Da li bi minojska kultura zapravo mogla biti – mitska Atlantida.
Deo čudesno žive, prekrasne freske sa nalazišta Akrotiti na egejskom ostrvu Tera (danas Santorini), na fotografiji, prikazuje dva dečaka boksera koji očigledno pripadaju jednoj razvijenoj kulturi i sudeći po nakitu, različitim društvenim slojevima. Čudesna freska nastala je, verovali ili ne – pre više od 3500 godina, vekovima pre Trojanskog rata i skoro pola milenijuma pre ere gvožđa, u svetu koji je, po danas sve popularnijem tumačenju, rešenje čuvene Platonove zagonetke o Atlantidi.
Freska pripada dobu koje se po tradiciji naziva bronzano, a deo je dobro poznate drevne minojske kulture – ovo neočekivano napredno društvo razvilo se mnogo pre rađanja grčke civilizacije, tokom drugog milenijuma pre nove ere, postupnom evolucijom od primitivnih poljoprivrednih zajednica kamenog doba i potom, ranih faza epohe metala.
U helenskoj baštini zabeleženi su brojni mitovi koji su očuvali sećanje na svet pre dolaska ratobornih plemena Grka na Egej – legende o monstruoznom biku Minotauru i lavirintu na Kritu – ali je malo ko verovao da je takva kultura zaista i postojala pre dolaska Ahajaca. Nakon Šlimanovog otkrića mitske Troje u Maloj Aziji, britanski arheolog ser Artur Evans (koji je inače bio svojevrsni ambasador naroda Balkana i zagovornik oslobođenja od Austrije) 1900. godine okušava sreću na Kritu i otkriva drevnu minojsku prestonicu – Knosos.
Kako u 2019. godine objavljenom i sveobuhvatnom pregledu grčke istorije Greece in Ancient World piše Džeremi MekInerni, profesor sa Univerziteta u Pensilvaniji, minojsku kulturu – uz obožavanje božanstva u obliku bika – odlikuje obrada papirusa i razvoj pisma (linear A, a kasnije i linear B), složena religija (koja je bitno drugačija od helenističkog panteona) i uz to, takozvana ekonomija redistribucije dobara za koju se saznalo upravo zahvaljujući pismu.
Studiozna analiza sačuvanih minojskih zapisa iz Knososa dala je, naime, pomalo razočaravajući rezultat u pogledu njihovih književnih dometa. Za Ilijadu i Odiseju biće potrebno još 1000 godina i bar jedan slepi pesnik poput Homera. Pokazuje se da su drevni Krićani (tada ultramodernu) tehnologiju kojom i zvanično završava praistorija, pismo, koristili isključivo da bi vodili opsežnu ekonomsku evidenciju, kao i da su se žito, ulje i vino prikupljali i skladištili u zajedničkim magacinima za doba krize i za snabdevanje raznih zanatlija, od zlatara i kovača do proizvođača parfema, što govori o složenosti i visokoj organizaciji ovog ranog društva.
No, i bez velike literature, umetnička dostignuća primitivnih Minojaca su zaista zapanjujuća. Uz brojne figure bikova, druge religiozne predstave, serija domaćih freski koju je u vulkanskom pepelu na ostrvu Tera 1967. godine otkrio grčki arheolog Spiridon Marinatos ne uključuje samo dečake boksere, nego i uzbudljive prikaze pomorskih borbi i svakodnevnog života – sofisticirano, pa čak i dekadentno ukrašene žene u raskošnim haljinama, polja papirusa, ribolovce i povrh svega – uzbudljive kompozicije plavih majmuna i čudesnih letećih delfina.
Minojska kultura se širila brojnim ostrvima oko Krita – grad Akrotiti podignut je 150 kilometara severno od Knososa, na ostrvu Tera, u kalderi ugašenog vulkana, na lepom i plodnom mestu za koje bezbrižni Minojci nisu ni pretpostavljali da predstavlja samo trenutno uspavanu pretnju. I onda se, najverovatnije tokom jednog leta između 1627. i 1620. godine pre nove ere dogodila erupcija na Teri – najveća vulkanska erupcija ikada zabeležena u ljudskoj istoriji.
Događaj je ostavio trag na brojne potonje grčke legende, a posledice su zabeležene i u Egiptu, kao i kineskim hronikama. Skorašnja istraživanja Smitsonijan instituta pokazuju da je vulkan na Teri izbacio čak 100 kubnih kilometara materijala što ovaj događaj čini takozvanom superkolosalnom eksplozijom.
Smatra se da je snaga ove erupcije oko četiri puta jača od erupcije vulkana Krakatau i uporediva sa – eksplozijom 150 termonuklearnih bombi. Sledila ju je serija zastrašujućih zemljotresa i razorni cunami koji je brzo stigao do Krita i uništio gradove minojskog sveta. Zbog silne količine pepela u atmosferi, nebo se zamračilo i posledice po klimu nisu bile male – došlo je do zahlađenja koje je uzdrmalo poljoprivredu na duži period. Bio je to trenutak od koga se minojska kultura nikada više nije oporavila i koja je izvesno dovela do njenog uništenja.
Razmere ovog događaja prvim modernim istraživačima nisu bile poznate sve dok krajem 1860. inženjeri na Santoriniju nisu počeli da iskopavaju vulkanski pepeo za proizvodnju cementa i izgradnju Sueckog kanala, kad je na kopnu i u vodi otkriven čudovišni krater. Kasnije će u istom pepelu arheolog Marinatos otkriti i oslikane zidove i delove kosmopolitskog naselja Akrotiti.
Sve to, po mišljenju istoričara Džeremija MekInernija, govori kako bi minojska kultura zapravo mogla biti – mitska Atlantida. Nakon svih potraga po dubinama Atlantika i kroz druga svetska mora, ona je možda zapravo bila tu, u susedstvu Helade. Na isti način na koji je priča o Tezeju i Minotauru očuvala sećanje na prve grčke susrete sa Kritom i plovidbe do Knososa, drevna atinska legenda o Atlantidi i priča koju Platon izlaže u delu Timaj sadrže jezgro istorijske istine o moćnoj civilizaciji koja je prethodila Staroj Grčkoj. O svetu koji je bio blistav na vrhuncu, a potom bio uništen vulkanom. I sahranjen u talasima.
