Rat na pragu Evrope

Sukob Jermenije i Azerbejdžana oko oblasti Nagorno-Karabah opet je prerastao u borbe na širokom frontu sa stotinama poginulih i ranjenih u borbama i bombardovanju sela i gradova i desetinama oborenih i spaljenih vazduhoplova, oklopnih vozila i oruđa. Jermeni su u noćnoj kontraofanzivi povratili položaje izgubljene prvog dana, a večito nemirni Kavkaz zapretio je da uvuče i moćne evropske i azijske igrače, ali i uvek ratoborne narode poput Čečena i Kurda, dok je dokumentovano da Turska već iz krhkim primirjem uspokojene Sirije prebacuje glavoseče Islamske države u Azerbejdžan.

Turskim genocidom namučeni i proređeni Jermeni žive u procepu između Gruzije koja nije postala članica NATO samo usled vojne intervencije Rusije 2008. godine, zatim Azera (narod turskog porekla), Irana i neoosmanske politike predsednika Redžepa Tajipa Erdogana koja predviđa odlučujući uticaj Ankare na svim bivšim teritorijama Otomanske imperije od Balkana, do Crnog mora, Kavkaza, Bliskog istoka i Egipta. Prema jermenskim izvorima, turski avioni F-16 koji su pre mesec dana prebačeni u Jermeniju na navodne manevre već su učestvovali u vazdušnim napadima.

Sultan čuva vlast

Redžep Tajip Erdogan ima i unutarpolitičke motive u ovom ratu pošto je prošlog proleća izgubio lokalne izbore u velikim turskim gradovima, pre svih u Istanbulu (petina biračkog tela) i prestonici Ankari. On od tada za opstanak na vlasti traži podršku radikalnijih religioznih snaga turskog društva, pre svega iz dubine Anadolije. Već im je učinio ozbiljan ustupak odbacujući politiku Kemala paše Ataturka koji je prošlog veka uglavnom izveo Tursku iz srednjovekovnog blata. To je simbolično pokazao i ponovnim petvaranjem Aja Sofije u džamiju, kao i zapaljivim govorima.

Ipak, ukoliko se konflikt otrgne kontroli, Erdogan će imati veliki problem oličen u oko 17 miliona Kurda, čije je nezadovoljstvo i želju za nezavisnošću proteklih godina udavio doslovno ratnim operacijama u nekoliko turskih oblasti i većih gradova često sravnjenih sa zemljom.

Pretnja knjaza Gasanova

Šef kurdskih poslanika u jermenskom parlamentu, knjaz Gasanov, već je pozvao svoje sunarodnike u Turskoj da se suprotstave planovima Ankare i Bakua (prestonica Azerbejdžana).

– Isto tako turske vlasti pozivaju da se uništi kurdski narod i sve njegove organizacije. S obzirom na genocid koji se sprovodi nad Kurdima svakog dana, našem narodu je jasno šta se sada dešava u Nagorno-Karabahu. Mi ćemo uvek biti uz Jermene – rekao je Gasanov, a ako se njegova pretnja ostvari, sukob će se kao i mnogo puta do sada preliti preko cele teritorije Turske, sve do granica EU, odnosno Bugarske i Grčke kojoj Ankara celo leto preti oružjem, budući da Atina u ime Brisela sprečava dalji put migranata s Bliskog istoka.

TRAMP: Zaustaviti nasilje

Povodom eskalacije situacije u Nagorno-Karabahu oglasio se američki predsednik Donald Tramp koji je izjavio da će SAD pokušati da zaustave nasilje koje je buknulo između Jermenije i Azerbejdžana.

– Veoma pažljivo gledamo na to. Imamo puno dobrih odnosa u tom regionu. Videćemo da li to možemo da zaustavimo – rekao je Tramp, a prekid sukoba traže i Moskva, Berlin i Brisel.

Generalni sekretar UN Antonio Gutereš pozvao je takođe da se hitno obustave borbe i obnove pregovori.

Svođenje računa

Redžep Tajip Erdogan obratio se naciji izjavom koja uvlači Tursku u rat.

– Došlo je vreme da konča jermenska okupacija, vreme je da se svedu računi – rekao je Erdogan.

Rusija čuva leđa

Odlučujući faktor u Jermeniji je Rusija koja u toj zemlji ima i vojnu bazu. Naime, Jermenija je članica ODKB sa Rusijom, Belorusijom, Kazahstanom, Kirgistanom i Tadžikistanom. Reč je o vojnom savezu u kome članice jedna drugoj garantuju bezbednost, teritorijalni integritet i nezavisnost. Ukoliko bi se borbe prelile s teritorije Nagorno-Karabaha, Jermenija bi imala pravo da zatraži zaštitu od ODKB, pre svega Rusije.

Analitičari u Moskvi smatraju da je to bio glavni razlog što je jermenski premijer Nikola Pašinjan proglasio ratno stanje i opštu mobilizaciju muškaraca od 18 do 55 godina, stavljajući Azerbejdžanu do znanja da će ga uvući u totalni rat u kome Moskva neće moći da ostane po strani. Pritom, Rusija ima zajedničku granicu s Azerbejdžanom i ozbiljne trgovinske interese u toj zemlji. Naime, Azerbejdžan delimično izvozi gas preko Rusije, ali želi da se oslobodi te kontrole gradnjom gasovoda kroz Tursku, što ga samo udaljava od Moskve kao i nastojanje da kupuje oružje i na drugim stranama. Osim toga, u Azerbejdžanu su svesni da bi u slučaju otezanja rata ostali bez rezervnih delova i municije za naoružanje kupljeno u Rusiji. Ipak, i Azerbejdžan je proglasio mobilizaciju.

Naravno, Moskva nije oduševljena novim ratom na svojim granicama i ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, inače Jermen, poziva na primirje i pregovore. Isto čini i Ramzan Kadirov, predsednik ruske Čečenije, svestan da bi deo njegovih sunarodnika mogao ponovo da pokuša da odvede tu republiku u propast.

Iran na oprezu

Iran, koji se graniči sa Jermenijom i Azerbejdžanom, ne gleda blagonaklono na ovaj rat, a posebno ne na prisustvo Turske na Kavkazu i u kaspijskom regionu. Teheran poziva na primirje i pregovore u čemu ga je podržala Kina, međutim, bliska prošlost pokazala je da se ne libi da vojno interveniše kao u Siriji, gde je jedan od glavnih saveznika predsednika Bašara al Asada.

Primirje krvavo kao bitke

Nagorno-Karabah je odlukom vođstva SSSR pripojen Azerbejdžanu odmah posle revolucije, a ova pokrajina nastanjena Jermenima 1988. godine proglasila je otcepljenje koje još niko nije priznao. Nasilje je preraslo u bespoštedni rat 1992-1994. koji ničim nije bio ograničen, budući da su se velike sile novog svetskog poretka usmerila na proces dezintegracije sistema kog je socijalistički blok stvorio u Istočnoj Evropi i rat u bivšoj SFRJ. Za vreme rata na vlast je došao bivši funkcioner KGB-a Hejdar Alijev, koga je nasledio današnji predsednik Ilham.

Jermenija, sa snažnom i bogatom dijasporom u kojoj je bilo mnogo intelektualaca svetskog ranga, nanela je poraz Azerbejdžanu, oslobodivši ne samo Nagorno- Karabah, nego i sedam okolnih oblasti preko kojih se spojila sa ovom republikom.

Od kako je potpisano primirje bilo je na desetine sukoba od kojih je poslednji najžešći. Pregovori o sudbini Nagorno-Karabaha za to vreme nisu se pomakli s mrtve tačke.

Strah od iskandera

Ministar spoljnih poslova Azerbejdžana rekao je da njegova zemlja ima spreman odgovor ako Jermenija upotrebi ruske balističke rakete tipa iskander, koje su toliko moćne da su u Evopi razlog svađa Rusije i NATO.

Portparolka jermenskog ministarstva odbrane Šušak Stepanjan je saopštila da je vojska Azerbejdžana koristila teške višecevne raketne bacače.

– Užasnuti teškim gubicima koje su pretrpeli, neprijatelji su koristili teške višecevne raketne bacače TOS. Jermenska vojska nije pretrpela gubitke – navela je Stepanjan.

Ona je dodala da je na desetine tela azerbejdžanskih vojnika završilo na teritoriji pod kontrolom jermenskih snaga nakon oslobađanja ranije izgubljenih položaja na liniji fronta, kao i da je zarobljeno 11 azerbejdžanskih oklopnih vozila.