„Od Deda Mraza nisam tražio mnogo, samo malo slatkiša i evo, dođi čiko da vidiš koliko mi je doneo.“
Ovako nas je, ne skidajući osmeh sa lica dočekao sedmogodišnji Aleksa Bogdanović, siroče iz Bijeljine koji je poslednjih godinu dana ujedinio ne samo Republiku Srpsku, već i čitav narod u dijaspori.
Prema rečima njegove bake Razije Aziri Bogdanović (60), ovo je prva Nova godina u kojoj su i Aleksa, ali i njegova rođaka, gluvonema Marija (17) mogli da uživaju u prazniku u pravom smislu te reči.
Omanji stančić je od poda do plafona okićen novogodišnjim ukrasima, a u spavaćoj sobi je i jelka ispod koje je „brdo“ paketića – dar dobrih ljudi širom planete.
– Ni sama više ne znam odakle sve nisu stizali paketići i novac. Oni koji mogu dođu da se pozdrave sa Aleksom, a ako ne, tada pošalju po nekome. Ne mogu rečima opisati zahvalnost svim tim divnim ljudima, jer znam koliko je u današnje vreme zaraditi, a posebno odvojiti na tuđu muku. Da nije svih tih ljudi dobre volje ne znam kako bismo opstali – priča u jednom dahu Raza.
Među mnogobrojnim poklonima, ove godine, pod novogodišnjom jelkom našli su se dva paketića – dar naših ljudi iz Nemačke i naravno pun džak slatkiša u ime dopisništva „Vesti“ iz Beograda.
Aleksa nije časio časa, pa je odmah otvorio upravo te poklone i s oduševljenjem pokazivao slatkiše, ali i sredstva za higijenu, kozmetiku… Baki Raziji, uručili smo novčani deo od ukupno 220 evra. Od toga 150 evra uputile su im porodice Vučeta, Basta i Dardić iz Frankurta uz poklon-paket, 50 evra anonimni donator iz Kelna, a još 20 evra familija Šoškan zajedno sa poklonima.
Aleksi je majka umrla kada je imao samo dve godine, a oca nikada nije ni upoznao. Od kada je ostao sam na svetu o njemu i gluvonemoj rođaki Mariji, brine Raza i to kao o svojoj deci.
Priča je dospela u javnost zahvaljujući novinarima koji su je videli kako je prevrtala po kontejneru bijeljinske bolnice – tražeći hranu za svoje štićenike.
– Ranije sam skupljala karton i tako spajala kraj s krajem, ali ga više niko ne kupuje. Nisam imala bolje rešenje nego da ih prehranim na ovaj način, jer se u bolničkim kontejnerima neki put nađu neotvorene kutije keksa ili nepojedeni obroci. Šta ću sine, morala sam tako – priča ova žena koja je i pored toga što je i sama bolesna, svoj život podredila brizi o dva anđela.
– Primam 120 maraka (60 evra) socijalne pomoći i još 120 maraka dobija Marija na ime invalidnine. Međutim, kada platim kiriju 150 maraka i račune, neretko moram da se odreknem lekova koje moram da pijem, da bismo imali za hranu i ogrev. Da nema ljudi dobre volje stvarno ne znam kako bismo preživeli – priča ona.
Aleksa je s pažnjom sluša. Onda je iz trpezarije uzima uramljenu fotografiju svoje majke i počne da je grli.
– Moja mama spava – kaže.
– Sredi sobu Aleksa, da vide čike kako si dobar.
Odmah posluša ovaj mališan. Veruje baki.
Ogrev
Raza Aziri Bogdanović kaže da drva za ogrev imaju još samo za sledećih desetak dana.
– Metar je 90 maraka (45 evra), a za mesec dana nam treba najmanje metar i po. Ja prištedim tako što kad imam para kupim i vreću-dve uglja koji je mnogo jeftiniji. Šta ćeš, snalazim se kako znam i umem, gde po ovoj hladnoći da mi se deca smrzavaju – priča baka.
Kirija
Ova porodica živi u iznajmljenom stanu koji plaćaju ljudi dobre volje. Vlasti Bijeljine su joj pre godinu dana obezbedili stan, ali ga je Raza teška srca ipak odbila.
– Stan se nalazi u romskom naselju u kome su stalno tuče i problemi. Ne želim da mi deca tamo rastu. Opštinari su prihvatili to moje objašnjenje i obećali da će pomoći u plaćanju kirije, ali se to nije dogodilo. Ne krivim, samo kažem onako kako je – priča Raza.
Skupljanje kartona
Raza se priseća da je na početku baš sa Aleksom obilazila kontejnere po Bijeljini prikupljajući karton. Za sto kilograma dobijala bi 15 maraka.
– Znali bi da poranimo i već u pet ujutro budemo na pijaci, jer se tamo najviše baca kartona. I onako mali borio se da zaradi – priča Raza.
