Prirodni klonovi osvojili Beograd

Postavkom "Odraz", genetičar, profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu i majstor fotografije zaokružio je svoj decenijski rad na stvaranju najveće zbirke fotografija jednojajčanih blizanaca u svetu, a istovremeno preneo ideju drugim autorima, koji bi mogli u budućnosti da je obrade na svoj način. Na otvaranju izložbe pevali su čuveni blizanci Radiša i Ratko Teofilović, a gost je bio i ministar kulture Ivan Tasovac.

Na ideju da fotografiše jednojajčane blizance došao je pre 10 godina. Trbović je blizance prvo snimao analognim aparatima, a kasnije i najnovijom digitalnom opremom. Nalazio ih je svuda po svetu, ali najviše u Srbiji i srpskim zemljama. Pošto je u to vreme živeo u Americi, nije mu bilo teško da pređe okean samo da bi u Crnoj Gori prisustvovao skupu blizanaca.

U svom naumu Aleksa Trbović je u uspeo i fotografisao 120 pari blizanaca, te ovom svojom zbirkom fotografija jednojajčanih blizanaca predstavlja istinskog pionira u Srbiji i svetu, jer niko dosad nije fotografisao toliki broj jednojajčanih blizanaca. Na beogradskoj izložbi predstavio je 72 para, samo one koji su najavili da će stići na izložbu i pozirati pored svog portreta i tako udvostručiti odraz!

Jedno biće

– Ovo što radim jeste konceptualna fotografija jednojajčanih blizanaca, koja je kod nas slabo obrađena kao tema. U stvari, niko kod nas to nije radio. I to je nešto posebno, jer su oni sami po sebi posebni. Izgledaju identično i često nas zbunjuju, pa strahujemo da ih nećemo prepoznati. Jednojajčani blizanci su začeti kao jedno biće da bi se u toku svog razvoja podelili na dva. Oni jesu živeli kao jedno, ali su se u jednom trenutku podelili. Najviše liče oni koji su se najranije podelili – objašnjava Aleksa.

Blizanci su praktično prva prirodna pojava koja daje dva subjekta istog izgleda.
– Njihovi karakteri se, međutim, neretko veoma razlikuju, a to nauka još ne ume da objasni. Blizanci jesu čudo prirode i to treba da se ceni. Njih ne treba razdvajati u osnovnoj, srednjoj školi, fakultetu, vojsci.

Piloti i sveštenici

Aleksa je blizance uglavnom slikao gde ih je zatekao – na plaži, u bazenu, u radionici, na radnom mestu.

– Moram priznati da je bilo teško naći ih sve. Neki su bili sumnjičavi. Ali uspeo sam, jer kada bih našao ono što sam tražio, to nije bilo jednostavno, pošto je tek svaki četvrti par, u proseku, pristajao da se fotografiše. I kada bi pristali, mnogi su imali svoje posebne želje što se tiče mesta snimanja, garderobe, šminke, frizure. Trudio sam se da svima udovoljim i da se prilagodim, a da ipak postignem ono što me je zanimalo, a to je da portreti dvojnika kažu što više o njihovim karakterima, svakodnevnom okruženju, preokupacijama i zanimanjima – kaže Aleksa Trbović.

Aleksa celu deceniju nije odustajao od svog koncepta. To je podrazumevalo ne samo mnogo putovanja, nego i bezbroj sati rada na računaru.

– Studiozno sam obrađivao ovu temu punih deset godina. Kao čovek koji voli izazove, zanimali su me samo jednojajčani blizanci. U svetu ima dve-tri osobe koje su obradile ovu temu, ali ja radim potpuno drugačije. Konceptualna fotografija je žanr u kojem fotograf razne stvari stavlja u kadar kako bi njegova ideja ili koncept bili što jasniji. Za ove fotografije treba vremena i strpljenja. Zanimljivo je sada videti te ljude sa fotografije koje sam slikao pre deset godina. U to se računa vreme potrošeno na pronalaženje i upoznavanje sa blizancima, na razgovore i pregovore, na snimanje, izradu i predaju fotografija. Tu je široka lepeza jednojajčanih blizanaca ne samo po uzrastima, već i po zanimanjima. Mnogi se bave istim poslovima i slično oblače. Pronaći blizance koji se zajedno bave pilotiranjem vojnim avionima i helikopterima ili su lekari, policajci, konobari, automehaničari, pa i sveštenici, nije nimalo lako – priznaje Aleksa.

Božićne kuće

Aleksa predaje genetiku na Medicinskom fakultetu, ali je fotografija njegovo umetničko opredeljenje.

– Ljubav prema fotografiji javila se dok sam bio mali, još pre osnovne škole. A tome svemu me naučio otac. Bio sam nešto bolestan, neka upala pluća, pa sam ostao kod kuće. Otac mi je dao šah da se zabavim i prekratim vreme. Žene koje su me čuvale nisu znale da igraju šah, tako da sam malo negodovao. Otac mi je zatim dao fotoaparat, pa sam išao okolo i slikao. Recimo, dok sam bio u Americi slikao sam ukrašene kuće uoči Božića. Svi Amerikanci imaju određenu količinu lutaka i ukrasa koje kupuju na istom mestu. Ali, ne stavljaju ih na isto mesto, tako da su kuće različite. To kako su ukrašene može se videti samo kada padne mrak, a kad idu na spavanje, gase osvetljenje. Odmah posle Božića skidaju ukrase i ne stavljaju ih do sledeće godine. Znači, imao sam vremena od 1. do 25. decembra, i to samo uveče. Slikao sam samo u Bostonu i nije bilo lako, jer sam bio vremenski ograničen. Ideja je bila da prikažem božićne kuće, a njihovi ukrasi, bogatstvo osvetljenja otkriva da li su vlasnici bogati ili siromašni. Vodio sam računa da se na fotografijama ne pojavi nijedan čovek. I njih sam predstavio na izložbi, ali i u knjizi. Čim sa završio sa kućama, pojavila mi se ideja sa blizancima. Tako da za sada još nemam novu ideju.

Aleksa slika i svakodnevicu Beograda, ulične prizore, tetovaže, reklamna platna na fasadama, skulpture okrnjenih noseva i golubijim tragovima prošaranih poprsja. Slika svakodnevni život u Beogradu, jer on ne živi od fotografije…

LILjANA ĆERANIĆ I GORDANA KNEŽEVIĆ

Prozori nam se gledaju

– Mnogo je lepo biti blizanac. Nikad se nismo posvađale. Goca je psihijatar, a ja sam dečiji stomatolog. Išle smo zajedno u školu. Razdvojile smo se tek na fakultetu, a uvek smo bile kao drugarice. Iz istih knjiga smo učile zajedno, preslišavale se, a bile smo dobri đaci. Lepih zgoda je bilo u školi. Recimo u četvrtoj godini gimanzije neko od đaka je mislio da se ja javljam umesto nje, i tužio nas profesoru latinskog, koga smo mnogo volele. Onda je izveo samo nju pred tablu. I ja sam ga pitala zašto samo nju kažnjava. On se jadan pokunjio i bilo mu je mnogo žao – kaže Ljiljana Ćeranić.
– Uvek smo sve delile, sećam se da sam trčala za njom dok smo bile male da podelim sa njom čokoladu. Ja sam jedno vreme živela u Bosni i bile smo razdvojene, ali sada živimo u zgradi jedna preko puta druge. Prozori nam se gledaju. Inače smo rođene u Ćupriji – dodaje Gordana Knežević.

TAMARA I ANA PAVASOVIĆ

Različit ukus

– Ana je starija 10 minuta. U Ameriku smo došle istovremeno i bile 11 godina u ovoj zemlji. Sasvim slučajno smo se iste godine vratile. Ona se udala za Srbina, ja za Slovenca. Obe imamo po devojčicu. Skoro kao da ih zajedno imamo. Koliko moja ćerka liči na mene, toliko liči i na Anu. Tek u trećem gimnazije smo se jednom zamenile. Ona je otišla na moj čas iz nemačkog jezika, a ja na njen iz informatike. Posle sam ja studirala nemački, a ona na informatiku. Pogrešno smo se zamenile. Na času glume sam se pojavila umesto nje. Posle se i ona pojavila, ali niko nije primetio zamenu. U principu ko zna za nas, razlikuje nas, ko ne zna, zbunjen je – smeje se Tamara.

– Mnogo smo vezane. Međutim, roditelji su nas od malih nogu odvajali, različito su nas oblačili, različita društva smo imale, ukuse, razmišljanje. Nismo od tih tipičih parova – kaže Ana.