Radost iz belog sveta

Da dobri ljudi iz dalekog sveta nikada ne zaboravljaju siromašne đake pešake u Raškoj oblasti, uverili su se, još jednom, prvih junskih dana, Marija – Mara Milanović iz zabitog Žunjevića na Rogozni, Stefan Pendić iz zaseoka Đonlije na Goliji i Nikola Matković iz sela Vučići na drugoj strani ove planine.

Zabit i sirotinja

Svi su veoma siromašni, a dobri đaci, dugogodišnji su štićenici našeg Humanitarnog mosta, da nije bilo pomoći naših čitalaca iz celog sveta, u planinskoj zabiti i sirotinji ne bi mogli ni da se prehrane, a kamoli da se školuju.

Najmlađa Marija Milanović od septembra kreće u peti razred osnovne škole i više će morati da pešači do još udaljenog sela Lukare, Stefan Pendić je učenik četvrtog razreda Srednje tehničke škole u Novom Pazaru i uskoro će završiti školovanje, a Nikola Matković je student druge godine informacionih tehnologija na novopazarskom Državnom univerzitetu. Mala Mara živi sa siromašnim roditeljima Milanom i Evom, u trošnom kućerku sa zemljanim podom nemaju vodu i kupatilo, Stefan jedva preživljava sa majkom Radom, ocem Vladanom i bratom Srđanom. Nikola Matković živi sa bolesnim roditeljima Slavomirom i Jevrosimom, i njegov dom je sa zemljanim podom, bez vode i kupatila.

Da Mara, Stefan (ako upiše fakultet) i Nikola i naredne jeseni bezbrižno nastave svoje pešačenje i školovanje, ne strahujući hoće li, kad krenu svakodnevne kiše, a potom i snegovi, imati novca za kiflu, svesku, čizme ili jaknu, pobrinuli su se dobrotvori O. V. i Marko iz Sidneja i humana porodica Tešić iz Melburna, sve troje su mnogo puta do sada pomagali sirotinji u ovom kraju i drugim delovima Srbije.

Meni i mojim roditeljima Milanu i Evi ponovo je stigla donacija od 200 dolara koju nam redovno šalje dobri Marko iz Sidneja i njegova porodica, to nam je sada jedini prihod i mnogo nam znači, jer je na Rogozni velika kriza i besparica, nema seče drva, niti nekog drugog posla, pa tata Milan nema šansi da zaradi ni za brašno – priča Marija Milanović i naglašava da je prvu pomoć dobila kada je imala pet godina.

Za odeću i knjige

– Dobri ljudi su nas spasli još veće bede, kupili su nam konja, zaprežna kola, motorne testere, kravu, kozu, frižider, pa više ne možemo biti gladni, a mene snabdevaju toplom obućom, odećom i knjigama, hvala puno Marku iz dalekog Sidneja za brigu o nama, tata i mama kažu da će Bog nagraditi njegovu dobrotu, šaljemo mu velike pozdrave i još veću zahvalnost – poručuje mala gorštakinja sa Rogozne.

I nama je stipendija iz Sidneja, koju nam već nekoliko godina šalje dobrotvor O. V., jedini prihod i nada, da nije ove pomoći, koja mi je omogućila da iznajmim đačku sobu u Novom Pazaru, ja bih ostao u selu na planini i ne bih mogao da se školujem – priča maturant Stefan Pendić, budući modelar obuće koji sve što pretekne daje ocu Vladanu i majci Radi da kupe namirnice i plate struju.

– Svi članovi moje porodice beskrajno su zahvalni ovom velikom, uspešnom i humanom čoveku sa drugog kraja sveta, puno ga pozdravljamo, želimo mu dobro zdravlje i svaku sreću u životu – poručuje ovaj mladić sa Golije.

Donacija od 100 dolara koju mu je poslala porodica Tešić iz Melburna puno je obradovala i Nikolu Matkovića, siromašnog i odličnog studenta sa Golije, koji u zabitom selu Vučinići preteško živi sa bolesnim roditeljima Slavomirom i Jevrosimom. Mada pomaže roditeljima i svakodnevno pešači po desetak kilometara, često oskudevajući u mnogo čemu, Nikola zna samo za desetke, jedan je od najboljih studenata u svojoj generaciji, želja mu je da bude programer, da se zaposli i pomaže drugima u nevolji.

Hvala od srca

Hvala mnogo donatorima iz Melburna, želim im dobro zdravlje i puno sreće u životu, kupiću knjige i pomoći roditeljima, hvala i svim drugim dobrotvorima koji mi pomažu od moje pete godine – poručuje Matković.

Pešačenja

Tokom ovog meseca Stefan Pendić će završiti svoje školovanje i pokušaće da se, odmah nakon diplomiranja, zaposli. Ako nađe posao na jesen će pokušati da upiše neku višu školu ili fakultet i da vanredno (uz rad) studira.

– Sada mi je najvažnije da dođem do svog dinara i pomognem mojoj porodici, već ima nekih ponuda, nadam se lepim vestima – kaže Stefan.

Nova iskušenja čekaju i Mariju Milanović, škola na Rogozni je četvororazredna, pošto polazi u peti razred moraće da pešači do udaljenih Lukara na padinama planine, po deset kilometara svakodnevno. Nada se da će opština za đake obezbediti neki prevoz.