Radost za siromašne

Sticajem raznih okolnosti, živela sam na nekoliko kontinenata i sa suprugom proputovala celi svet, i danas, kada sam u penziji i daleko od moje otadžbine i dalje putujem, ali rodni kraj ne zaboravljam, pratim šta se dešava u mom Kruševcu i drugim delovima Srbije i trudim se da, kad god sam u mogućnosti, pomognem starima, bolesnima i nemoćnima o čijim nevoljama čitam na stranicama „Vesti“. Donaciju od 250 evra šaljem siromašnim đacima pešacima sa Golije i Peštera i teško bolesnom i usamljenom Bošku Beliću, jedinom žitelju zabite Praštevine na padinama Golije, u nadi da ću im bar malo olakšati preteški život.

Za marljive đake

Ovo je deo poruke naše anonimne čitateljke i dobrotvorke iz Berlina, koja se ovih dana javila našoj redakciji sa molbom da njena pomoć što pre bude uručena onima kojima je namenjena. Mada dobrotvorka nije navela kome od brojnih đaka pešaka uručiti njene donacije, odlučili smo da po 100 evra dobiju Nikola Matković iz sela Joše na Goliji i đaci-pešaci iz porodice Svetlane i Darka Jelića, žitelja zabitog pešterskog sela Janturine, „izgubljenog“ na samoj granici Srbije i Crne Gore.

Siromašni Nikola ima samo bolesnog oca Milovana, za godinu dana izgubio je majku, babu i dedu, dugo je morao sam da muze kravu, peče hleb, sprema ručak, pere sudove i kilometrima, po kiši i snegu, pešači do škole u udaljenom selu Šaronje. Sada je učenik četvrtog (završnog) razreda srednje mašinske škole u Kragujevcu, do diplome mu je ostalo još samo pola godine.

Kada samo bili gladni, bez igde ičega i na ivici provalije, spasli su nas dobri ljudi, najpre su nas prehranili i utoplili, a potom nam i sagradili kuću u našem Jošu na Goliji, ne bih mogao da se školujem da nije bilo čitalaca Vesti, slali su mi za knjige, autobus, topli obrok i đački dom, hvala im beskrajno. I ovu donaciju, dobrotvorke iz Berlina potrošiću za školovanje, kupiću nešto od knjiga i školskog pribora i izmiriti dug za stanovanje u đačkom domu, hvala joj beskrajno, želim joj svu sreću u životu, dobro zdravlje celoj porodici i puno radosti – poručuje Nikola i naglašava da jedva čeka da završi školu i ponovo bude u svog bolesnog oca Milovana.

Donacija iz Berlina puno znači i siromašnim supružnicima Darku i Svetlani Jelić iz zaseoka Janturine na Pešteru koji u „srpskom Sibiru“ jedva odgajaju sedmoro dece. Mada su im naši čitaoci i drugi dobri ljudi svojevremeno izgradili novu kuću, oni još žive u staroj brvanari bez vode i struje, jer nemaju novca za useljenje, a Mićo, Miloš, Marko, Marjan, Marija, Marijana i Milica rastu i svoje domaće zadatke pišu uz svetlo sveće i petrolejke, do škole pešače po desetak kilometara.

Nadali smo se da će nam nova kuća iz korena promeniti život, na žalost, prošle su tri godine, a mi se i dalje patimo, jer nemamo novca za šporet, kauče, sto, stolice i sve što je potrebno jednom domaćinstvu, pa smo prinuđeni da i dalje živimo nomadskim životom, najteže je deci, još ne znaju šta je kompjuter i crtani film – priča Svetlana Jelić.

Za knjige i ogrev

Svaka pomoć zlata nam je vredna, imamo nešto stoke i, hvala bogu, nismo gladni, ali za školovanje dece i poboljšanje uslova njihovog života i učenja – nemamo, ako prodamo stoku nećemo imati od čega da se prehranimo. Hvala puno dobrotvorki iz Nemačke, bog neka je čuva, njenu donaciju potrošićemo za knjige i utopljavanje naših đaka pešaka, svevišnjeg i dobre ljude molimo da nam pomognu da se uselimo u naš novi dom – naglašava Svetlana i podseća da su čitaoci „Vesti“ uz njenu porodicu duže od dve decenije.

Radost za Boška

Obradovala je, donacijom od 50 evra, anonimna dobrotvorka iz Berlina i usamljenog mučenika Božidara Boška Belića, jedinog žitelja zabite i napuštene Praštevine na padinama Golije. Teško bolesni i jedva pokretni (sa štakama) Boško živi sam u oronuloj i polusrušenoj kući u kojoj mu tokom zime, uprkos drvima i šporetu, preti smrzavanje. Sudbina je ovog nesuđenog inženjera dovela na najniže grane, iz Beograda se na Goliju vratio zbog bolesne majke, kada je ona preminula ostao je u rodnom selu gde se teško razboleo i „pao s nogu“, nema za lekove, hranu i najosnovnije namirnice, tek od nedavno štićenik je našeg Humanitarnog mosta.

Sad mi je najvažnije da živ dočekam proleće, hvala dobrim ljudima na razumevanju i pomoći, hvala dobrotvorki iz Berlina, želim joj srećnu novu godinu i da je bog čuva – poručuje usamljeni i bolesni Boško.