„Priština gubi kredibilitet, ali Srbiju tek čeka borba za očuvanje baštine na Kosovu“

Na Kosovu i Metohiji odavno postoji ideja da se srpsko kulturno nasleđe uklopi u takozvano kulturno nasleđe Kosova, čime bi se onda stvorio jedan nepostojeći kulturni identitet, pa se u toj nameri ne preza od falsifikata prošlosti kako bi se taj cilj ostvario, ipak pozicija Srbije u odbrani sopstvenog nasleđa i identiteta je sve bolja, a u tome posebno važnu ulogu ima srpski narod koji tamo živi, kaže ambasador dr Darko Tanasković u intervjuu za Kosovo Onlajn.

Tanasković smatra da ne treba uspostavljati nikakav automatizam između usvajanja Zakona o slobodi veroispovesti u Crnoj Gori i eventualnih daljih akcija Prištine po pitanju srpske kulturne baštine na Kosovu. On ocenjuje da je Priština izgubila kredibilitet kod međunarodne zajednice i da je u mnogo boljem položaju bila 2015. godine, kada je propao pokušaj ulaska Kosova u Unesko.

Svedoci smo da je, nakon poslednjih događaja u Crnoj Gori i usvajanja spornog Zakona o slobodi veroispovesti, što je prepoznato kao uvod u uzurpaciju imovine Srpske pravoslavne crkve, ponovo u javnosti pokrenuto i pitanje srpskog nasleđa na Kosovu uz ocene da bi kosovske vlasti mogle da krenu istim putem. Da li smatrate da se to na Kosovu dešava već skoro dve decenije u različitim oblicima?

Naravno da se događa i razumljivo je da je sada odmah to povezano sa stanjem i statusom naše kulturne baštine na Kosovu i Metohiji. Znate već, koga su zmije ujedale, taj se i guštera boji, ali ja mislim da to ne bi trebalo suviše poveziveti. Jasno je da je ona ideja, koja stoji iza jednog i drugog projekta, u suštini ista, a to je razvlašćivanje Srpske pravoslavne crkve. Na širem planu to je rasrbljivanje, kako Crne Gore, tako i Kosova i Metohije. Međutim, sve ostalo je bitno drugačije. I mislim da ne bi u tom smislu trebalo nikakav automatizam uspostavljati, niti očekivati sada neposredne posledice na Kosovu i Metohiji. Prvo, u Crnoj Gori postoji sasvim drugačiji sistem vlasti. Tamo postoji međunarodno priznata država, tamo Srbi čine, kao što se zna, najmanje 30 odsto stanovništva, Srpska pravoslavna crkva je veoma jaka, možda jača nego ikada. Drugačija je to situacija, premda je teška, bolna i za sve nas u suštini razočaravajuća na jednom širem planu.

Na Kosovu i Metohiji odavno postoji postoji ideja da se srpsko kulturno nasleđe uklopi u takozvano kulturno nasleđe Kosova, čime bi se onda stvorio jedan sintetički, inače nepostojeći kulturni identitet te države, pa se ne preza od falsifikata prošlosti i čini sve ono što se može da bi se taj cilj ostvario. Međutim, moj je utisak da je Priština dalje od toga nego što je bila pre recimo pet, šest ili sedam godina i to iz više razloga. Pre svega, vlasti u Prištini polako ali sigurno gube kredibilitet u međunarodnoj zajednici, upravo zbog svog ponašanja. Ja sam imao priliku da čujem kao diplomata, naravno ne javno i zvanično, da su mnogi od onih koji su te 2008. ili odmah posle toga u prvom talasu i euforiji priznavanja Kosova priznali samoproglašenu državu sada zažalili zbog toga. Ne zato što su oni promenili stav u smislu neprihvatanja nezavisnosti  Kosova kao političkog rešenja za našu južnu pokrajinu, već zato što smatraju da ga nije trebalo priznati tako rano, jer bi nepriznavanjem mogli da vrše pritisak na Kosovo da počne da se ponaša kao država. Kako se naravno Kosovo uopšte ne ponaša. Dakle sa tog stanovišta mislim da ne bi ovo bio trenutak kad bi se vlasti u Prištini baš mogle uspešno baviti ovom problematikom, pogotovo zbog političkog haosa koji inače vlada i nemogućnosti da formiraju vladu već tri meseca. Iako to naravno ostaje njihov trajni strategijski plan.

Šta su do sada po tom pitanju uradili?

Kad je reč konkretno o statusu našeg kulturnog nasleđa na Kosovu i Metohiji, još 2015. godine je Vlada Kosova poslala Skupštini na usvajanje Nacrt zakona o kulturnom nasleđu. Taj zakon je morao biti povučen. Zbog toga što, ne samo da je odmah i vladika Teodosije intervenisao jednim pismom, i što su intervenisali organi države Srbije, već su i savetnici Prištine u međunarodnoj zajednici, pre svega u Evropi, stavili ozbiljne primedbe na taj nacrt zakona i on je morao biti povučen. Iste te godine, 2015, kada je kao što se sećamo Kosovo bezuspešno pokušalo da uđe u Unesko, savetnici vlasti u Prištini su napisali jedan tekst, analitički, u kome su objašnjavali šta bi Kosovo trebalo da uradi da njegov zahtev bude kredibilniji, odnosno da povećaju svoje šanse da uđu u Unesko. I onda su upravo naveli taksativno i veoma precizno šta sve treba izmeniti u tom nacrtu, da bi Kosovo moglo imati šanse da uđe u Unesko. Od tada takav zakon nije više ulazio u skupštinsku proceduru, a ja nemam utisak da je ovo trenutak, ni unutrašnji, ni spoljni, da bi se to moglo uspešno realizovati, tim više, što za odlučivanje o usvajanju takvih zakona mora postojati i dvotrećinska većina i što je najvažnije, mora postojati dovoljan broj glasova iz manjinske, konkretno srpske zajednice.”

Tokom prethodne godine bilo je sporenja oko nekih poteza Prištine u tom pravcu. Ramuš Haradinaj je u prisustvu sveštenika katoličke crkve obišao ostatke pravoslavne crkve Svetog Nikole u Novom Brdu, i izjavio da je reč o ostacima katoličke katedrale. Jedna albanska estradna zvezda je tamo snimala i spot. Šta Albanci na Kosovu žele da poruče time?

Naravno, oni će nastaviti sa takvim provokativnim aktivnostima, jer kao što sam rekao to je njihovo strategijsko opredeljenje da, onde gde to ne mogu da urade na drugi način, na vulgaran način desakralizuju srpsko kulturno nasleđe, a onde gde misle da bi mogli, da bi to bilo korisno, da to nasleđe proglase albanskim, odnosno da ga uključe u taj, ponavljam, nepostojeći kulturni identitet Kosova.

Ove epizode koje pominjete su vrlo karakteristične, jer ustvari, kao što ste i sami u pitanju pomenuli, one odražavaju dva stava. Jedan je to svojatanje kulturnog nasleđa, u ovom slučaju posredstvom jedne teze o tome da su svi Albanci bili katolici, pre nego što su delom islamizovani, a delom navodno pokoreni od Srba. I da su tu postojale katoličke crkve, na čijim temeljima su izgrađene srpske crkve i manastiri. To je teza koja postoji, koja ima čak i neko paranaučno, da tako kažem, svoje uporište. Recimo, Šan Zefi koji je vikarni biskup u Prizrenu, odnosno Prištini, on je odbranio doktorsku tezu o takozvanom ljaramanstvu. Ljaramani bi bili Albanci koji su šareni, ljaraman znači šaren, koji su primili islam, ali u suštini su u srcu ostali katolici. I sada katolička crkva smatra da je taj duhovno opustošeni narod, ono što se zove na latinskom ‘terra missionis’, odnosno da su oni podobni sada za reevangelizaciji, da se ponovo vrate svojim katoličkim korenima. Ta teza Šana Zefija je čak objavljena u Zagrebu, a on je, ne slučajno, visoki dužnosnik katoličke crkve na Kosovu i Metohiji. Dakle to se radi sistematski.

Kolika je sada tu podrška i pomoć Vatikana?

To je ono o čemu se uvek razgovara. Ja sam bio šest godina ambasador pri Svetoj stolici i video sam dve stvari. Prvo da postoji jedna jaka linija u katoličkoj crkvi, koja podržava takva nastojanja. S druge strane sam video da su takva nastojanja ponekad, u ekstremnim vidovima, i suprotna interesima Svete stolice u datom trenutku, tako da ona nastoji da to kanališe nekim drugim smerom, više ka dijalogu. To se dešavalo recimo u vreme Marka Sopija, koji je tada bio biskup na Kosovu i sećam se da je ovdašnji apostolski nuncije Euđenios Barbaro imao sa njim jednu oštru prepisku u tom smislu. Dakle, postoji lokalni momenat, a postoji i jedan opšte katolički. I kada smo nedavno bili sa predsednikom Vučićem u Vatikanu u poseti kod poglavara Rimokatoličke crkve, tada je, to sam čuo, izraženo žaljenje zbog te nesmotrenosti, gde su navodno lokalni katolički sveštenici albanske nacionalnosti odigrali presudnu ulogu. Naravno, to sve treba primati s rezervom, ali stvar je jasna o čemu je reč.

S druge strane, ovo što ste govorili o toj albanskoj estradoj divi, odnosno pevačici, to je naravno pokazivanje potpunog prezira i neosetljivosti za pravoslavno kulturno nasleđe, što je za njih takođe karakteristično. E pa, imajući u vidu te dve tendencije, jasno je da status našeg kulturnog nasleđa nije zavidan uopšte, da se tu ne može mnogo učiniti, ali se naravno mora stalno raditi, objašnjavati. Tim više što, ponavljam, ukupno uzevši, utisak je da Priština gubi kredibilitet u međunarodnoj zajednici, upravo zbog svog ponašanja, u krajnjoj liniji necivilizovanog.”

Zašto je ta priča o kulturnom nasleđu na Kosovu toliko važna za tamošnje Albance, za njihove političare, establišment? Šta se u krajnjem cilju želi postići? I zašto je još važnije za Srbiju da sačuva srpsku kulturnu baštinu na na Kosovu?

Bitno je za Srbiju, a bitno je i za Kosovo, uslovno rečeno za Prištinu, iz istog razloga, samo na drugi način, a to je ogromni značaj civilizacijski i kulturni ovoga nasleđa. Vi znate da su pojedini spomenici, koji su inače i centri živih zajednica, monaških i svešteničkih, oko kojih se okuplja verni narod, znači to nisu nikakvi muzeji, da su ti spomenici veoma visoko ocenjeni u međunarodnoj zajednici po svom univerzalnom značaju koji imaju. Prema tome, to je sa tog stanovišta za Kosovo veoma bitno, jer Kosovo ne može formirati nikakav autentični kulturni identitet, jer on ne postoji. Postoje naravno spomenici iz osmanskog doba, koje ne treba potcenjivati, to je takođe jedan kulturni sloj.

Međutim, postoje određeni arheološki nalazi, koji se takođe pokušavaju zloupotrebiti, a u arheologiji je to lakše, zato što je mnogo lakše tumačiti na ovaj ili onaj način nešto što je bilo u, praktično, vrlo starim istorijskim epohama, pa mu onda unatrag pripisivati, sasvim nekritički, neke vrednosti ili koncepte koji pripadaju savremenom vremenu. S druge strane, kad je reč naravno o nama, o Srbiji, Srbima, to je apsolutno temelj našeg i duhovnog, pa ako hoćete i državnog identiteta i u tom smislu je jasno da otuđivanje, mada se oni ne mogu nikada otuđiti u suštini ovakvim potezima, ili ne daj bože uništavanje tog kulturnog nasleđa znači da mi gubimo svoje duhovne korene i svoja društvena uporišta u istoriji i u identitetu i razumljivo je zašto je to za Srbiju toliko značajno. Mislim da to prosto ne treba ni objašnjavati. Sama činjenica koliko oni nasrću na to je već dovoljan argument.”

Bili ste ambasador Srbije u Unesku u Parizu, kada se vodila najvažnija bitka za srpsku kulturnu baštinu na Kosovu. Tada Kosovo nije primljeno u Unesko, mađutim sva je prilika da će u nekom trenutku ponovo zatražiti prijem. Šta je ono što Srbija treba da čini do tog trenutka?

“Mi smo 2015. godine u suštini i uspeli zato što je bila to jedna zaista, ne samo državna, već i opšte društvena i šira akcija, veoma dobro vođena i koordinisana i zato smo u krajnjoj liniji uspeli da osujetimo taj pokušaj, koji je u onom trenutku bio blizu uspeha. Jer, koliko se sećam, odlučila su na kraju samo dva glasa u Generalnoj konferenciji Uneska. Međutim dva glasa, to vam je kao ona trojka u poslednjem trenutku košarkaške utakmice. Jednostavno rezultat je važan, a nije ni slučajno ko i kada i kako tu trojku da. Dakle to je bio jedan prekretni trenutak. Mi bi smo morali na sasvim drugi način da vodimo borbu za svoje kulturno nasleđe na Kosovu i Metohiji, da je Kosovo kojim slučajem ušlo. Ne kažem da bi ta bitka bila izgubljena, da ne bi smo imali argumente, ali bi je bilo mnogo teže voditi.

Vidite od tada, ni 2017. ni 2019. Kosovo se nije opredelilo na kraju da ponovo traži prijem, što znači da su i oni i njihovi pokrovitelji shvatili da se nešto menja uopšte u međunarodnoj zajednici, a konkretno i u samoj Agenciji za obrazovanje, nauku i kulturu Uneska. Jer mi smo tada već osetili da je klatno polako počelo da se pomera u tom smislu da više nema tako mnogo država koje su spremne neupitno, iz nekih ideoloških i političkih razloga ili po inerciji odlučivanja, da glasaju za sve ono što bude pozitivno predloženo za Kosovo. E sada u međuvremenu, od tog trenutka, na ovome planu, a možda i u celini stvari se ipak pomeraju pozitivno, bez obzira na to što se rešenje za Kosovo i danas ne vidi. Mislim da su sada izgledi Prištine da uspe u Unesku manji. Uostalom, videli ste da ni u drugim međunarodnim organizacijama nisu uspeli, uz veliki pritisak, ponekad brutalni pritisak, pa čak i promenu propozicija u toku glasanja, recimo u Interpolu. Ali to ostaje njihov cilj, strategijski cilj da, kako oni kažu, osvoje te organizacije i na kraju i Ujedinjene nacije.

Šta Srbija dalje treba da radi po tom pitanju?

Ja mislim da Srbija jednostavno treba da nastavi svoju sadašnju politiku u toj oblasti, ne sme se nikako opuštati i smatrati da je činjenica što su danas izgledi Kosova realno manji nego što su bili, nešto što treba da nas opusti. Mi treba da iskoristimo ono što Amerikanci zovu momentum, odnosno da sada još bolje, još kvalitetnije i još sabornije, što je naročito važno, nastavimo svoju akciju,  kako na obezbeđivanju povlačenja priznanja Kosova, jer samim tim se smanjuje broj zemalja koje bi potencijalno glasale za prijem Kosova u Unesko, zatim za rad, naročito sa državama koje su Kosovo priznale, ali uviđaju da je taj politički čin priznanja njima u suštini stvorio velike probleme. Njih treba ubeđivati da Kosovo čak i ako jeste država, po njihovom shvatanju, kao država se ne ponaša tako da bi mogla biti članica Unesko, što je urodilo plodom u mnogim slučajevima.

Zatim, potrebno je u našoj javnosti i dalje razvijati svest o značaju suprostavljanja svim ovim nastojanjima, koja dolaze s raznih strana, da se naše kulturno nasleđe nekako rasrbi, relativizuje njegov status. Imamo sad situaciju u Crnoj Gori koja ide u istom smeru, ali na drugi način, i da svi državni ograni, kao što ste vi rekli, sve institucije, svi subjekti, zaista sistematski i koordinisano na tome rade i to veoma kvalitetno i argumentovano. Ja se nadam da će tako biti, jer ako postoji neki segment naše državne i javne politike i kulturne politike, gde je shvaćeno da treba raditi na takav način, onda je to upravo ovo, zaštita naših spomenika, odnosno kulturne baštine na Kosovu i Metohiji.”

Koliko bi takvoj akciji pomogao ulazak Srbije u Evropsku uniju? Kako bi se to odrazilo na pitanje srpske baštine na Kosovu?

Znate šta, ja mislim da mi bolje da mnogo na to ne računamo i da svoju borbu za Kosovo i Metohiju ne sagledavamo u terminima ulaska u Evropsku uniju, zbog toga što je na tom planu, ako ništa drugo, bar kalendarski, stvar toliko neizvesna da mislim da ne treba s tim računati, sem kao sa jednom hipotetičkom mogućnošću, koja bi sigurno, ako bi se ostvarila,  znatno doprinela poboljšanju položaja Srbije i na ovom planu. Ali ne bih to mistifikovao, niti bih tome davao pretežni značaj, jer ja smatram prvo, da je Srbija evropska država bez obzira na to da li je u Evropskoj uniji. To je sticaj određenih istorijskih okolnosti, Evropa nije isto što i Evropska unija. A, onda i u okviru same Evropske unije, vidite da ima mnogo razlika sada u pogledu na čitav niz pitanja, kad je reč o tzv. Zapadnom Balkanu i njegovoj integraciji, naročito što su tu sada priče o novoj metodologiji itd, očigledno da je reč o jednom velikom odlaganju u kalendarskom smislu svega toga, pa mislim da nam to nije presudno.

Ali treba zadržati retoriku proevropsku, treba naravno i dalje biti aktivan u procesu priključivanja, bez obzira na sve teškoće, jer to je nešto što ne može biti negativno i od toga može biti samo nečeg pozitivnog. Ipak, ova vitalna pitanja svoga života, i u oblasti ekonomije i u oblasti društvenih odnosa, u oblasti kulture, naročito očuvanja svoga identiteta, ne bi smo smeli vezivati isuviše za taj projekat ulaska u Evropsku uniju, jer taj projekat unekoliko podrazumeva i odricanje od nekih vrednosti,  koje su nama svete i dragocene i vrlo je teško ponekad pronaći ravnotežu između zahteva koji dolaze iz Evropske unije i nekih naših realnih nacionalnih potreba.

Srpski narod na Kosovu istrajava u borbi da ostane na svojim vekovnim ognjištima. Koliko je ta njihova borba važna i u očuvanju nasleđa i kako vi vidite ulogu Srba sa Kosova u borbi za kulturno nasleđe?

Naravno  time se stavlja veliki teret na pleća naših sunarodnika na Kosovu i Metohiji, ali to je istina, njihova uloga je presudna. Patrijarh Pavle je govorio koga ovce, onog i planina. Tamo gde nema naroda, tamo je svaka državna politika u suštini jalova i besmislena, tamo nema na šta da se osloni. Ključno je u stvari to da srpske zajednice opstanu na Kosovu i Metohiji i da jačaju pre svega ekonomski, demografski, pa i politički i to je uslov svih uslova.

Jer, evo ja sam slušao izveštaj s posete specijalnog savetnika predsednika Trampa, ambasadora Grenela Prištini. I to je bilo vrlo zanimljivo, to jedno pomeranje težišta, koje je veoma zanimljivo. On nije izgleda, iako ne znamo tajni deo razgovora, on nije insistirao na nekim političkim formulacijama, niti na rešenjima koja imaju neki statusni ili da tako kažemo pravni karakter, već je insistirao na tome da treba poboljšati standard i život ljudi na samom Kosovu i Metohiji, da treba jačati ekonomski i Kosovo i Metohiju i naravno i Srbiju, mada je to neuporedivo. To vidite, predstavlja jednu promenu naglaska u odnosu, ne znači toliko politički, koliko širi pristup, uključujući ekonomsku dimenziju. E pa ta ekonomska dimenzija ima smisla jedino ako ima Srba na Kosovu i Metohiji. Oni moraju biti nosioci tog ekonomskog života i napretka. Prema tome, njima je najteže, oni su heroji ovoga vremena, oni su taj zalog, živi zalog našega postojanja i naše odbrane Kosova i Metohije.”