Prljava igra Černomirdina

Šta je, po Vama, bila pozadina vojne akcije NATO na SRJ?
– Da bi se ta „akcija“ sagledala u geostrategijskom i geopolitičkom smislu treba imati u vidu da se 1999. navršavala 50-godišnjica ove alijanse. Taj jubilej bio je prilika da se testira nova strategija koja je podrazumevala njihovo stalno prisustvo na svim važnim područjima u svetu. Za ovaj koncept najviše je bila zainteresovana SAD, vodeća sila u NATO. U vezi s tim lansirana je i teza o ugroženosti zemalja članica ovog saveza koja je išla u prilog SAD i NATO kako bi mogli izaći izvan zone svojih odgovornosti. Konkretno, bila im je potrebna akcija za opstanak na tlu Evrope radi sprečavanja jačanja uticaja Nemačke na prostoru jugoistočne Evrope, posebno Balkana, i prodoru na istok Balkana, a pre svega SR Jugoslavije, bio je pogodan kao osnovica za prodor prema Evroaziji, zbog ogromnog bogatstva energentima, kao i zbog približavanja Ruskoj Federaciji i odsecanju svih komunikacija od centralnog dela Evrope i toplih mora. Jedino tako se može odgovoriti na angažovanje preterano nesrazmerne sile u agresiji na našu zemlju.

Boj bije srce u junaka

A kada je reč o vojnim aspektima te agresije?

– Pokazalo se da ni najsavremenija borbena tehnika, ma koliko bila upotrebljena, ne garantuje pobedu, već da je čovek – obučen i motivisan, odlučujići faktor od koga zavisi ishod u borbi, ili kako Njegoš reče: „Boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka.“ Možda je najbolju ocenu o vojnom aspektu agresije dao komandant snaga NATO, general Vesli Klark u svojoj knjizi „Moderno ratovanje“, kada je rekao: „Trećoj armiji na Kosovu i Metohiji nismo mogli da učinimo ništa, pa smo počeli da gađamo civilne ciljeve.“

Na koji događaj iz te 1999. ste najponosniji i zbog čega?
– Najponosniji sam na Treću armiju kojom sam komandovao i na sve vojnike i starešine heroje koji su na najčasniji način izvršili sve postavljene zadatke, poštujući moju zamisao za izvođenje Plana odbrambene operacije Armije. Zahvaljujući tome, maksimalno su sačuvani životi pripadnika Armije i ratni potencijali, što me posebno ispunjava ponosom.

Gornji dom ruskog parlamenta nedavno je usvojio Rezoluciju o NATO agresiji. Koliko je to zakasnela odluka?
– Dobro je što je ruska Duma donela rezoluciju kojom je osudila agresiju NATO 1999. godine, ali je pitanje da li to nama može doneti satisfakciju. Biće dobro ako Rusija ne stane na tome i ako i druge, nama naklonjene zemlje, podignu glas. Moram da podsetim da nam 1999. godine Ruska Federacija, osim nekoliko časnih političara i pripadnika Vojske, nije pomogla. Naime, ruski zvaničnik Viktor Černomirdin izašao je iz okvira mandata koji je imao i stavova zvanične Moskve i samog predsednika Jeljcina, i izdao i Moskvu i Miloševića! Zbog toga je časni general Leonid Ivašov, načelnik Glavne uprave za međunarodnu vojnu saradnju, napustio rusku delegaciju, jer se nije slagao sa predlogom koji je Černomirdin napravio u privatnom dogovoru sa Stroubom Talbotom. Njih dvojica su, naime, samoinicijativno promenili dogovor koji je general Leonid Ivašov već bio postigao sa Amerikancima: da se sa Kosova i Metohije ne povlače sve snage VJ i MUP, već samo 50 odsto, i da snage NATO budu raspoređene duž granice Kosova i Metohije sa Makedonijom i Albanijom.

Šta je još bilo predviđeno tim predlogom?
– Prema tom predlogu, NATO bi bio prisutan samo u štabovima koji bi se bavili angažovanjem inženjerijskih jedinica na opravci objekata, puteva, mostova i oštećene infrastrukture. Zbog promene stava zvanične Rusije i pretnje OVK pripadnicima ruskog kontingenta na Kosmetu, reagovao je sekretar Saveta bezbednosti Rusije, tada gospodin Vladimir Putin. On je ukazao na značaj vojnog prisustva Rusije na Kosmetu i uputio oštar zahtev za razoružavanje OVK prema rezoluciji Saveta bezbednosti 1244. Odmah su usledile aktivnosti ruskih generala, a pre svih Leonida Ivašova, prvog čoveka vojnog establišmenta Rusije koji su uticali da predsednik Boris Jeljcin promeni stav. Značajnu ulogu u tome su odigrali i ministri odbrane Rusije Igor Sergejev i predsednik državne Dume Rusije Genadij Seljeznov. Međutim, zbog zakasnele reakcije i bez obzira na to što su Rusi pre NATO trupa došli na Kosmet, nisu uspeli da obezbede zonu za svoj kontingent. Ruski generali su uspeli da dogovore upotrebu aerodoma Slatina, koji je imao strategijski značaj za dopremanje teške vojne opreme i snaga KFOR-a i obezbedili da aerodrom ima status „slobodnog pristupa“ uz prethodnu konsultaciju i saglasnost sa komandantom ruskog kontingenta. Zbog toga smo svi mi u Trećoj armiji bili zadovoljni angažovanjem i odlučnim zahtevima sekretara Saveta bezbednosti Rusije Vladimira Putina i ruskih generala koji su povratili dostojanstvo Rusije. Međutim, situacija danas je mnogo povoljnija za našu državu.

Nerealne priče o S-300

Da li je Srbija mogla da se odbrani 1999. da je imala konkretniju pomoć Rusije?

– Sigurno da bi nam svaka vrsta pomoći Rusije pomogla. Međutim, poznato je kakva je situacija bila u Ruskoj Federaciji. Činjenica je da na vojnom planu nisu mogli mnogo da nam pomognu, ali je sigurno da bi na političko-diplomatskom planu mogli pomoći da se spreči agresija. Već sam objasnio kako nas je oštetio Viktor Černomirdin. Da nije bilo njegove prljave igre, mi bismo potpisali mnogo povoljniji sporazum za nas.

Navodno je od njih trebalo da dobijemo sisteme S-300. Koliko su te priče tačne i koliko bi ti sistemi zaista pomogli?
– Pre svega, sistem S-300 nije igračka da se tek-tako lako prenosi i ustupa. Ja ne znam šta je naše ministarstvo tada radilo po pitanju opremanja ovim sistemom. Poznato mi je da smo imali obučene ljude za jedan divizion S-300. Međutim, očekivati da nam Rusi dopreme taj složeni sistem pred agresiju i u uslovima izolacije i blokade je bilo nerealno. U svakom slučaju, da smo imali taj sistem ubeđen sam da nas NATO ne bi napao.

Kako Srbija danas može da odbrani Kosovo?
– Teško mi je da odgovorim na to pitanje. Prošlo je dosta vremena, a naša država dugo nije ništa činila na implementaciji kumanovskog Sporazuma i Rezolucije Saveta bezbednosti 1244. Da je država još 1999. bila uporna kod UN i u Savetu bezbednosti i stalno insistirala na primeni garancija iz ovih dokumenata, a posebno na razoružavanju terorističke OVK, povratku proteranog srpskog stanovništva, prisustvu naših predstavnika vlasti i jedinica Vojske i MUP, danas bi na Kosmetu bilo najmanje 100.000 Srba i ne bi bilo Vojske Kosova. Iako je prošlo dosta vremena i učinjeni su propusti, još uvek se možemo vratiti pomenutim dokumentima. Oni su na snazi, pa bi bilo dobro da uz pomoć nama prijateljskih zemalja upornije tražimo da se ispoštuju. Nisam upućen u sve što naše sadašnje državno rukovodstvo radi, ali mislim da se bori lavovski. Situacija je veoma teška i komplikovana i poznajući Albance, oni neće prihvatiti ništa drugo osim da Srbija prizna Kosmet. Mislim da na to neće pristati niko od naših čelnika. Zbog toga je značajno što se njihovim liderima, a i Međunarodnoj zajednici, sve više ukazuje da je Srbija spremna da zaštiti svoj narod, svetinje i imovinu, ako to ne budu mogle snage KFOR-a koje imaju mandat za to.

Sve češći su i razni „ratni scenariji“. Vojnici izvršavaju političke odluke, ali koliko su takve opcije realne?
– Teško je sada razmišljati o mogućem „ratnom scenariju“, ali treba biti spreman na sve izazove. Mislim da je naša Vojska spremna i na najgore izazove. Međutim, ako snage UN na Kosmetu ne mogu ili neće da postupaju prema svom mandatu, a srpski narod bude ugrožen, šta drugo preostaje nego braniti narod. To me neodoljivo podseća na 1998. ali i 1999. godinu. Pred sličnim izazovima su tada bili i država i naša vojska, ali nismo imali drugu opciju od one kako smo postupili. Ili da se predamo i izgubimo i državu i slobodu. I tada je bilo onih snaga koje su iznutra radile protiv svoje zemlje i Vojske, a to vidim i danas.

Ratne dnevnice

Ima li gorčine kada čitate da su rezervisti iz 1999. u međuvremenu tužili državu zbog neisplaćenih ratnih dnevnica i da je dobar deo njih trenutno na sudu?
– Vlast iz onog vremena je pogrešila prema rezervistima. Oni su se pošteno i dostojanstveno odazvali pozivu države da je brane i branili su je. Država je bila u obavezi da im u duhu važećih pravila isplati primanja koja su im pripadala. Nekima su te naknade isplaćene, nekima nisu. Razumeo sam i ja, a i oni, da država nije uvek bila u mogućnosti da im odmah isplati sva dugovanja, već je to odlagala. Smenjivale su se vlasti i obećanja i sve je u nekom trenutku dostiglo kulminaciju. Mislim da je bilo načina da se za toliko godina reši to pitanje i izbegne nemila situacija. Sada se sve slama na ovoj vlasti koja će morati da ispravlja greške prethodnih.

Heroji nisu zaboravljeni

Da li je Srbija zaboravila svoje heroje?
– To pitanje je staro koliko i Srbija. Zaboravljeni su mnogi borci i heroji, pa će i ovi iz poslednjeg rata. Međutim, važno je da ne treba uvek mešati državu i vlast kada je reč o odnosu prema braniocima otadžbine. Odnos države prema svojim borcima zavisi od vlasti. Ona „dosovska“, ne ponovila se! Bili su to belosvetski mangupi, prevaranti i lopovi kakve svet nije video. Danas je neko drugačije vreme. Došli su neki drugi ljudi koji imaju drugačiji odnos prema svojim ratnicima. Omogućili su da i borci govore istinu o prethodnim ratovima, uvažavaju zasluge u odbrani zemlje, podižu spomenike i ulicama daju imena tih heroja. To je pre 15 godina bilo nezamislivo! Borci i učesnici rata bili su na svaki način sklanjani na stranu i ponižavani. Ali, bez obzira na to, ponovo će naši ljudi, ako zatreba, da se odazovu pozivu da brane zemlju. Uveren sam u to!

Izmeštanje iz Kuršumlije

Kojim se naređenjem ponosite?
– Od nekoliko događaja izdvajam svoju odluku o izmeštanju Osnovnog komandnog mesta Armije sa uređenog komandnog mesta u Kuršumliji, neposredno pre početka bombardovanja. Treća armija, kao Strategijska grupacija, imala je izgrađeno i potpuno opremljeno komandno mesto u Kuršumliji. Objekat komandnog mesta izrađen je u vreme SFRJ i bilo je po standardima sličnim komandnom mestu Vrhovne komande „Karaš“. Raspolagalo je prostorijama i opremom za život i rad Komande Armije u uslovima upotrebe čak i nuklearnog oružja. Objekat je imao autonomno snabdevanje električnom energijom i vodom, zatim regulisano zagrevanje, ventilaciju, instalacije za uređaje veza… Ponosan sam jer sam mojom odlukom spasao od uništenja Komandu Armije i živote nekoliko stotina starešina i sprečio „obezglavljivanje“ Armije, što je agresor upravo i želeo. S obzirom na to da sam takvu odluku doneo uoči početka agresije, rizikovao sam da u prvim satima bombardovanja nemam sigurne veze sa svim jedinicama. Međutim, životi mojih ljudi bili su mi važniji od svega. Ova odluka opredelila je dalji tok izvođenja odbrambene operacije Armije. Važno je znati i da je Komanda Armije, sa jedinicama koje su je obezbeđivale i opsluživale, brojala više od 1.500 ljudi i da je imala više od 1.000 motornih vozila, od kojih preko 200 specijalnih vozila veze. Otežavajuća okolnost bilo je i to što je tek bilo završeno posedanje objekata komandnog mesta u Kuršumliji kada sam naredio da se odmah otpočne sa premeštanjem na drugu lokaciju.

Najteži trenutak – civili bez zaštite

Koji je za Vas bio najteži trenutak u tih 78 dana agresije. Povlačenje sa Kosova ili nešto drugo?
– Bilo je puno teških trenutaka. Skoro svaki dan je imao svoje teške trenutke, jer je za mene svaki gubitak u ljudstvu i tehnici bio težak. Ipak, najteže mi je bilo kada su Vojska i narod s njom počeli da napuštaju Kosmet. Međutim, realizacija Plana izmeštanja jedinica Armije počela je sa problemima jer se KFOR nije pridržavao dogovorenog, zbog toga što su skoro sve jedinice kasnile pa se nije vršila primopredaja teritorije. Već posle drugog dana nastao je haos. Horde terorista i kriminalaca masovno su ulazile na prostor Metohije i kidisale na sve što je srpsko. Pošto nije bilo jedinica KFOR, a naša policija je otišla s prvim jedinicama, srpski narod je ostao potpuno nezaštićen i prepušten na milost teroristima. I jedinice koje su po planu napuštale Kosmet našle su se na meti razularenih bandi. Iz minuta u minut dobijao sam izveštaje o stradanjima naroda i vojnika, a bio sam nemoćan da bilo šta uradim da bi ih zaštitio. Izvestio sam i predsednika Slobodana Miloševića i saopštio mu odluku da prekinem dalje izmeštanje dok se ne uspostavi red i obezbede uslovi za sigurno izmeštanje. To je bilo sve što sam tada mogao da uradim i to mi je veoma teško palo. U tim trenucima sam shvatio da od primene potpisanog Sporazuma neće biti ništa. Pokazalo se da sam bio u pravu.