Još kao dečak Dejan Milojičić je voleo matematiku, a „prvi ispit“ je imao na čuvenoj beogradskoj Kalenić pijaci, gde je pomagao baki oko kupovine voća i povrća. Danas je vrhunski stručnjak u oblasti računarstva, a njegova karijera se posle studija na Elektrotehničkom fakultetu protegla od pozicije mladog inženjera u Institutu „Mihajlo Pupin“ preko doktorata na Univerzitetu u Kajzerslauternu do vodećeg stručnjaka u „Hjulit Pakardovoj“ istraživačkoj laboratoriji u Palu Altu u Kaliforniji i predsednika međunarodne grupe za računarsku nauku Instituta inženjera elektrotehnike i elektronike (IEEE).
Drugim rečima, predsedava ogrankom koji okuplja stotinak hiljada vrhunskih znalaca računarstva iz celog sveta! Objavio je više od 200 naučnih radova i dve knjige. Udruženje intelektualaca Srbije mu je, za mnogobrojne zasluge u razvoju informacionih tehnologija i najbolje moguće predstavljanje naše države dodelilo nagradu Srpski krivak. Oženjen je Majom, sa kojom ima dve kćerke Milenu i Višnju.
Čekić kao igračka
– Rođen sam 15. aprila 1960. u Beogradu, gde sam živeo prvih trideset godina. Majka Zagorka me je rodila u bolnici u Narodnog fronta, gde su se igrom slučaja dve godine kasnije rodile moja buduća supruga, a nekoliko decenija kasnije i obe moje ćerke. Kad sam imao pet meseci, majka mi je umrla, a pošto je otac kao profesor službovao po Srbiji, ostao sam da živim sa bakom Milkom i dedom Dušanom na Slaviji. U Bulevaru JNA br. 7 sam odrastao i na toj adresi bio dok sam živeo u Srbiji. Usko dvorište bilo je zajedničko za pet povezanih kuća. Pored mog dede, u ostalim kućama su živele njegove dve sestre, svaka sa po dve ćerke. Pošto sam ostao bez majke, baka, moje tetke i naročito rođena tetka Cica, preuzele su brigu o meni. Otac Spasoje se posle nekoliko godina oženio i poželeo je da pređem kod njega. On i maćeha su bili dobri i pažljivi prema meni, ali moja veza sa bakom je ostala čvršća i uvek bih se nakon poseta ocu vraćao nazad na Slaviju. Uz baku sam naučio prve lekcije komunikacije. Od tetki sam naučio matematiku. Kao tablu smo koristili limeni krov od ulaza u podrum. Prve ispite iz matematike imao sam na Kalenić pijaci gde sam računao koliko baka treba da plati za kupljenu robu.
– Pored matematike u dvorištu sam naučio da radim sa alatima. Pošto nije bilo mnogo igrački, najviše sam se igrao čekićem i kleštima. U blizini je bila tekstilna radnja koja je bacala okvire za štof napravljene od daščica. Od njih sam pravio mačeve i pištolje. Nikada se nisam udario po prstu, premda sam čekić isprobavao na prozorima. Dedin najmlađi brat je popravljao prozore dok se moja baka nije umešala sa vaspitnim metodama toga doba – varjačom.
Doktorat u Nemačkoj
– Kada je u osnovnoj školi došlo vreme da se uči strani jezik, jedina opcija bila je ruski. Moje tetke su se usprotivile. Procenile su da će mi za budućnost biti važnije da naučim engleski. Učenje stranih jezika mi se svidelo, pa sam na večernjem univerzitetu „Đuro Salaj“ završio kurseve engleskog i započeo nemački. Prestao sam kada sam se zaljubio u gimnaziji. Umesto na nemački, išao sam na klizanje na Tašmajdan. Kada sam se zaposlio završio sam sve kurseve nemačkog. Završio sam i sve kurseve francuskog, u Jovanovoj, ali i u Zagrebu, tokom služenja vojnog roka.
– U gimnaziji sam se fokusirao na matematiku, od prvog do trećeg razreda bio sam uspešan na takmičenjima. Pobeđivao sam u gradu, išao na republičko i na savezno takmičenje. Posle gradskog takmičenja na kome sam pobedio profesor matematike Tmušić me je izveo na tablu da napišem koliko sam poena dobio i ja sam za svaki zadatak u poen pogodio. U četvrtom razredu sam upoznao Maju, buduću suprugu, i tu je bio kraj takmičenjima.
– Po završetku mature sam otišao u Teksas, gde je živeo dedin brat Dida. Beogradsko dete koje je ceo život provelo u centru grada, nije mnogo privlačio život na farmi. Deda Dida je hteo da studiram na jednom od okolnih fakulteta, ali moja baka, život na Slaviji i Maja bili su moj izbor. Po povratku u Beograd, trebalo je da upišem studije.
Posao u „Pupinu“
– Kao vukovac, mogao sam da biram. Opet sam izneverio matematiku i upisao elektrotehniku. Bilo je to nešto novo, izazovno, daleko teže stvoreno za mene. Ali iako sam do tada bio jedan od najboljih đaka, nisam se snalazio kao student. Moje kolege iz unutrašnjosti su razmenjivale iskustva i mnogo bolje prolazile. Ipak, davao sam godinu za godinom i dobijao osmice i devetke. Kada sam na kraju četvrte godine čuo da su neki studenti za dve godine završili fakultet koji traje pet godina, otišao sam kod profesora Caje i tražio da radim diplomski sa devet nepoloženih ispita. Položio sam ih radeći praktičan deo diplomskog u Institutu „Mihajlo Pupin“. Kao što sam počeo, tako sam i završio. Profesor je hteo da nastavim da radim praktičan deo, ali sam ja insistirao da pišem tezu. Pored najveće ocene, diplomski rad je priznat kao jedan od najbolje napisanih.
– Po diplomiranju sam dobio posao u „Pupinu“. Razvili smo računare TIM, koji su bili korišćeni širom Jugoslavije i okolnih zemalja. To mi je bila i tema za magistarski rad. Bile su to najplodnije godine mog rada. Nakon vojske, sam još dva puta odlazio u Ameriku.
– Igrom slučaja sam se prijavio za nemačku stipendiju koju sam na moje iznenađenje dobio. Poslao sam 50 pisama na različite univerzitete i dobio deset odgovora. Izabrao sam Kajzerslautern. Nekoliko dana nakon mog odlaska počeo je rat u Jugoslaviji. Moja supruga sa dvoje dece doletela je poslednjim avionom iz Beograda pre zabrane avio-saobraćaja. Doktorirao sam u Nemačkoj za dve godine i nekoliko meseci, radeći od pet ujutro
do pet popodne. Ova zemlja nam je svima ostala u najlepšem sećanju. Kroz frankfurtski aerodrom prođem bar desetak puta godišnje. Tokom boravka u Nemačkoj mnogo mi je pomogao stric Radoje koji je živeo sa porodicom u Muterštatu.
Svetski putnik
– Nakon doktorata i pored ponuda u Nemačkoj izabrao sam Ameriku. Prvih pet godina sam proveo na Istočnoj obali u Bostonu. To je bilo moje prvo radno iskustvo u Americi, u OSF istraživačkom institutu. Kada je nakon pet godina Institut počeo da smanjuje poslovanje i zaposleni počeli da odlaze, meni je ponuđena povišica da ostanem ali sam rešio da odem. Izabrao sam HP laboratoriju. Bile su i bolje finansijske ponude, ali HP laboratorija me je najviše impresionirala. Tu sam ostao sve do sada, evo više od dvadeset godina.
– Mnogo sam putovao, nedavno sam za potrebe vize izbrojao više od četrdeset zemalja koje sam posetio u poslednjih pet godina. Beograd i Srbiju posećujem redovno, bar dva-tri puta godišnje, obično leti, oko Nove godine i kada sam u Evropi. Kada se vraćam ponesem sir, kore za gibanicu sa Kalenić pijace i flašu domaće rakije. U početku mi je i rastanak sa rođacima i prijateljima veoma teško padao, ali me u poslednje vreme teši misao da ću uskoro opet doći. I bude mi lakše. U mojoj firmi više nema Srba, ali ima ih u okolnim. U blizini imaju četiri srpske crkve.
– Na patentima sam počeo da radim tek kada sam se preselio u Kaliforniju. Za patente je najvažnija inovacija, koju drugi mogu da naprave na osnovu vašeg izuma. Danas imam 52 prihvaćena patenta, od kojih je većina američka a nekolicina internacionalna. Prihvaćeni su u širokom spektru sistema, distribuiranih sistema, zaštite računara i podataka… Prvi patent bio je virtuelna brava koja bi alarmirala vlasnika ako neko pokuša da udalji zaštićeni uređaj izvan domena bežične mreže koja ih povezuje. Time se štite vlasnici od konkurencije koja pokušava da bespravno kopira kompanije koje su investirale milijarde dolara u razvoj novih tehnologija.
– U poslednjih godinu dana sam počeo da snimam podkaste, intervjue sa svojim kolegama. Moja firma je prepoznala korist od podkasta i pomaže mi u produkciji i postavljanju na socijalne mreže. Naučio sam i sam kako da radim produkciju sa novim alatima. Ponovo se osećam kao klinac koji se igra sa čekićem i kleštima, sem što moje igračke sada ceo svet može da vidi.
Poučna lekcija
– Moj najveći uspeh u osnovnoj školi bila je Oktobarska nagrada grada Beograda iz hemije. Najveću zaslugu za to imala je profesorka Damjanović koja nas je motivisala da pišemo. Nagradu sam dobio u sedmom razredu. Išao sam sa bakom u Skupštinu grada Beograda da primim nagradu. Moj deda Dušan o tome je pročitao u hrvatskim novinama dok je bio u selu tog leta i napisao mi pismo zajedno sa isečkom iz novina.
– Ohrabren, naredne godine sam pokušao da ponovim uspeh ali iz geografije, na temu pruga Beograd-Bar. Pošto nisam mogao da uđem u Narodnu biblioteku Srbije, moj deda je rukom prepisivao tekstove iz knjiga koje smo odabrali, a tu prepisku sam koristio da pišem rad. Bio sam veoma zadovoljan radom, ali nagradu nisam dobio. Nezvanično objašnjenje je bilo da nisu verovali da je jedan đak to mogao da napiše, već da je to neko za njega napisao. Ovo je bila lekcija za budućnost.
Ljubav prema šahu
– Pored ljubavi za matematiku, na mene je uticao i šah. Deda i njegov zet, koji je živeo preko puta, proveli su mnoge noći igrajući šah. Ja sam ih prvo gledao dok me ne bi oterali na spavanje, a kad sam odrastao počeo sam da igram sa njima. Mladog uma, bio sam brži u igri i u učenju poteza, pa sam ubrzo postao daleko bolji i nisu mi više dali da igram. Ali ljubav prema šahu je ostala i pomogla mi i u osnovnoj školi i u gimnaziji.
Jedan od direktora IEEE
– Od kada sam prešao da živim u Kaliforniji, počeo sam da volontiram u IEEE (Institut inženjera elektrotehnike i elektronike). Prvo kao urednik u časopisu, pa glavni urednik, pa član odbora računarskog udruženja IEEE i na kraju i predsednik tog udruženja. Zahvaljujući tome sam izabran za jednog od direktora IEEE odbora i prošle godine sam bio kandidat za predsednika celog IEEE. Izbore sam izgubio, ali kao i na radu koji sam pisao za Oktobarsku nagradu Beograda iz geografije bio sam veoma zadovoljan svojim nastupom. Cilj nije uvek samo destinacija već je to često i samo putovanje.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
