od Kajganića, kasnije i člana UO Dragana Škrbića i direktora Nenada Peruničića. Bio sam slobodan i njima je to bilo interesantno. Rekli su mi u kakvoj su poziciji, šta žele, kakvi su planovi za dalje, tako da me je zainteresovalo i pored toga što se ekipa trenutno nalazi u borbi za opstanak, a kao brend zaslužuje više. Nisam imao nikakve informacije, osim da je prva i osnovna stvar da se izbori opstanak, a onda, ako sve bude u redu, da se u nekoj budućnosti gradi nešto na duže staze i mnogo bolje i stabilnije – počinje priču za „Vesti“ Ratko Đurković.

Poverenje kao magnet

Zvuči zanimljivo?

– To me je zainteresovalo. Pre svega, privuklo me je poverenje trojice ljudi, koji su bili moji saigrači, što u reprezentaciji, što u klubovima, da mi povere ekipu u ovom periodu. Imamo dogovor na četiri meseca, a posle ćemo da vidimo. Ukoliko ostvarimo zajednički cilj, videćemo šta dalje, odnosno da se ta saradnja produži, da sednemo, biramo igrače i u skladu sa budžetom postavljamo ciljeve, koji bi sigurno bili veći.

Koliko ste pratili dešavanja u srpskom rukometu, pre nego što ste došli u Ljutice Bogdana?

– Što se tiče zemalja nekadašnje Jugoslavije, uvek sam bio uključen u dešavanja, jer sam prethodno radio i u BiH, Makedoniji… I dok sam radio u Mađarskoj vodio sam računa o tome koje igrače sa ovih prostora imam u ponudi, tako da znam situaciju.

Da li ste uspeli za ovo kratko vreme da vidite šta su prednosti i mane ekipe?

– Sve sam video. Momci koji su tu, dobro rade i tu nema nikakvih problema, ali je evidentno da imamo deficit rukometaša na bekovskim pozicijama i radimo na tome da neko dođe. Znam da je Zvezda počela sezonu u kompletnom sastavu, ali desilo se mnogo stvari. Ono što znam, od rukometaša koji su pod ugovorom, imamo trojicu povređenih, ili bolesnih, a oni su imali veliku minutažu. Na primer, Horvat, Đurović i Nenadić. Ne znamo kada će se neko od njih priključiti, da li će moći da se računa na njih. Horvat sigurno neće moći da pomogne ekipi do kraja sezone, Đurović je pod znakom pitanja, kao i Nenadić. Ostali igrači, koji su bili tu, otišli su na polusezoni, ili u toku prvenstva iz razloga znanih klubu i njima. Jasno je da nam je potrebno nekoliko pojačanja, odnosno neko ko bi mogao da doprinese cilju. Ponuda je jako skromna, teško je naći slobodne rukometaše. Dva beka bila bi po meri u ovom trenutku.

Opstanak – što pre

Šta je prioritet u periodu koji je pred vama?

– Prvenstveno, cilj je da se stabilno odigra plej-aut, da se obezbedi opstanak što pre i da za to vreme ja kao trener, vidim šta će biti kostur ekipe, da se vidi sa kim može da se nastavi saradnja, da bi se formirala ekipa, ili pojačala na mestima za koje ja kao trener procenim da su potrebna. Mali test za sve nas. Ne bih davao neke veće prognoze. Ono što ja imam od talenta, to je sigurno rad. Mislim da imamo da radimo dobro i da samo na taj način možemo da razmišljamo i obećavamo da će doći ciljevi koji su pred nama.

Crnogorcima nije baš svojstveno da vole da rade?

– Svi se šale sa tim, ali kad ste me pitali za odnos Partizan – Crvena zvezda. Pristalice crno-belih znaju da sam imao vrlo pošten odnos prema klubu i rad. Tako će biti i sada u Zvezdi, uz poštovanje svih drugih klubova. Tu nema nikakvih problema. Voleo bih da svi to shvatimo kako treba.

Već imate veliko trenersko iskustvo: Crna Gora, Makedonija, Katar, Kuvajt, Mađarska, Grčka?

– Imam kontinuitet, što smatram vrlo važnim u ovom poslu. Evo, već 11 godina sam trener i možda u tom period sveukupno godinu dana nisam imao posao, ali počeo sam kod kuće od mog Lovćena, osvojio Kup Crne Gore, išao dalje u Mađarsku, u Komo, pa Grčka, Pelister… Doduše, ono što mene zaista privlači je klub koji ima neki renome, može da se bori za titulu. To je bio razlog da pre četiri godine iz Mađarske, gde je prioritet bio opstanak, odem u ekipu koji se bori za titulu, banjalučki Borac. Eto, nažalost, posle toga je bilo nekih problema u finansijama, nije mogla da se nastavi SEHA liga, pa sam otišao u Katar, ali ostaje želja da sebe nađem u nekom klubu, koji bi mogao da omogući velike rezultate. Imam kontinuitet rada, imam želju i nisam više neiskusan trener, to je sigurno.

Nigde kao kod kuće

Gde vam je, kao igraču, najviše bilo po volji?

– Tu su osećanja vrlo pomešana. Uvek kad čovek osvoji titulu, onda mu je u tom mestu vrlo lepo. Moram da istaknem one prve titule, koje sam osvojio sa mojim Lovćenom sa Cetinja, to je poseban doživljaj, pošto je bilo kod kuće, dosta nas je bilo iz tog grada, podigli smo našu igru i klub na nivo igranje Lige šampiona, to je bilo fenomenalno. Takva energija u gradu i državi za rukometom, teško će se ponoviti, a voleo bih. Posle toga, Partizan je bio klub koji se razlikovao od svih pre toga, Metaloplastike, Sintelona, Lovćena, pošto medijski, navijači, bilo je na drugačijem nivou. Čovek je nađe na jednoj pozornici, na udaru svih, pa sve poprima drugu dimenziju. I, to je bilo lepo!

Ipak, ako morate da birate?

– Onda je došao odlazak u Španiju, u jedan veliki klub, Elgorijagu Bidasou, pa četiri godine PIK Segeda, koji je već tada pokazivao da je strašan, a vidimo u poslednje vreme koliko je jak i moćan. Sa njim je bilo titula, osvajanje Kupa Mađarske… Kada imate tako dugu karijeru, imate i epizode koje čoveku nose zadovoljstvo i stvarno se sećam tih momenata, ali bih onaj domaći klub, u kome sam počeo karijeru, u gradu gde sam rođen, stavio na prvom mestu – zaključuje Đurković.

Ratko je, kao trener, osvojio Kup Crne Gore sa Lovćenom i titulu BiH sa Borcem iz Banjaluke. Sa Patrom je bio vicešampion Grčke…

Ne zna se prava snaga

EP u Mađarskoj je ušlo u završnu fazu, a prva asocijacija na njega biće „čudan šampion“.

– Potpuni haos, od početka priprema do igre, uopšte pravila određivanja kako će da se održi. Međutim, moram da kažem da je sam turnir i nekoliko utakmica donelo vrlo lep i kvalitetan rukomet, bez obzira na to kako su se ekipe spremale i trenirale. Ono što je važno, bilo je i iznenađenja. Prvo bih izdvojio prolazak Crne Gore u drugi krug i pobedu u drugoj fazi, ali i Holanđane. Mislim da je to dobitak ovog EP, ali nije pravo merilo kvaliteta. Mnogo je rukometaš nedostajalo zbog povreda, a tek sa koronom se ne zna prava snaga ekipa. Dugo sam bio u Mađarskoj, kao igrač i trener ukupno osam godina, znam koliko ulažu u rukomet i na kom je sve to nivou. Ipak, Mađari su jedva dobili jednu utakmicu na šampionatu u grupi, golom razlike, dok su ostalo pogubili, nisu bili ni blizu drugog kruga. To su neka razočarenja, a znam koja su to ulaganja, milioni, stranci, treneri, igrači i opet ništa.

Nekada je reprezentacija bila na prvom mestu

Vi ste neko ko je u reprezentaciji Jugoslavije „zakačio“ dve generacije i onu za koju su igrali braća Peruničić, Jovanović, Škrbić, ali i ove mlađe – Anđelkovića, Nikolića…

– Kada sam se priključio nacionalnom timu, bio je miks generacija. Dešavanja u bivšoj Jugoslaviji i sve što je pratilo taj period, dovelo do toga da se, možda, ne iskažemo u pravom svetlu. Uvek smo se borili za medalju, bilo je tu polufinala Olimpijskih igara, prvenstava, pa se na kraju dva puta dođe do bronze. Kvaliteta je bilo, sigurno, daleko više, nego danas. Iako nije bilo još odličja, bili smo vrlo blizu. Odnos svih nas je bio mnogo bolji. Drugačije se gledalo na nacionalni tim, drugačije su funkcionisali i igrači i klubovi i savezi, lige su bile neuporedivo jače. Bilo je dosta rukometaša iz domaćeg šampionata, koji su bili u dresu sa državnim grbom. Sada se mnogo promenilo. Biti deo te reprezentacije, značilo je da je kvalitet na vrhunskom nivou.

Danas je situacija mnogo drugačija.

– Sa ove tačke gledišta, dometi su bili vrhunski, pošto sada postavljamo ciljeve – da prođemo prvi krug! To je ta razlika u odnosu na prošlost. Pre smo bili nezadovoljni kada smo četvrti, peti, a sada je to vrh, srazmerno tome koliko se svuda ulagalo i ulaže, onda je jasno da je uspeh kada smo među pet-šest. Lepo bi bilo da se sada razočaramo takvim plasmanom, ali treba da se napravi kontinuitet, da bi se stiglo do tog nivoa. Mislim da smo mi još vukli korene rada eks Jugoslavije i generacija koje su stasavale i gledale na šansu da dođu do nacionalnog tima, a ne prvo dobar ugovor, pa onda „e, sad mogu“, pa „sad mi dozvoljava slobodno vreme, evo častiću da sam u reprezentaciji…“

Ratko objašnjava:

– Tada je sve bilo na drugom mestu, a reprezentacija na prvom. Sve se podređivalo tome, a sada se sve okrenulo. Lige su, generalno, bile mnogo jače. Imali smo momke sa 18-19-20 koji su već bili igrači, sad je to vrlo retko. Nekada je bilo normalno da si na prelasku iz juniorske selekcije u seniorsku konkurent za A tim bio mlad do 25-26. A, to nije mladost, već si formiran igrač.

Bićemo opet zajedno

Ratko Đurković bezmalo dve decenije je sa suprugom Tamarom. Iz njihovog braka izrodilo se troje dečice:

– Do sada smo bili zajedno u Mađarskoj, Banjaluci… Bilo je mesta gde smo mogli da budemo na okupu, zbog organizacije, škole. Videćemo šta će biti u budućnosti. Ne bih davao neke dugoročne prognoze, ali ako se sve poklopi, bićemo zajedno i u Beogradu. Supruga i deca su trenutno u Crnoj Gori. Luka ima 14, Lara 10 i Nikša tri godine.

Ne očekujem reakcije navijača

Jeste da u rukometu to nije toliko izraženo, ali da li očekujete neku reakciju navijača i Zvezdinih i Partizanovih, što ste seli na klupu „večitog rivala“?

– Mislim da to nije taj nivo… Igrao sam u Partizanu, proveo vrlo lepo vreme Humskoj. Bili smo šampioni i to su nezaboravne godine, nešto po čemu me pamte navijači crno-belih. Posle 20-ak godina od igračke karijere, sada sam u profesionalnoj trenerskoj ulozi i stvarno mi je izazov ime kluba. Uvek sam poštovao velike klubove i, naravno, moguće da će biti nekih reakcija, ali ne verujem da je to na nivou da bi nekoga trebalo da brine. Želim da se ostvarim kao trener i mislim da to može da mi pruži samo veliki klub, što Zvezda sigruno jeste, kao što je i Partizan, naravno. Moje ambicije su da kao trener dostignem bar one domete koje sam ostvarivao kao igrač, ili veće.

Bavim se nama

Debitujete protiv Radničkog u pretkolu Kupa „Branislav Pokrajac“:

– Iskreno, prvo gledam sa kojom ekipom ću uspeti da se suprotstavim Kragujevčanima, jer to brzo dolazi. Više sam se bavio nama. Bitno mi je da do tada imam oformljenu ekipu koja bi kasnije mogla da nastavi i ostale bitke. Naravno, imaćemo pripremu za Radnički, to nije problem. Kragujevčani su odličan protivnik – ističe Ratko.

Bolje je boriti se za titulu

Gde vam je, kao treneru, bilo najlepše, a gde najteže?

– Sigurno je bilo najbolje u klubovima koji su se borili za titulu i kao igrač sam uvek bio u takvim sredinama. U Mađarskoj sam, uglavnom, bio u ekipama koje se bore za opstanak i to je bilo baš teško, pošto su skraćeni i budžeti i mogućnost dovođenja kvalitetnih rukometaša. Uvek je to mnogo veći stres, nego borba za titulu. Ali, ako se već prihvatim nekog posla, onda ću to da odradim kako treba i ne plačem kako mi je loš sastav. Kad čovek izvuče maksimum iz onoga što ima, onda je čist pred sobom, poslodavcem, navijačima i, na kraju krajeva, sve se to prepozna.