Postojimo dok pamtimo pretke

Sunčan dan u prelepim bojama jeseni bio je u subotu dekor tradicionalnog obeležavanja Dana primirja iz Prvog svetskog rata, održanog na groblju Tije, dvadesetak kilometara udaljenom od Pariza.

Mesto gde, daleko od matice, u večnosti počiva 756 srpskih heroja, kroz francusko-srpsko prijateljstvo prepleteno je sećanjem i zahvalnošću svim junacima koji su život položili za slobodu i mir generacija, a sećanje je duže od jednog veka. Ove godine, ponajviše zahvaljujući našim kulturno-umetničkim društvima, srpsko groblje solunaca sa ravnomerno nanizanim krstovima, karakterisala je mladost, a ovako su viđeni:

Na parkiralištu pred ulazom u ovo najveće parisko tiho počivalište, deca su se presvlačila u narodnu nošnju, a kad su dvoje po dvoje umarširali, u svim zemljacima razbuktao se ponos i vera u dolazeće.

Stoga je i Đuro Ćetković, predsednik Saveza Srba Francuske, u svom govoru istakao:

– Srećan sam što je danas ovde toliko mladih folkloraša, pred njima je održavanje i produžavanje ove svetle tradicije koja nas uvek, duže od stotinu godina, podseća i obavezuje na francusko-srpsko prijateljstvo.

Ambasadorka Srbije Nataša Marić sa suprugom i pukovnik Dejan Milosavljević, izaslanik odbrane, bili su predvodnici ovog rodoljubivog skupa, a stopljeni u dijasporu omogućili su da se osnaži slika našeg zajedništva.

Ceremonija je tekla prema protokolu, u organizaciji Saveza Srba Francuske i saradnji sa Udruženjima „Kralj Petar Prvi“, Kraljevina Srba Francuske i Svi Srbi u Parizu. Uz njih su, već godinama starine, zvanični zastavničari ispod Trijumfalne kapije i oko Spomenika Neznanom junaku, koji kao redovni gosti ne samo da svojim prisustvom u uniformama okićenim ordenjem ulepšaju naše jubilarne ceremonije, već nam poštenim isticanjem vrlina i hrabrosti srpskih boraca ponos izdižu na pijedestal. Stoga, hvala im!

Molitveni deo obavio je otac Nikola Trifunović, govorio je: „Pomiluj nas, Bože, po milosti svojoj“, zajedno se pevalo „Gospodi pomiluj“, molilo se za upokojene duše vojnika koji tu počivaju, a dali su živote za otečestvo i više puta se ponavljalo: „Vječnaja pamjat“. Kitnjasti kolač je bio „višespratni“ tu su žito, vino, kandilo, tamjan, na sve se mislilo, pojanje je pojačao mali hor folkloraša koji su čini članovi društava Biseri, Mladost, Izvor i Oro. I sveće su razdeljene, a na ovom prostranstvu evociranja herojske istorije, odzvanjale su i himne „Bože pravde“ i „Marseljeza“.

Venci su polagani u podnožje jarbola sa zastavama koje je nešto ranije Uprava groblja pretvorila u šareno cvetno polje.

U ime Ambasade Srbije venac su položili ambasadorka Nataša Marić i izaslanik odbrane pukovnik Dejan Milosavljević koji je posle salutiranja za „Vesti“ rekao:

– Dok se sećamo naše istorije i poštujemo ono što su preci uradili za nas, moći ćemo biti bolji ljudi. Ako zaboravimo korene i pretke, zaboravićemo da postojimo.

Sa puno dostojanstva prilazili su i cveće i vence polagali članovi porodice Petrović-Jovanović, pa Đuro Ćetković i predstavnici Saveza Srba Francuske, porodica Stanojević, Nataša, Ognjen, Lena i Maksim u sećanju na pradedu Svetozara koji tu počiva.

Stevići Dragan, Tatjana i sin Nikola sa drugaricom Mihajlom položili su buket cveća i kratko objasnili:

– Zato što smo Srbi!

Položeni su venci i cveće Saveza srpskog folklora (Bojan Stefanović), Udruženja Svi Srbi u Parizu (Saša Pešić), „Kralj Petar Prvi“ (Vladan Stefanović), Udruženja Srbija iz Epona (Milinko Đokić), Prijateljstvo Francuska-Srbija (Čeda Krasnić), KUD Biseri.

Saša Pešić je besedu nadahnuo poezijom Vladimira Petkovića Disa, a stihovi iz nostalgične pesme „Među svojima“ bili su odsjaj ljubavi, a kako da telom ne prostruji toplina kad se u očekivanja povratka oca iz rata čuje: „Skupila si suze u kose detinje“.

Prvi put se okupljenim obratio šef zastavničara Filip Renije, drago mu što udruženi Srbi i Francuzi čuvaju nasleđe, divi se vrlinama i vrednostima Srba, sve se to na njega lepi kao bratstvo, a uzgred je spomenuo i srpsku prvoklasnu gastronomiju. Spomenuo, pa se u njen ukus i osvedočio jer je naš restoran Pe’tit cochon (Malo prase) iz mesta Damartan an Goel u znak prijateljstva bogato počastio sve prisutne.

Završni potpis na ovaj memorijalni skup mogao bi da glasi i „daleko od matice, na poreklo ponosni“.

Pepi predao komandu

Petar Pepi Petrović (85) pozdravljajući se sa ambasadorkom Natašom Marić rekao je:

– Dobro došli na moju slavu!

Pepija poznaju svi.

– Od osamdesetih godina prošlog veka bio sam organizator jubileja 11. novembra i 28. juna. U rezidenciji nam je ambasada uvek pravila prijem. Onda se Jugoslavija raspala. Znate li da u Francuskoj postoji 17 srpskih grobalja, pre 30 godina sam pisao svim opštinama sa molbom da ih održavaju. Više ne mogu, umorio sam se. Neka i mladi nešto rade. Ipak bih da najavim: 22. novembra idemo u Kabur, u Normandiju, da postavimo spomen-ploču kralju Petru Prvom – izreferisao je Pepi dok se fotografisao sa drugarima-zastavničarima.

Ponosne na junake

Mlađane Emilija Isidorović (poreklom iz Vrčina) i Tamara Petrović (Svilajnac) su članice SKD Izvor, uglas su rekle:

– Prvi put smo ovde i nismo mogle zamisliti ovoliko grobova. Toliko junaka?! Drago nam je što smo deo ove ceremonije.

Deda solunac

– Ja sam iz Bele Crkve u Rađevini, ustaničkog mesta Srbije. Moj deda Milan je ratovao sa soluncima, 15 dana brodom do Francuske, 15 dana brodom natrag, vratio se živ, a ovde mu drugari počivaju. Umro je u Srbiji, davno. Ne, nisam ga zapamtila. On je bio iz Bastava, opština Osečina – priča Milana Marković.

Na grobu pradede

Na krstu piše Jovan Radenković. Iza krsta staje Radica Antanasijević, govori:

– Evo groba mog pradede. Prešao je Albaniju, Italiju i Francusku i nikad se nije vratio. To mi je pričao deda Toma, njegov brat koji je umro u 104 godini.

Odani matici

Ambasadorka Marić sa suprugom, Saša Pešić, Mićo Aleksić i Bojan Stefanović

I danas, posle protoka godina, Miću Aleksića (75) prati epitet „najuzorniji aktivista“.

– Ovde sam prisutan 40 godina, a izdvajam današnje prisustvo dečice u narodnoj nošnji. Nikad lepšeg ukrasa. Voleo bih da smo brojniji, ali je i vredno što smo matici odani i što decenijama trajemo.

Moralna obaveza

Milan Delić prijavljuje da je sa Zlatibora, iz sela Šljivovica, pa dodaje:

– Ovo je moralna obaveza, svake godine je ispoštujemo.

Na to se sećao:

– Moj deda Risto Delić je prošao sva ratišta, bio u balkanskim ratovima i Prvome svetskom ratu, šest godina kući nije došao, vratio se živ, ni ranjavan nije bio. Umro je prirodnom smrću u 76. godini. Kad se god nađem na ovom mestu, ja mislim na njega.