Potera za srpskim Drakulom

Poznati reditelj, scenarista, likovni kritičar i profesor istorije umetnosti Đorđe Kadijević potvrdio je za „Vesti“ da počinje snimanje nove verzije kultnog filma „Leptirica“.

Sa vrhunskim intelektualcem koji se, kako kaže, još nije oporavio od teškog udarca zbog raspada Jugoslavije razgovarali smo i o Bogu, o dobru i zlu, mistici…

– Već tri meseca radim s Filmskim novostima na pripremi ovog ostvarenja i definitivna odluka je da na jesen počne simanje filma za koji sam napisao konačnu, četvrtu varijantu scenarija – rekao je Kadijević koji će režirati film.

Za njegovu „Leptiricu“, prvi srpski horor, svi znaju. Zbog nje su neki dobijali srčane udare, a drugi su noćima spavali s upaljenim svetlom, dok su deca imala snove zbog kojih su ih vodili kod psihologa. Kažu da je ovaj film prevazišao sva holivudska ostvarenja strave i užasa. To je čak sama Amerika priznala. Jedan njihov institut je „Leptiricu“ stavio – po strahotama – u najstrašnije filmove svih vremena, smatrajući da je jeziviji od svih Hičkokovih ostvarenja i od „Noći veštica“ Džona Karpentera.

Režirao je i čuvenu seriju „Vuk Karadžić“, koja je jedina jugoslovenska televizijska tvorevina uvrštena u Uneskovu riznicu svetske kulturne baštine. Stvorio je više od 20 filmova i četiri TV serije. Predavao je na beogradskoj Akademiji umetnosti a 53 godine pisao je likovnu kritiku za NIN. Igrao je u mnogim svojim ostvarenjima, u filmovima o Prvom svetskom ratu dodeljivao je sebi uloge srpskih oficira, dok je u onima o Drugom svetskom ratu uvek glumio nemačke. U veoma emotivnom razgovoru tokom koga je pala i poneka suza, priznao je i da mu, inače, ništa ne stoji tako dobro kao nemačka uniforma.

– „Leptiricu“ sam snimio davne 1973, ideja da se sada radi druga verzija nije moja, jer meni zbog situacije u kojoj se nalazimo nije padalo na pamet da režiram neke filmove, ali kad su se kod mene sa ovom namerom pojavile Filmske novosti, ja sam, kao još dovoljno lud, ponudu odmah prihvatio – kaže Kadijević, dodajući da mu je književnik Dobrica Ćosić svojevremeno rekao da nikad neće zaboraviti „Leptiricu“.

Površni religijski duh

Zašto snimanje druge verzije „Leptirice“ počinje na jesen?

– Jesenja svetlost s filmske tačke gledišta ima osobitu lepotu. Letnje svetlo jarkog sunca je prilično agresivno i banalno, prolećno je slabo i naivno, ali prava zrela i kontrastna i likovno predodređena je jesenja svetlost. Nova „Leptirica“ će po svojoj dramaturgiji biti jezivija od prve, iako je prvobitna i dan-danas, nakon tri decenije, oličenje straha i užasa.

Gde će biti smeštena radnja filma?

– Radnju sam započeo u urbanom ambijentu, iz kojeg se izdvaja glavni junak u pohodu za svojim pretkom, famoznim Savom Savanovićem, koga je Milovan Glišić promovisao sredinom 19. veka, a čiji se vampirski kult održao i do današnjeg dana. Radnja prati šta se sve događa glavnom junaku. On iz urbanog ambijenta dolazi na Kosmaj, u selo Zarožje i traži grob srpskog Drakule, upravo da bi pokušao da liši sebe izvesnog opterećenja koje je dobilo čak i grotesknu interpretaciju u mentalitetu i rečniku savremenog našeg čoveka. Umesto da se liši tog opterećenja i tog lika, događa se obrnuto – on ga, u stvari, populariše.

Znači, scenario je savremena verzija nekadašnje folklorne i seoske interpretacije jedne mitologizirane i mistifikovane teme?

– Potpuno sam razumeo želju producenta da uradimo modernu verziju. Shvatio sam da je, u stvari, prilika za mene da prikažem liniju kontinuiteta našeg površnog religijskog duha koji se manifestuje onako kako mi je svojevremeno odgovorio patrijarh Pavle kad sam ga pitao: „Kakva je pobožnost našeg naroda?“ Nasmejao se i rekao: „To je kad se desi praznik, venčanje, sahrana, slave, sve skupa, prilika da se ljudi krste po tri puta i da prazne kazane vruće rakije.“

Dakle, to je, u suštini, vera u tradiciju, ali bez ozbiljne religijske, a pogotovo teološke dubine. I to je mene isprovociralo. Sada sam napravio parafrazu slične intencije koju sam imao u svojoj prvobitnoj „Leptirici“ i glavna tema u mom novom filmu je taj odnos između ovog i onog sveta. Bavim se korenima tradicijske inercije naše današnje religioznosti i intelektualnoga ateizma koji, takođe, kod nas postoji kod emancipovanog dela, društvene duhovne i, kako bih rekao, stvaralačke elite.

Borba dobra i zla

Kako biste objasnili čitaocima te religijske aspekte i vezu između ovoga i onoga sveta?

– Bio čovek veran ili neveran, priča se o Savi Savanoviću kao o besmrtnom vampiru. On ima jedan poseban tradicijsko mistični, magijski kult. Postoji činjenica i to će se osetiti u filmu u svakome od nas, obrazovanih i pametnih, istaknutih, pa čak i velikih ljudi postoji jedan usađeni recidiv, ostatak, religijske svesti. Vrlo je malo ljudi koji će kao iz puške da odgovore na pitanje ima li Boga ili nema. Oni će reći: „Ne znam.“ Neće reći: „Nema ga.“ A činjenica je tajna samog Gospodnjeg bivstvovanja. Ona ne može da se sazna ljudskim umom. Mi nikada nećemo znati tu sudbinsku tajnu, više ciljeve, kao ni one niže, naravno, u koje spada i Sava Savanović.

To je priča o stalnom preplitanju suprotnosti?

– Mi, sa jedne strane, verujemo u Duha Svetoga, u Spasitelja raspetog na Golgoti, a s druge, verujemo i u satanu, đavola, zle duhove, mračne sile, vampire, veštice, i to sve zajedno je prisutno. Kroz Sveto pismo već pada u oči jedan paradoks. Kaže se da je Gospod, koji nas je stvorio, to učinio iz ljubavi i ideje, da je svemoćan, sveznajući, dobar i lep. Ali postoje mračne sile i nemoguće je objasniti kako one postoje mimo volje Hrista. Jer Sveti je Pavle lepo rekao: “ Ni dlaka s glave neće vam spasti bez Božje promisli.“ Ako je tako, onda se postavlja pitanje zašto Gospod dozvoljava da se pokazuju ovakve strahote. Da li možda taj zao duh može da iznenadi i prevari Boga? Ukoliko je Bog – Bog, mora znati sve, a ako Bog zna sve – zašto toleriše to što te mračne sile čine ono što hoće? Zašto? U filmu će biti izražena polarizacija između zle i sile ljubavi i lepote. Vodi se direktan dijalog tih suprotnih sila koji na kraju dovodi do sukoba i do tragedija.

Karakteristično je da kao istoričar umetnosti radite na postmoderan način?

– Kod mene nema početka i kraja filma. To je bio manir modernizma. Postmoderna misao je razbila granice i ona gleda i napred i nazad. Na svoj način se služim time kao istoričar umetnosti. Zanimljivo je da ovu temu, sukob između dobre i zle sile, načetu u prvoj „Leptirici“, nastavlja ova nova verzija. Tu temu kao aktuelnu nije video niko od velikih prošlih, ni savremenih teologa, ni katolici, ni pravoslavci. Niko je nije sagledao i nije pokušao da objasni. E sad, ja se u svojoj malenkosti usuđujem da je dotaknem. Naravno, ne mogu da je rešim jer ona je po sebi nerešiva… I to se u filmu oseća, vi ne možete optužiti glavnog junaka da je zao, a po važnosti glavnog junaka ženskog pola da je oličenje dobra. Čak, u neku ruku, to zvuči sad malo čudno, ali da nema te udvojenosti, te polarizacije između ovog i onog sveta, između dobra i zla, između neba i zemlje, između Boga i đavola, svet bi izgledao jako dosadno… On je ovako pun dramatike zato što se stalno odvija mučni konflikt između ovih suprotnosti.

Mistika i humor

Po čemu se nova verzija filma razlikuje od stare?

– Neće biti vodenice. Pominju se junaci iz prvobitnog filma, tadašnje žrtve, i Sava Savanović, ali sve ostalo nema veze sa sredinom 19. veka kad se, po Milovanu Glišiću, desila na Kosmaju ta drama s pojavom srpskog vampira. Film će biti atraktivan, interesantan, s elementima humora i najcrnje mistike. Ona predstavlja tragični aspekt sadržine filma. Mistično je ono na šta ne postoje odgovori i beznadežno je tražiti ih. Davati provizorne odgovore na to značilo bi potpuno zapostaviti respekt ordinarne stvarnosti i upasti u neku vrstu gluposti. Svako ko pokušava da eksplicitno odgovori na pitanje šta je mistika ispašće budala… Ona je uvek dublja od svake dubine do koje se dosegne kada se čeprka na njenom mestu. Šta je vampir?

Da li je tačno da je vampir jedina srpska reč koja je u u upotrebi u celom svetu?

– To je tačno. To je univerzalni izraz koji se javlja internacionalno. Naravno, malo zvuči drugačije na drugim jezicima. Kod nas vampir znači biće koje nema života, ali ima moć da ustaje iz groba i da se ponaša kao živo. Uglavnom je agresivno, zlo i čak opasno. Zadatak vampira je da krene na nekog i da se to završi na najgori način. Vampir nije duh, kao što neki misle, ne – on je telo koje izlazi iz groba unakaženo zato što ono truli u grobu. Samo ostaje mistika ko je vampir.

Optužnica protiv čoveka

– Postoji i priča o našoj krivici, navodnoj. Sve je to razlog da se Sveto pismo čita kao optužnica protiv čoveka. To je knjiga puna pretnje za naše grehe jer nam je Gospod u svojoj milosti dao i slobodnu volju, ali ona ne bi trebalo da bude takva. Bilo bi nemoguće zamisliti da ona može da čini nešto što Bog inače ne zna. Ne možemo mi iznenaditi Boga nekom svojom ujdurmom jer on zna sve. Onda se postavlja pitanje zna li on i za taj satanski poriv koji mi nosimo u sebi, za naše stare i nove ratove, za inkviziciju, za krstaške sukobe, za konflikte savremene u kojima je i naša Jugoslavija propala. To je bio verski rat, u stvari. Zna li da je u ime istoga Hrista ubijeno toliko ranohrišćanskih mučenika, a da kasnije kad je hrišćanstvo pobedilo ima još više pagana koji su isto tako svirepo kažnjeni za to što nisu hrišćani. Kako razumeti takav paradoks? To je ona dublja podloga teme moga filma. To je tema koja nije razmatrana ni u celokupnoj svetskoj literaturi. Ni u teologiji, a ponajmanje u realnom svakodnevnom i praktičnom životu koji je pun ozbiljnije misterije na samom pragu te tajne – ističe Đorđe Kadijević.

Sergej glavni junak

Da li ste odabrali glumce?

– Ne još. Glumci se biraju kada se film producentski učvrsti potpuno, a ne na brzinu. Sada razmišljam o tome. Jedino što mogu da vam kažem da je sigurno da će Sergej Trifunović glumiti glavnog junak, jer se on izdvaja po svojoj posebnosti. Uloga nema mnogo, ali glumci moraju biti vrhunski.

Treba se bojati živih

– Ljudi se boje duhova, boje se vampira, boje se tih čudovišta s onoga sveta, umesto da se boje živih, jer jedini pravi uzročnik velikog zla je sam čovek. Čak i pojedinačno, čovek je i za sebe uzrok zla. I meni su se najgore stvari desile zahvaljujući meni samom, a to važi i za sve druge. Mi smo kadri da gradimo i rušimo sve, da činimo dobro i zlo podjednako. Da nema dobra, ne bi nas ni bilo, ali zlo je suviše prisutno. Da li verujete da od kraja Drugog svetskog rata do danas nema nijednog dana posle kada na planeti nije bilo bar nekog ratića? Niti ga nema niti će ga biti. I zato su ovakve teme aktuelne. Ne radim nikakvu bajku, nikakvu fanaziju, mislim da radim jedan realističan film koji doduše ne daje eksplicitne odgovore, ali govori o realnosti drugog sveta i onome što je iznad našeg uma, pameti i moći spoznaje prisutno i postojeće.